Izvor: Politika, 03.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd je pobednik
Na Dorćolu, u blizini Kalemegdana, Nenad Prokić, dramaturg i profesor Fakulteta dramskih umetnosti, stekao prva saznanja o beogradskim ulicama
Na Dorćolu je prvi put video pravilno raspoređene ulice. Iako poslednjih trideset i pet godina Nenad Prokić živi na Lionu, po osećanju je Dorćolac.
Dramski pisac, reditelj i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, član Predsedništva Liberalno-demokratske partije i poslanik u parlamentu smatra da se kod >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljudi koji su odrastali na Dorćolu jasno prepoznaje čvrsto ugraviran pečat urbanizacije. On ih prati i bitno određuje u čitavom životu.
Istina, umetnik više nije siguran da li bi se ponovo vratio na Dorćol. Međutim, to je deo grada koji ovog pozorišnog estetu i besednika najviše privlači, misaono oslobađa i nagoni na razmišljanje. Razlozi su jednostavne prirode.
Mržnja prema lepoti
U Ulici Visokog Stevana, sa vrha zgrade u broju 5, čovek čiji politički stavovi znaju da probude i ustalasaju javnost imao je idealnu poziciju za posmatranje okoline.
– Dorćol, sa ulicama Visokog Stevana, Dubrovačkom, Jevrejskom i drugim je u to vreme bio spokojan deo grada, sklonjen u stranu. Tu sam odrastao, učio prve korake u životu. To je biografija ispisana između Visokog Stevana i Dubrovačke. Na vrhu zgrade u kojoj smo živeli bila je ogromna terasa. Tu sam učio da obrćem pedale na biciklu. Odatle sam posmatrao obližnji zoološki vrt. Shvatao pravila koja vladaju u životinjskom carstvu. Često sam odlazio kod obućara koji je imao radnju preko puta našeg ulaza. Možda sam imao pojačanu dozu samostalnosti. Na Kalemegdanu smo otkrivali tajne prolaze. Tu sam prvi put video ljubavni par kako se ljubi. Zajedno sa prijateljem, gledao sam to skriven i zgrbljen u mraku jednog grmlja. Dotle nisam imao pojma da to ljudi rade. Nije bilo televizije, nismo imali prilike to da vidimo. Uljudnost je bila drugačija. Oduvek sam mislio da jedino što vredi na beogradskim ulicama jesu žene. Neuobičajeno. Kod nas nema puno lepote. Kod nas vlada mržnja prema lepoti. Češće vidim čoveka kako zgazi cvet, ali nikako da se sagne da pokupi papirčić. U starom tramvaju, popularnoj "dvojci" koja je neumorno špartala dorćolskim šinama sa obe strane, stajala je okačena jedna pločica. Putnike je opominjala da ne pljuju po podu. Možete li da zamislite taj nivo svesti? Možete li da zamislite količinu moralne pobune koja je prema takvom činu morala da postoji kod vaspitanih ljudi. Ta pločica je nestala, a na ulicama i dalje imamo nepristojno ponašanje. To nema nigde na svetu. Ako je Ulica Visokog Stevana nečim bila privilegovana, to je samo zato što je vlasti nisu do iznemoglosti maltretirale sa promenom imena. Zgrada u kojoj smo ranije živeli sada je nadograđena. Dobila je još jedan sprat, novi nivo i novog vlasnika. Izgubila je prostranu terasu koja je bila visinska tačka sa koje se ostatak Dorćola bolje video, verujem i razumevao – priča Prokić.
Ulica nije njiva
Umetnik stanuje u delu Bulevara kralja Aleksandra koga, kaže, nije zahvatila "bulevarizacija". On, međutim, insistira na tome da svaki pojedinac u velikom gradu mora da bude uključen u sistem obaveza i odgovornosti.
– Pre svega, to se odnosi na jedan građanski odnos prema životu u gradu koji se razlikuje od onog na vrhu neke planine, ili zabiti. Svaki čovek treba da zna da sloboda mahanja njegovom rukom prestaje tamo gde počinje tuđi nos. Ne možeš da se ponašaš kako tebi padne na pamet. Mora da se prihvati građanski kodeks ponašanja. Od ulica se prave njive. To je jedna od nesreća koja se odražava na čitavu zajednicu. Čitavo društvo pati zbog toga, ide se čak do ratova. Način na koji se prelazi ulica ima svoj kod u načinu na koji se izazivaju i vode ratovi. To je osvojeni civilizacijski stupanj. Što god Beograd bude sređeniji, što god Beograđani budu uljudniji, utoliko će država biti naprednija. To je direktno, uzročno i posledično povezano – naglašava naš sagovornik. Svako ozbiljnije istraživanje, po njegovom shvatanju, nužno bi dovelo do zaključka da je izgradnja obilaznice oko grada stvar od ključnog značaja.
– Ne mogu da shvatim zašto se to odlaže. Ustvari, možda i znam, ali neka to kažu gradske vlasti. Jedino u šta sam siguran jeste da u ovom momentu ne postoji važnije ekološko i saobraćajno pitanje od toga. Gazela je napravljena 1972. godine. Od tada je Beograd, koji ima sve naznake metropole, počeo da stagnira. Danas je došao do toga da ima toliko estetskih uvreda za oko. Ustvari, Beograd je i prvobitno građen prema zamislima polupismenih turskih dunđera. Kriv je i krivudav, tako da ga je danas teško ispraviti – smatra Prokić. Zgrada Generalštaba, Crkva Svetog Ante, Saborna crkva i građevine podignute u stilu secesije zadovoljavaju piščeve kriterijume. On je mišljenja da je pitanje Opere, u srpskom društvu, pitanje lažne i nametnute dileme.
– Srbi više vole Guču nego Operu, tako da je svaka rasprava na tu temu besmislena. Drugo, mi nemamo izgrađenu opersku tradiciju zbog koje bismo zaslužili da dobijemo bilo kakvo novo opersko zdanje – izričit je dramaturg. Kao najvidljiviju specifičnost Beograda on određuje crtu kosmopolitizma.
– Meni Beograd najviše liči na engleski jezik. Toliko je moćan da sve prima, sintetizuje, uvlači u sebe, bez ikakvog straha da će biti pojeden i progutan. To je kada dobro ne govorite jezik, a oni vas uvek ohrabruju. Beograd ima baš tu veličinu da, bez bojazni, prihvata različitosti, krajnosti, pa i ekstreme. Na kraju on je pobednik – zaključuje Nenad Prokić.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 03.09.2007.]
