Izvor: Večernje novosti, 03.Sep.2015, 14:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ale i bauci iz bakinih košmara

OGROMAN rad bio je potreban kako bi jedan umetnik "zaronio" u tamna predanja naših predaka i predočio javnosti koga i čega su se sve plašili naši pradedovi i prabake tokom proteklih vekova. U Velikom barutnom magacinu na Beogradskoj tvrđavi stoji interesantna izložba "Ale i bauci" koju potpisuje profesor Fakulteta primenjenih umetnosti Rastko Ćirić. Ideja za ovaj "putopis kroz prošlost" rođena je odavno i tako i počinje njegovo pripovedanje za "Beogradske priče". Mitološki rečnik PROFESOR >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << arheologije sa Filozofskog fakulteta u Beogradu Aleksandar Palavestra bio je rodonačelnik ove ideje, a prvobitno se potpisivao pseudonimom A. Peragraš. Uz puno poštovanje prema kolegi, naš sagovornik je nastavio da istražuje priče o alama i baucima. - Prvo je postojao "Srpski mitološki rečnik", a pošto sam krenuo putem rekonstrukcije mitoloških bića iz naših predanja, naleteo sam na mnogo veći broj takvih silueta nego što sam pretpostavio - kaže profesor Ćirić. - Tako se, još 1989. godine rađa knjiga kao i istoimeni crtani film - "Ale i bauci". Sama izložba u Barutani osvetljena je fluorescentnom rasvetom, pa likovi iz zaboravljene mitologije dobijaju i posebno upečatljiv izgled. Naš sagovornik objašnjava da je novo izdanje knjige dopunjeno "beleškama jednog vampira iz laguma Beogradske tvrđave koji se zove Konstantih fon Feld". - Pokušao sam da vizuelizujem predanja - govori Ćirić. - Do sada ona su uglavnom bila usmena, pa je pokušaj da ova mitska bića prikažem na ovaj način bio vrlo lep izazov. Zato krećemo u šetnju "Barutanom" razgledajući strašna bića kojih su se plašili naši preci, dok su ih ova posećivala tokom najgorih košmara. Tako saznajemo da je vodenjak nastao od oživelog utopljenika, da mami ljude, uvlači ih u vodu i davi, dok je ala veoma snažna, proždrljiva i nesita. Ona sa sobom vodi gradobitne oblake, oluju i buru i njima tuče i uništava letinu. Njima idu u susret zmajevi, čuvari useva i sa njima vode borbu. Tek smo počeli razgledanje, a već osećamo kako su naši preci imali buran život, ali i strahove koji su ga pratili. Jer, Ćorava Anđelija je bila ženski demon koji upravlja mećavom, a pošto slabo vidi ona pušta studene vetrove i onda kada ljudi ne zaslužuju njen gnev. KARAKONDžULA Pod ovim imenom "postojala je" crna utvara crvenih očiju i dugačkih ruku. Tukla je neposlušnu decu velikim štapom, a "hoće i da ih proždere". Kada neko prede uoči nedelje ili kada pljuje u vatru, zaposedne ga "bes" zao duh koji se uvlači u čoveka ili životinju, pa ovi pobesne, a Dunavski vodeni duh je zao patuljasti duh kojeg bez opasnosti mogu da gledaju samo ljudi rođeni u utorak. Leti odvlači kupače na dno kleštima, lancima ili bičem koji obavije žrtvi oko nogu ili vrata. Od more do veštice MORA je bila devojka koja je u sebi nosila zao duh. On bi noću izlazio u različitim oblicima, lutao je i napadao ljude u snu. Kada bi se mora udala, postajala bi veštica. Olalija je, opet, prema Ćirićevim istraživanjima, bio još jedan od egzotičnih zlih duhova, ali će biti da je u korenu njegovog nastanka bila i borba protiv poroka, odnosno ružnih navika onih koji vole češće da se uhvate za čašu. Tako je olalija bila noćno biće koje bi napilo putnika vinom, da bi ga potom odvelo na nepoznata mesta. Često su to bila visoka drveta ili groblja. Kada se čovek u zoru otrezni, spazi kako u ruci drži, umesto posude sa pićem - konjsku lobanju. Rudare je, opet, pratila njihova utvara, pa je u blizini rudarskih okana viđan Srebrni car. Preciznije, ovo božanstvo i demon rudara ostavljao je tragove malih stopa kao što su u patuljaka. Pravilo je bilo da se Srebrni car nikako ne sme vaditi iz zemlje jer bi se u protivnom odmah pojavila velika voda i potopila okno.BABAROGA Valjda ne postoji niko sa ovog podneblja da ga u detinjstvu nisu makar malo plašili Babarogom. Prema Ćirićevom istraživanju, ona je bila strašilo u obliku krezube babe nakaznog lica i sa rogom na glavi kojim plaši malu decu. Kupila je nevaljalu decu i odvodila ih u svoj brlog. Protiv bauka se borilo vikom, lupanjem i svetlošću, jer je svojom pojavom ulivao strah maloj deci, pa i odraslima. Danju se krio po mračnim mestima i vrebao žrtvu da je ugrabi, odnese i proždere. Anatema je bila ukleto biće neobično velike glave, malih očiju i sitnih zuba kao što su bili zupci u srpa. Glavom je zadavala strah, očima je ispijala žrtvu, a zubima je proždirala. Imala je moć da pretvori muško u žensko i obratno. Dobri duh MEĐU brojnim noćnim i zlim bićima i avetima, Ćirić je pronašao i dobrog duha koji se zvao Talason. On je bio nevidljiv, i noću je bdio nad kućom. Legenda je govorila kako je nastajao od ljudi čija se senka kradom uzida u temelje. Taj čovek brzo umire, a njegova duša ostaje trajno vezana za tu građevinu. Zato su utvare bile zle, i taj duh se javljao u gluvo doba noći na raskrsnicama, bunjištima, grobljima i brodovima. Istina, nisu napadale ljude, ali su im izazivale toliki strah da "od njega kosti pucaju". Drekavac je plašio žrtve puštajući razne životinjske glasove, imao je tanko, šareno i dugačko telo sa nesrazmerno velikom glavom, a pojavljivao se na groblju ili u potocima. German je upravljao gromovima, gradom ili poplavom, nije mogao da bude dobar, ali ga je bilo moguće odobrovoljiti, kako ne bi nanosio zlo, a vampir je bio mrtvac u koga "uđe neki đavolji duh". Ustajao bi iz groba ogrnut belim pokrovom, išao bi po kućama pa bi gnjavio ljude ili im pio krv. Ličio je na naduvenu mešinu, nije imao kostiju, bio je pun krvi i uvek crven. Gledajući čudne likove koje je profesor Ćirić prikupio, analizirao i učinio nam dostupnim, polako ulazimo u dušu starih domaćinstava od pre nekoliko vekova, tačno osećajući kako su živeli i na koji način strahovali naši davni preci. Utkana u njihove neprospavane noći sigurno je bila i Noćnica, noćni demon koji se namamljen domaćom svetlošću uvlačio u kuću. Po mraku je tumarao i preturao posuđe. Zato su od nje morali da kriju domaću svetlost. Uz nju je postojao i psoglav, demon sa telom čoveka a glavom psa, s tim što je imao gvozdene zube. Bili su ljudožderi koji su živeli u pećinama. Napadali su ljude, ali su iskopavali i mrtvace da bi ih prožderali. Plašili su se vode."MAĐIONIK" Ovo slikovito malo stvorenje nosilo je razne predmete za podmetanje mađija. To su bile igle bez ušica, odsečeni nokti, sede vlasi, crna vuna... Kada zaželi, on zna koje od mađija treba sastaviti i za kakvo ih zlo nameniti. Među duhove od kojih su strepeli naši stari moramo da ubrojimo i todorce, zle i nemilosrdne repate jahače. Njihove povorke bi išle noću, uoči Todorove subote, a gazili bi kopitama svakoga na koga stignu. Pogled na raskošnu "horor" maštu naših predaka čini da današnje holivudske utvare deluju kao "naivni početnici". Džaba budžeti velikim filmskim "pregaocima" kad smo sve ale i bauke već odavno smislili. I to bolje nego oni koji to rade za pare. Mi smo to radili iz "čistog" straha. "MALOBROJNI OČEVICI" Šarmom pravog umetnika, na pozivnom plakatu Ćirić predstavlja "Ale i bauke" na sebi svojstven način. Tamo piše: "Skroman pregled čudnovatih bića na tlu Balkana i pokušaj rekonstrukcije njihovog izgleda objektivnim okom Rastka Ćirića na osnovu šturih izjava malobrojnih očevidaca".

Nastavak na Večernje novosti...