Izvor: B92, 11.Sep.2011, 16:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živeti nakon 9/11: policajac
Najčudnija stvar tog dana, počinje svoju ispovest Frenk Lione, bila je jeziva tišina. Kada je dovezao svoj automobil na Zapadni autoput, jednu od najprometnijih saobraćajnica u Njujorku, primetio je da nema automobila, niti bilo kakvih zvukova, sve dok nisu prozujali borbeni avioni nad Menhetnom.
Njegov otac Frenk Senior je detektiv njujorške policije u penziji, a brat mu je vatrogasac. Pridružio se njujorškoj >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << policiji kada je imao 24 godine i ubrzo dobio priznanje jer se obračunao sa jednim članom bande i to dok je bio van dužnosti.
Lione je 10. septembra 2001. pozvao svoju policijsku stanicu i otkazao sutrašnju smenu iz, kako kaže, neobjašnjivih razloga. Osećao je neki nemir.
Sledećeg jutra supruga Pem ga je obavestila da je avion uleteo u Svetski trgovinski centar. "Veliki ili mali?”, pitao je Frenk.
"Kakve to ima veze?”
"Ako je mali, onda je verovatno neko učio da leti”, odgovorio je on.
Kada je drugi avion udario, Lione je konstatovao: "Pem, napadnuti smo”. Deca su počela da plaču, a Frenk je pozvao stanicu.
"Moram da idem”, rekao je, iako je grč na licu njegove žene preklinjao da ne odlazi, a zatim je uskočio u kola i odvezao se ka mestu napada.
"Barem sam znao da i ako mi se nešto desi, rekao sam mojim bližnjima da ih volim”.
Pem je pozvala njegovu sestru u Virdžinija Biču.
"On je dobro”, rekla je.
"Molim?”
"Gledaš li TV?”
"Da, gledamo Sunđer Boba”.
Put koji je ležao pod točkovima automobila Frenka Lionea bio je dugačak: na svakom elektronskom znaku pisalo je: "Svi putevi za Njujork su zatvoreni”.
Na skretanju kod Nju Džersija, "pokupio” je nekoliko barikada i zaustavio se uz škripu guma. Vojnik pored kog se zaustavio već je izvukao pištolj, ali je Frenk bio brži i pokazao mu značku. Preporučili su mu da ide preko mosta Džordž Vašington duž kog su stajali federalni agenti sa automatskim puškama.
Frenk Leone i njegove kolege želeli su odmah da odjure do Kula bliznakinja, jer su, kao i svi policajci u gradu mogli preko radija da čuju vapaj i povike svojih kolega koji su se nalazili na mestu napada.
Zadržao ih je stariji poručnik. Njujorška policija nije spasilačka služba.
Većina policajaca nije imala čak ni šlemove kada je otišla do Kula, a vodila se i rasprava da li treba uopšte da ulaze unutra. Ipak su ušli.
Prvi ljudi koji su živi izašli sa tog ogromnog mesta stradanja izgledali kao da su bili u ratu.
Nisu želeli da govore.
Kada su pak počeli, ništa od izgovorenog nije imalo nikakvog smisla – rekli su "da je bilo ljudi koji su padali sa kula. Da su se u letu držali za ruke. Da je zvuk njihovih tela koja su padala na beton bio sličan pucanju balona, a zatim ih je prekrivala crvena izmaglica”.
Bilo je četiri ujutru kada je stigao na ruševine. U obližnjem kafeu bilo je kao posle rušenja Pompeje – svuda prašina, novine, šolje sa čajem"
Jedini zvuk koji se mogao čuti bio je onaj od generatora. Ljudi su sedeli na krevetima. Jeli su ono što su im poslali sunarodnici iz raznih krajeva zemlje. Frenk je dobro poznavao taj kraj grada, ali dok je stajao u hrpi kamenja i prašine, nije imao pojma gde se nalazi.
"To su bile kancelarije, zar ne? Ali ništa nije bilo prepoznatljivo – nigde ni faks mašine, ni stolice. Samo metal, čelične šipke i prašina. Sve se smrvilo u ništavilo”.
Začudo, sve osim papira; fotografija sa stolova.
Onda su počeli da pristižu članovi porodica poginulih. "Morali smo da ih držimo da ne bi pokušali da uđu u ruševine. Padali su na kolena i plakali”.
Dok je bio na jednom zadatku, Lione je video prostrelne rane na glavi, ali prizor kod Kula, bio je nešto sasvim drugo.
Neprekidno su iznošeni komadi tela, a ljudi koji su raščišćavali ruševine na trenutak su skidali kape u znak poštovanja, a zatim nastavljali s radom.
Ono što je Frenka Leonea držalo na nogama i posle 16 sati neprekidnog rada po kiši, bio je prizor čoveka koji je nepokolebljivo, neumorno upravljao kranom. Ali i reakcije okupljenih posmatrača.
"Po povratku u stanicu sedeli smo u autobusu, ćutali i zurili u prazno. Na ulicama su stajali ljudi koji su nam dovikivali 'Volimo vas!’”.
Frenku žena nije dozvolila da u kući nosi uniformu. "Mislim da je na sebi imala duše ljudi koji su tamo umrli”.
Ljudi su uzimali suvenire, fotografisali, ali ne i Lione. Imao je sopstvene, neželjene uspomene.
Mesecima je patio od košmara. Njegova žena kaže da ga je morala buditi dok je grčevito obema rukama stezao dušek, kao da će ga nešto od njega otrgnuti. Kasnije bi joj rekao da je ponovo sanjao kako se zgrada ruši.
Nekoliko meseci posle napada, Lione je otišao na biopsiju zbog adenoma. Njegov otac koji je u to vreme štitio Federalnu zgradu dobio je infekciju pluća.
Iako ni jedan ni drugi nisu imali mnogo zdravstvenih problema, mnogi policajci koji su tih dana učestvovali u raščišćavanju i obezbeđivanju, umrli su kasnije od bolesti pluća.
Njegov brat vatrogasac te godine je otišao na 84 sahrane.
Na Pemino insistiranje, porodica se odselila iz Njujorka. Lione je napustio policiju i zaposlio se u agenciji za privatno obezbeđenje. On i njegova žena sada zajedno pišu romane.
Deset godina od napada, renoviraju stan na Menhetnu. Njihov sin će krenuti na koledž. "Vreme je da nastavimo dalje”, kaže Lione.
"Ovih dana moj jedini košmar su grozne gužve u saobraćaju. Njujorčani su nesalomivi”.
Pogledaj vesti o: Autoput
