Izvor: Vesti-online.com, 04.Nov.2012, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samo tenkovi na autoputu
Novica Milošević iz Kruševe Glave, planinskog sela tridesetak kilometara udaljenog od Vranja, živi i radi u Modlingu kod Beča, u Austriji, od 1986. godine. Ratove na prostoru bivše Jugoslavije je preživljavao kao noćnu moru, a za vreme bombardovanja 1999. je u dva navrata, rizikujući život, dolazio u rodni kraj da poseti ostarelog oca Radovana.
Bombardovanje rafinerije u Novom Sadu
- Kad >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << sam otišao u Austriju da tražim posao, ljude nisam delio po nacionalnosti, već na dobre i zle. Imao sam prijatelje među Slovencima, Bosancima... Iako potičem iz kraja i sela gde je u toku Drugog rata bio četnički štab za taj deo juga Srbije, ipak je Tito utisnuo dubok trag u nama da se osećamo i ponosimo što smo i Jugosloveni - počinje priču Novica.
Posebno teško mu je pao rat u Bosni. Imao je Branka, brata od strica u Tuzli, koji je sa suprugom i decom jedva pobegao iz grada. Njegov tast, Srbin, ostao je i zaklali su ga na kućnom pragu. Branko je izbegao u Vladičin Han.
Novica i Jasmina Milošević
Kada je počelo bombardovanje Srbije marta 1999. godine, radio je kao mesar u Modlingu. Učestvovao je redovno na svim mirnim protestima u Beču i humanitarnim akcijama pri crkvi. Krajem aprila uputio se kolima u svoje selo da vidi oca i lično se uveri kako je u otadžbini.
- Sećam se, bilo je pusto na autoputu kroz Srbiju, samo na jednom mestu sreo sam kolonu naših tenkova. Najteže mi je bilo kad sam prolazio pored Novog Sada, noću. Tada su bombardovali rafineriju i od siline udara i praska kola su se sama ugasila na autoputu. Ne znam kako sam došao do Vranja, a do sela je bilo još tridesetak kilometara i tu su nastali problemi - navodi Novica.
Suzana, Novica i Jasmina
Na putu do sela tri puta su ga zaustavljale straže rezervista sa uperenim puškama. Treći put je bilo najdramatičnije, kad se u planini približavao rodnoj kući, žureći da poseti oca.
- Bila je noć i kod sela Gradnja, blizu moje Kruševe Glave, bila je postavljena drvena rampa na seoskom putu. Rezervisti iz mog sela, videvši kola sa stranom registracijom, mislivši da je neprijatelj, zamalo da me izrešetaju. Neko je govorio: "Daj da ga obrišemo"; ali sam na vreme počeo da vičem: "Ja sam, vaš Novica, iz Kruševe Glave, nosim gajbu piva." E, tad stadoše, neko mi prepozna glas: "Novica je, on uvek donosi gajbu piva", i tako ostadoh živ - priča Novica.
Povratak za Modling je za njega bio jeziv jer je na dva mesta gledao kako NATO avioni ruše mostove. Drugi put je dolazio u rodni kraj, sa ćerkom Jasminom, na završetku bombardovanja i rata.
- Hteo sam da Jasmina bude svedok šta se tada sve dešavalo mojoj i njenoj Srbiji. Bez obzira na to što je rođena u Austriji ona se oseća Srpkinjom i nikako drugačije - ističe Novica.
Hrvat i četničke pesme
- Kod nas su se krišom, još u Titovo vreme, pevale srpske junačke pesme, pa i četničke, po kućama. Kad je krenuo rat u Hrvatskoj počele su provokacije na poslu, u Austriji. Zvali su me Čedo, skraćeno od četnik. Nije mi bilo pravo, nisam im ostajao dužan, za inat sam pevao iz sveg glasa četničke pesme. Jednog Hrvata iz Bosne naučio sam da peva neke četničke pesme, hteo je da nervira one njegove za koje je tvrdio da su kukavice i da se samo hvališu, tobože, ratnim herojstvima - navodi Novica.
Tuđe ne mrzim
Njegova saznanja o ratovima u Hrvatskoj i Bosni bila su potpuna kada je počeo da čita "Vesti".
- 'Vesti' su mi otvorile oči o događajima kod nas. Od tada sam počeo mnogo objektivnije da sagledavam stvari, da donosim sudove i da se formiram kao nacionalista u najpozitivnijem smislu; da volim svoje, a da ne mrzim tuđe. Od tad se ne odvajam od svog dragog dnevnika - navodi Novica.
Pogledaj vesti o: Autoput, Kruševac
Nastavak na Vesti-online.com...
