Izvor: Kurir, 26.Jan.2011, 10:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
JUNACI NAŠEG DOBA
Da li ste nekad pokušali da zamislite sebe kako spasavate nečiji život? Jeste li u tom razmišljanju mogli da prihvatite mogućnost da žrtvujete sebe izvlačeći iz nesreće nekog neznanca? Da, znam, malo je ljudi koji sebi postavljaju ovakva pitanja. Još manje je onih koji se odluče na podvig svojstven herojima. Kad se tako nešto i desi, najčešće čujemo: Svaka mu čast! Alal mu vera! Pravi je čovek!
Ali, čujemo i ono: Ja ipak ne bih bio tolika budala...
Prethodnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << dana cela Srbija je čula za tri takva slučaja. Mladi lekar Ivan Smajević izgubio je život pomažući Mađarici koja se slupala kolima na autoputu. Darko Tijanić (26) ni trena nije imao dilemu da li da skoči u ledenu vodu reke Kosanice, kako bi izbavio čoveka koji je bio zaglavljen u potopljenom automobilu. Na sreću, preživeo je i on i nesrećnik iz kola. Konačno, mladić imena Boris teško je ranjen u lice kad je golim rukama u jednoj novobeogradskoj pošti pokušao da razoruža pljačkaše.
Svi oni, i Ivan i Darko i Boris, istinski su heroji, kakvih, eto, još uvek ima među nama. Njihovi podvizi stvarno zaslužuju da budu upamćeni. Evo, ja se još sećam koliko je cela Jugoslavija bila zadivljena studentom Željkom Milivojevićem, koji je stradao jureći beogradskim Bulevarom revolucije jermenskog atentatora pošto je ovaj pokušao da ubije turskog ambasadora. Sad proveravam, bilo je to 9. marta 1983. godine.
Ostalo mi je to ime usečeno u pamćenje, kao što, verujem, svi pamte i junaštvo mladog Srbina Srđana Aleksića (26), koji je na smrt pretučen dok je u centru Trebinja pokušavao da od samozvanih srpskih vojnika zaštiti sugrađanina muslimanskog imena. Srđan je preminuo na sutrašnji dan, pre tačno 18 godina.
Njegov otac napisao je u čitulji: „Umro je vršeći ljudsku dužnost.“
Ono što je zajedničko svim ovim slučajevima jeste da su u pitanju podvizi mladih ljudi. Neko će reći da je to i normalno: mladima je svojstveno da imaju ideale i spremni su za njih bez razmišljanja i u vatru da skoče. Naravno, ima i onih koji će zaključiti kako je takva hrabrost bezglava, nepromišljena, možda i uzaludna, tražeći u tome pre svega opravdanje za sopstveni kukavičluk.
A zašto vam ja sve ovo, zapravo, pričam? Pa, učinilo mi se da je potrebno, u vreme srozavanja svih vrednosti, pribeležiti nešto što bi valjda trebalo da nadahne ljude. Da im vrati veru da nije sve propalo. Da još ne živimo u zverinjaku u kojem svako gleda samo svoje dupe, bez želje da okrene makar i glavu prema nekom ko vapije da mu se pomogne.
Mladići poput Ivana, Darka, Borisa, Željka i Srđana jesu ljudi za primer. Ja im se odužujem ovako, da ostane neki trag. Da se ne zaboravi. Ali, znam da to nije dovoljno. Prava mera bila bi da se njihovo čovekoljublje pokazano na delu usadi u svako dete koje stasava ovde. Da im o njima pričaju i roditelji i učitelji. Da na televizijama dobiju makar malo prostora pored svih ovih silnih rijaliti „junaka“.
Tada bi, verujem, svi pomalo bili bolji ljudi. Malo li je.
