Izvor: B92, 11.Okt.2011, 03:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nekad Titov, sad Kostićev Vrbas?
Novi Sad -- Drugi talas privatizacije u Srbiji ili, bolje reći preproradaje srpskih firmi, koji je počeo pre tri godine pa prekinut zbog krize izgleda da se nastavlja.
Investicioni fondovi i strane državne kompanije polako napuštaju Srbiju, a na njihovo mesto izgleda da su spremni da dođu samo domaći igrači poput Miodraga Kostića.
Kostić je ovih dana u igri za tri velike investicije i to za apatinsko Brodogradilište, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << gde je slučaj zapeo na sudu, pa za šećerane Helenik šugara" u Crvenki i Žablju, te za vrbaski Karneks.
Sve ovo što se dešava samo potvrđuje da je došlo vreme da investicioni fondovu povuku pare koje su uložili pre šest ili sedam godina, uz zaradu naravno. Takođe, jasno je i da je sve manje stranih investitora koji su spremni da ulažu u Srbiju, a posebno u male kompanije.
Kupca ne može već godinama da nađe ni Salford koji gazduje domaćom mlekarskom industrijom, Knjaz Milošem i Bambijem, a kako će onda neka strana kompanija da uđe u domaću klaničnu industriju gde radi stotinak klanica ili u šećerni sektor iz koga se jedan veliki igrač poput Nordcukera već povukao?
Tačno je i da domaći biznismeni moraju da ukrupne svoje kompanije kako bi postali ozbiljniji igrači na regionalnom tržištu, te da je bolje da pare koje su zaradili ulažu u Srbiju nego u Ukrajinu, ali je tačno i da ovo ukrupnjavanje ima i neke sporedne posledice s ekonomskim, socijalnim i političkim implikacijama.
Elem, jedan od rezultata drugog talasa privatizacije i preprodaje srpskih kompanije biće to da bi nekada Titov uskoro mogao postati Kostićev Vrbas.
Ako Karneks preuzme MK grupa Miodraga Kostića, ovaj bivši Vrbašanin postaće najveći poslodavac u vrbaskoj opštini, dok će po broju radnika koje zapošljava Predrag Ranković Peconi, u čijem vlasništvu su Vital i Medela, pasti na drugo mesto.
MK grupa je vlasnik šećerane Bačka, u kojoj je u trenutku kada je MK-komerc preuzeo vlasništvo, bilo oko 500 radnika, dok je nakon aranžmana s nemačkim Nordcukerom, tu manje od 200 zaposlenih. S obzirom da u Karneksu radi oko 2.000 radnika, jasno je da bi MK grupa mogla postati najveći poslodavac u vrbaskoj opštini.
Ovome treba dodati i direktni ili indirektni uticaj na manje privatne firme s ovog područja čije je delovanje usko povezano s radom velikih fabrika. Tu su, naravno, i paori koji sarađuju i s šećeranom i s Karneksom, tako da kada se sve sabere nisu u pitanju dve fabrike već sudbina desetine hiljada ljudi u Vrbasu i okolini.
Ovo što se dešava s Vrbasom mogao bi postati i jedan od fenomena srpske ekonomije. Pojedini manji gradovi već zavise od jedne fabrike i jednog gazde i to mnogo drastičnije nego u Vrbasu. Takođe, u budućnosti sudbina Šida bi mogla zavisiti od Viktorija grupe, Sente od italijanskog Sfira, Plandište od Agroživa, Požarevca od Bambija, Zaječara od Gorenja...
U uređenim državama to i ne bi trebalo da postane neki problem, ali je veliko pitanje šta će to značiti u Srbiji, gde ozbiljne strateški vođene ekonomske politike i nema. Na kraju postoje i gradovi gde trenutno ne radni ni jedna veća fabrika pa bi lako moglo ispasti da, za razliku od žitelja Srbobrana ili Iriga, Vrbašani u stvari imaju mnogo sreće.
