Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 22.Avg.2017, 15:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubav prema tkanju i u osmoj deceniji

Nakon Drugog svetskog rata, kada je narod iz Like kolonizovan u Apatin, jedan od načina na koji su žene počele zarađivati početkom pedesetih godina prošlog veka bilo je od tkačkog zanata.

Skoro da nije bilo Ličanke koja nije imala mali kućni razboj, dok je to danas prava retkost. Uz taj zanat, razvile su se nove kreacije, dezeni i ideje u nekadašnjoj „Narodnoj radinosti", čiji je glavni tkač bio Jovan Žiška.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << />
Žiška, poslednji apatinski tkač, zanat je nasledio od svog oca koji se bavio čuvenim žakard tkanjem damasta.

U 78. godini života oseća ljubav prema, kako kaže, najprostijoj i najvažnijoj mašini konstruisanoj u istoriji i njegovom životu. Priseća se kako je za osmočasovno radno vreme i do 13.000 puta gazio po pedalama razboja da bi izradio jedan stolnjak. Ono čega se seća čitavog života je zadatak, koji je dobio kao tkač, a to je da utka zlatne niti u sari za Jovanku Broz, suprugu predsednika Jugoslavije Josipa Broza.

"U potpunoj tajnosti, u jednoj kući sam tkao zlatne niti u sari za Jovanku Broz. Dobio sam jedan kalem zlatne žice i morao sam tkati sedam metara dugačak sari. To je odnešeno za Beograd, rekli su mi da je to za njen put u Indiju. Meni je bilo važno da firma dobije priznanje i pročuje se po svetu, za druge zasluge nije mi bilo važno", kaže Žiška, poslednji tkač.

Od nekadašnje "Narodne radinosti" iz koje su širom sveta odlazili stolnjaci od lana i pamuka, ćilimi, prekrivači, salvete od damasta, detalji za narodne nošnje i modnu konfekciju, ostalo je samo sećanje.

"U celoj Jugoslaviji nije bilo takvog tkanja kakvo smo mi radili. Mi smo i onda bili jedinstveni u staroj Jugoslaviji, a i brojne nagrade govore tome u prilog. I danas vidim da žene preko raznih udruženja nešto tkaju, ali to nije ručno komercijalno tkanje kakvo smo mi radili. Tada se naša roba slala jednom mesečno brodom iz Apatina. Mi smo samo u Apatinu pisali etikete, ako se roba slala na primer za Englesku", ističe Žiška.

Žiška i danas čuva primerke svega onog što je radila nekadašnja "radinost", novinske članke, fotografije i svesku sa gotovo 1.000 imena žena koje su tu radile. Proizvodnja je bila spora, ali je ručni rad bio izvanredan i iznad svega cenjen, a potražnja na evropskom tržištu za ručnim radom bila je iznad svih, pa i današnjih očekivanja.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...