Izvor: Aleksinac.net, 19.Jan.2015, 11:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Znamenite ličnosti Aleksinca: Prota Stevan Dimitrijević
Rođen je 10/22. januara 1866. godine u Aleksincu.
Bogosloviju je završio u Beogradu 1887, a Duhovnu akademiju u Kijevu 1898.
Bio je profesor u Skoplju i Solunu, rektor Prizrenske bogoslovije, zatim redovni profesor istorije srpske crkve na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu od 1920. do 1936. godine. Bio je prvi dekan Bogoslovskog fakulteta. Takođe, bio je profesor četvorice patrijarha: Varnave, Gavrila >> Pročitaj celu vest na sajtu Aleksinac.net << Dožića, Germana i Pavla. Zvali su ga anđelom Božjim za Južnu Srbiju. Naravno, kako to obično biva, s vremenom postao je zaboravnjeni um koji su odlikovali i Obrenovići i Karađorđevići.
Malo je poznato da je zahvaljujući i proti Stevanu Dimitrijeviću Hilandar u poslednji čas spašen i ostavnjen pod okrilje Srpske pravoslavne crkve. Naime, prota Stevan je radio kao referent za hilandarsko pitanje u periodu od 1905. god. do 1911. god. , u godinama koje se smtaraju kao najkritičnije za opstanak srbskog manastira na Atosu. Smatra se da je i sama poseta kralja Petra I Karađorđevića hilandaru zasluga prote Stevana.
Za vreme prosvetnog i naučnog rada u Skoplju nije zanemario ni nacionalni rad. Godine 1904. pod maskom obnove manastira i crkava u Skopskoj Crnoj Gori formira prvu srpsku četu u ovoj oblasti da bi zaštitio narod od bandi albanskih kačaka i četa VMRO-a.
Aktivno je učetvovao u Prvom balkanskom ratu, kao i u Prvom svetksom ratu. Svoje rodoljublje platio je strahovitom cenom . Naime, da bi mu se osvetili Bugari su mu otrovali ćerku, a njega deporotovali u logor.
Prota Stevan Dimitrijević vratio se iz zarobljeništva i nastavio da radi za dobrobit Srbije. Drugovao je sa pesnikom Milanom Rakićem, Mijalom Petrovićem Alasom, Milutinom Milankovićem, genetičarom Ivanom Vladimirovičem Mičurinom. Strastveni zaljubljenik u voćarstvo, prota Stevan bio je oduševljen Mičurinovim radom u toj oblasti. Primenjujući iskustvo stečeno iz ovog druzenja prvi je u svom voćnjaku u Aleksincu zasadio patuljastu jabuku. Ovaj voćnjak prota je poklonio tadašnjoj Učiteljskoj školi.
Ukazom kralja Grčke 1937. godine proglašen je počasnim doktorom atinskog Univerziteta.
Na Kolarcu u Beogradu 1936. godine promovisan je u počasnog doktora teologije i člana Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti.
Za vreme službovanja u Skoplju, Solunu i Prizrenu sakupio je preko 600 rukopisnih i štampanih knjiga Srbulja i poklonio ih Narodnoj biblioteci u Beogradu. Glavni radovi su mu iz istoriografije srpske crkv Istorijsku građu koju je sakupio po ruskim arhivama i bibliotekama, kao i na Svetoj gori objavio je u Spomeniku Srpske kraljevske akademije 1900, 1903, i 1922. go. Umro je u Beogradu 24. novembra 1953. godine.
Na njegovom imanju podignuta je tehnička škola u Aleksincu, koja se od 2004. po njemu i zove.
