Izvor: Kurir, 08.Jan.2012, 08:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MOST
Prelazak peške preko Mosta na Adi letos sam bojkotovao, tvrdoglavo insistirajući na tome da ne mogu da zamislim sebe u situaciji da ikad tuda idem peške, naročito ne kad me vlast vabi da to radim.
Prelazak peške preko Mosta na Adi letos sam bojkotovao, tvrdoglavo insistirajući na tome da ne mogu da zamislim sebe u situaciji da ikad tuda idem peške, naročito >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << ne kad me vlast vabi da to radim.
Taj most treba da spoji Novi Beograd sa Čukaricom, dakle, prioritet je da se sav prestonički proleterijat direktno poveže, a ja ću na most kolima ako me slučajno posle posete dileru pozovu u audijenciju kod američkog ili britanskog ambasadora na Dedinje. Dakle, retko.
Onda je most kasnio. Prvo nekoliko nedelja, pa onda mesec dana, pa se onda ispostavilo da uopšte neće ni biti otvoren u 2011, nego tačno u ponoć 2012. I opet za pešake.
Da zalutali meci ispaljeni u vazduh tokom slavlja imaju čemu da se nadaju dok se vraćaju na zemlju.
A kad je svanuo dan, svi su otrčali na most. I staro i mlado. I kolima i peške. Ispostavilo se da most iz pravca Čukarice trenutno ima tri prilaza, a iz pravca Novog Beograda samo krajnju desnu traku u Jurija Gagarina.
Dakle, most je, gledano iz pravca Novog Beograda, samo istureno odeljenje Gazele, jedna njena traka, zalutala ka Adi Ciganliji, ali i to je nešto, jer je makar poslužilo da se proveri da li će most da se prevrne kad na njega stupi triput više pešaka s ove nego s one strane.
I onda je došao 2. januar i ja sam krenuo kod čiče na novogodišnji ručak, sa Dorćola, preko Mosta na Adi, pa do Zemuna. Krenuo sam u jedan i dvadeset, a stigao sam u pola tri.
S novim mostom sam se upoznao na stari dobri beogradski način - stajao sam 45 minuta u saobraćajnom kolapsu. Bulevar Vojvode Mišića bio je zakrčen automobilima, u kojima su bile zarobljene sve beogradske porodice, uz poneku slovenačku, koje su se na novogodišnji ručak, iz Borče, preko Mosta na Adi, zaputile ka Konjarniku.
Novim mostom sam, dakle, prvo putovao kroz vreme. Vukući se ka buvljaku, setio sam se svake faze rekonstrukcije Gazele, kao i svakog zastoja na „pančevcu“, zbog požara u nehigijenskom naselju ili zbog vodovodne cevi u blizini mosta koja je pukla šesti put u istoj godini.
Na novom mostu sam primetio i potpuno neupotrebljivu krajnju desnu traku u smeru ka Novom Beogradu, u kojoj su se ljudi parkirali i izlazili iz kola, sve pipajući most u čudu, da li je moguće, da li je jebeno moguće, dobili smo most.
A ovi u kolima bili s u fazonu: „Pizda ti materina, sedaj u ta kola i vozi, je l’ vidiš koja je gužva! Jebeni most, pa šta, nije invazija vanzemaljaca, to je samo jedan usrani most, koji je trebalo da dignu još pre deset godina, i sad još moram da izlazim iz kola da ga poljubim?! E nek mene malo Đilas poljubi u dupe, lepo mi je Vučić rekao koliko me je koštao taj ‘poklon’!“
Da, ima i takvih ljudi, verovali ili ne.
Naredne večeri, đavo mi nije dao mira i ja sam se ponovo provozao mostom i konačno sam mogao da budem sam s njim, da pogledam ka Sajmu i da mi se na trenutak učini kao da je taj most oduvek stajao na tom mestu.
Koliko smo samo mostova zaslužili, a tako smo ih malo
dobili.
