Izvor: Kurir, 21.Avg.2010, 10:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DŽEVRANJE
Pokušaji samoubistva u Beogradu toliko su učestali da se samoubicama grade još dva mosta. Za one neodlučnije gradi se most na Adi. Tu ima voda da vas nosi ispod još tri mosta, pre virova oko potonulih nemačkih tankera kod Ratnog ostrva, dakle, ima dosta vremena da vas opazi rečna policija, koja tuda revnosno patrolira u potrazi za čamdžijama bez čamdžijskih dozvola.
Most na Adi biće namenjen ne samo onima koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << nisu sigurni da li bi baš ozbiljno da se ubiju već i onima koji nisu sigurni da li će to uraditi skokom na vodu, beton, drvo ili žbun. Most na Adi prelaziće preko svega toga, tako da će šetnja njime budućim samoubicama doneti širok asortiman poslednjih pogleda, malo voda, malo trava, malo asfalt i tako sve do kraja mosta.
Ovaj most nudi i posebne pogodnosti, kao što je biciklistička staza, kojom se samoubica može dovesti do svog poslednjeg cilja na ekološki način, bez opasnosti da će ga udariti dostavno vozilo ili nervozni taksista.
S druge strane, gradi se most Zemun-Borča, za profi samoubice. Pogled na ravnicu koji će se s njega pružati dovešće do očaja i one koji se usude da peške pređu preko njega, a nisu imali nameru da se ubiju.
Most će biti ogroman, ispod će biti samo mutni Dunav, pun ne samo opasnih virova već i kabastog otpada koji njime plovi, a na koji možete prilikom doskoka pasti i ozbiljno se povrediti. Ispod ovog mosta nema ribljeg restorana čiji dobri vlasnik vadi neodlučne samoubice, kao što se to dešava kod „Pančevca“, tako da ćete biti ostavljeni samo sebi i svojoj poslednjoj odluci.
Do izgradnje novih mostova, samoubicama ostaju na raspolaganju Pančevački i Brankov, kao i nešto manje popularni „tramvajski“ i železnički most, Gazela (uz poseban oprez da vas radnici koji je rekonstruišu ne pozovu na pivo i tako odgovore od skoka), a za ljubitelje naročito neprijatnih doskoka, tu je i pregršt visokih zgrada sa relativno lakim izlazima na krov.
Samoubice iz drugih gradova mogu da dođu u Beograd i posluže se našim rekama, mostovima i soliterima, ukoliko ih kod njih nema, ili ukoliko deluju demotivišuće, u smislu pogleda, visine, mesta doskoka i potencijalnih svedoka.
Problem sa samoubistvom je u tome što vam se možda ne svidi, a to prekasno shvatite. Zato sam se ja ubio putem Fejsbuka. Deaktivirao sam se. Ostao sam bez svojih pet hiljada prijatelja i dve milijarde njihovih prijatelja. Znači, tako izgleda zagrobni život! Nema više slika klinki sa letovanja u naručju njihovih bubuljičavih momaka s pločicama, koje samo što nisu prevarile sa čičama s bojlerima (čije slike vidite među lascivnim komentarima ispod fotki s letovanja).
Nema više obaveštenja o tome kako je neko na svom virtuelnom ranču pronašao izgubljenog pingvina, nema više informacija o novim virtuelnim mafijaškim poduhvatima nečije majke, nema više Fejsbuka. Ko ga jebe.
Naravno, Fejsbuk-samoubistvo ima i svoju svetlu stranu - možete ga opozvati, čak i pošto ste se ubili, ukoliko vam se Fejsbuk-smrt, to jest život s ove strane, ne svidi. Zato, umesto skokom s mosta, isključite se iz ovog života tako što ćete se opet uključiti na Fejsbuk.
Vama kojima nikad na Fejsbuku niste bili, a želite da skočite s mosta ili solitera, izvinjavam se uz prigodan vic.
Kaže zeka zmiji:
- Izvini što sam te zajebavao što nemaš noge.
- Ma, nema veze, bilo pa prošlo - kaže zmija.
- Do jaja! Evo ruka!
