Izvor: Politika, 12.Jul.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Štrajkači samo u državi vide spas
Agencija: Pritisak da se prodaje raskinu i da o preduzeću brine država. – Unija poslodavaca: U poslednjih pet godina 60 preduzetnika izvršilo samoubistvo
Štrajkovi se ovog leta nižu kao na traci. Radnici iz „1. maja” i „Zastave elektro” iz Lapova blokirali su prugu Beograd–Niš, tekstilci „7. jula” i radnici drvnog kombinata „Kopaonik” iz Kuršumlije prošle sedmice zauzeli su zgradu opštinske uprave u tom gradu, a >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << štrajkovali su i radnici kruševačkog „Trajala”. Od pre nekoliko dana protestuju i radnici „taze” prodatog „Ikarbusa”, koji od novog vlasnika, ruske kompanije „Avtodental”, traže tri neisplaćene zarade i povezivanje staža.
Pre nekoliko meseci sindikalni lider Tekstilnog kombinata iz Novog Pazara na najdrastičniji način je skrenuo pažnju na siromaštvo radnika – odsekavši prst. Radnici kragujevačke kožare „Partizan” štrajkovali su glađu.
Iako ovim protestima radnici od novih gazda traže neisplaćene zarade i povezivanje staža, oni se zapravo obraćaju državi da reši njihov problem. Čelnike vlade pozivaju da dođu da vide kao oni žive u, kako kažu, ubijenim gradovima, gde je bez posla na hiljade radnika iz privatizovanih preduzeća i u kojima „živi” tek pokoja fabrika.
Da li je privatizacija preduzeća kriva za ovu sumornu sliku srpske privrede i da li smo dobili gazde s lošim namerama, ili jednostavno one koji nisu u stanju da se izbore s nedaćama kojima je kumovala i svetska kriza? I da li je država krivac za to i šta može da uradi?
U Agenciji za privatizaciju kažu da nisu adresa za sve proteste. U slučaju dve fabrike iz Lapova, koje su kupljene na aukciji, istekao je period od dve godine kada je Agencija kontrolisala da li vlasnik ispunjava obaveze. Preduzeća imaju status kao i ostali privredni subjekti čiji poverioci, a to su i radnici zbog neisplaćenih zarada, mogu da traže stečaj preduzeća, ali i ispunjavanje svih obaveza iz Zakona o radu.
Za ostale navedene slučajeve su nadležni, pa se kontrolori spremaju da posete „Trajal” i „Ikarbus”. Prema rečima Jelene Šarenac, direktora sektora za kontrolu u Agenciji, u dva kuršumlijska preduzeća raskinuti su ugovori s kupcima, što znači da se za njih mora tražiti novi, a to neće biti lako.
– Čim počnu da kasne plate ili se ne isplaćuju, a to često prate i druga narušavanja kupoprodajnog ugovora, vrši se veliki pritisak na nas da se privatizacija raskine – objašnjava Jelena Šarenac. – Uvek se trudimo da kupcu damo naknadne rokove da ispuni obaveze, jer raskid privatizacije nije rešenje. Neka preduzeća smo prodavali i četiri, pet puta. Jedva da smo našli kupca, a ponovna prodaja je, praktično, neizvodljiva, jer se ona sad nude u još lošijem stanju. Međutim, radnici upravo to traže. Da se raskine ugovor i da firma pređe u nadležnost Akcijskog fonda, dakle države, jer misle da će se ona pobrinuti za njih.
Njihovi zahtevi, istini za volju, nisu bez osnova. Primer je pančevačka „Azotara”, u kojoj je takođe poništena privatizacija, a država je preko svog preduzeća „Srbijagas” postala vlasnik 80 odsto kapitala. Takav zahtev upućen je i za paraćinsku fabriku stakla i neke druge. Rečju, posle silnih godina privatizacije proces ide obrnutim smerom.
Dragoljub Rajić, iz Unije poslodavaca, kaže da smo modelom privatizacije dobili i poslodavce s poštenim namerama kao i one druge.
– Preduzeća su kupovali i pravi investitori koji su ulagali novac i očekivali povraćaj uloženog i oni koji su kupovali naše najveće tržište u regionu i koji su hteli da iskoriste neke naše prednosti. Ali i oni čiji je motiv bio ne nastavak proizvodnje, nego preprodaja placeva, lokala. U privatizaciji je napravljena greška što se nije gledalo čiji je i kakav je kapital – kaže ovaj zastupnik interesa poslodavaca.
Rajić podseća da su oni preko udruženja tražili da se donese zakon o proveri porekla kapitala u slučaju kada su kupci domaća lica i da se preko Međunarodne asocijacije poslodavaca proveri bonitet stranaca. To, kaže, nekome nije bilo u interesu, jer je privatizacija bila način da se u zemlju vrati kapital iznet deceniju ranije. Zar je normalno, pita on, da fond sa Kajmanskih ostrva koji je platio 100 miliona evra za fabriku vode ima samo 50.000 evra osnivačkog kapitala. Primer je i metalski sektor, gde je dozvoljeno da fabrike kupuju i oni bez ikakvog iskustva u tom poslu. Država je to odbila, pa je mnogo novih vlasnika fabrika sa sumnjivim kapitalom.
– Nije tačno da bi provera kapitala usporila privatizaciju. Mi i sada imamo najsporiji proces, teško da bi bilo gore i sporije. Bar bi bilo čistije – priča Rajić, podsećajući istovremeno i na ulogu sindikata u tim preduzećima koji su, između nekoliko potencijalnih vlasnika, lobirali za one koji su im plaćali, a sada u tim firmama pozivaju na štrajk protiv istog vlasnika.
On kaže da poslodavcima u ovim vremenima uopšte nije lako. Treba da zarade za sebe i za radnike, da plate dažbine, da vode računa o kursnim razlikama, najvećim bankarskim kamatama u regionu, velikim državnim nametima.
– Preduzetništvo je gerila. Samo u poslednjih pet godina 60 poslodavaca u Srbiji je, pod teretom dugova, izvršilo samoubistvo. Sve su to bili dobri privrednici, a u dugove se lako upada, pa su se našli u situaciji da izgube kuće, stanove – kaže Rajić.
On je posebno kivan na državu. Zato što ne stimuliše privredu, razvoj malih i srednjih preduzeća (samo na papiru), i mnogo uzima od privrede. Na primer, iste poreze i doprinose razrezuje i duvanskoj i tekstilnoj industriji. Naši susedi su tekstilcima prepolovili namete i tako omogućili da se povećaju njihove, inače, najniže zarade zbog kojih su oni često u štrajku.
Ekonomista Danilo Šuković potvrđuje da se nije vodilo računa o tome ko su novi vlasnici, a to nam je predočeno jednom studijom OEBS-a iz 2006. godine u kojoj je navedeno da se ni u jednom slučaju prodaje preduzeća nije ispitivalo poreklo novca. Po njegovim rečima, cilj privatizacije nije prihod za budžet, već da se nađe dobar gazda koji će da restrukturiše preduzeće. Pogrešno je i to što se od novog vlasnika tražilo da plati socijalni program. To je, kaže Šuković, posao države. Kao i obavezne investicije, kao da vlasnik ne zna u šta i koliko treba da investira. Dešavalo se da vlasnik plati firmu ne od svog novca, već sredstvima preduzeća kad ju je kupovao na rate.
– Tranzicija, privatizacija i reforme su velike društvene promene. Došla je kriza, a preduzeća nisu u kondiciji. Kada se sistem uruši, treba puno vremena za boljitak. Poslodavci i radnici jedni bez drugih ne mogu, a potrebno je da se uspostavi socijalni dijalog koji je u Srbiji izostao. Treba insistirati na pravima i obavezama iz kolektivnog ugovora, kao što je to svuda u svetu – kaže Šuković, dodajući da privatizacija samo na početku dovodi do smanjenja broja zaposlenih, a da se on povećava kad preduzeće „ozdravi”.
Prvi ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović kaže da nije tačno da se nije vodilo računa o poreklu kapitala. Za to je nadležna Komisija za sprečavanje pranja novca, na osnovu Zakona o sprečavanju pranja novca. Agencija za privatizaciju je u slučaju tenderskih prodaja, kada se znalo ko su potencijalni kupci, i posle prodaja kod aukcijskih privatizacija, komunicirala sa Komisijom koja je u svakom trenutku imala sve validne podatke.
– Bilo bi dobro napraviti analizu koliko preduzeća posle privatizacije ima lošije performanse nego pre toga. Polazi se od pretpostavke kao da je privreda Srbije bila u savršenom stanju, pa je došla privatizacija koja je upropastila najveći broj tih preduzeća, što nije tačno. Retki su slučajevi, zaista retki, da je neko preduzeće pre privatizacije imalo dobre finansijske performanse, a da je posle privatizacije zapalo u velike probleme. Brojni su primeri da su preduzeća pre privatizacije bila u teškoćama, a da su zahvaljujući privatizaciji uspešno restrukturisana. Naravno, postoji veliki broj preduzeća koja su i pre i posle privatizacije loše stajala i kao posledicu imaju veliki broj štrajkova. Smatram da kada preduzeća nisu likvidna, treba da odu u stečaj, bez obzira da li su privatizovana ili nisu – smatra Vlahović.
Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište, kaže da je veliko pitanje da li je privatizacija u poslednjim slučajevima bila neuspešna ili je posredi nešto drugo.
– Kako to da su se odjednom pojavili svi ti silni protesti radnika i sve to za potraživanja koja su stara 10–15 godina. Intuicija mi govori da baš vlast podstiče ovo radničko nezadovoljstvo kako bi imala alibi za renacionalizaciju i da se država što više umeša u privredu – smatra Prokopijević.
Prokopijević ponavlja da ne veruje da je kriza kumovala štrajkovima, već da za neke ljude iz vlade, „mlade ljude starog kova”, tržišna privreda i privatizacija nisu način za rešenje problema, već ih vide u etatizaciji privrede. Na pitanje da li su pelcer, možda, preuzeli sa Zapada, gde države takođe spasavaju neke posrnule gigante, Prokopijević kaže da to nije dobro ni za ekonomije na Zapadu, ni na Istoku.
Jovana Rabrenović
[objavljeno: 13/07/2009]
Pogledaj vesti o: Kruševac
