Izvor: Press, 30.Okt.2010, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sprema se nova kolubarska buna!
Oni su bili zamajac petooktobarskih promena - kolubarski rudari. Po svemu sudeći, biće i novih promena, jer Srbija danas nije ono, nit' onakva za šta su se borili. Objavili su generalni štrajk u 18.30 sati 29. septembra 2000. u smeni „C".
- Ne da nije, nego nije ni izbliza, ali opet ne mogu da kažem da se kajem zbog 5. oktobra i da nije vredelo boriti se - napominje Zoran Čolić, jedan od lidera sindikata „Kolubara", koji broji >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << čak 10.000 rudarskih duša.- Da je sutra 5. oktobar i da znam sve što danas znam opet bih učinio isto jer je Miloševićev režim jednostavno morao biti srušen. Tih 10 godina njegove vladavine nam je pojeo mrak. Međutim, nastavi li se ovako, naročito ako se usvoji nakaradni zakon po kojem se pomera starosna granica za odlazak u penziju, zaustavljamo mašine po cenu pada i ove vlasti - jasan je Čolić, jedan od onih koji je predvodio „veliku kolubarsku bunu" koja je faktički bila glogov kolac u srce umirućem režimu 2000. godine.
Ljubiša Rosić, rudar sa 37 godina staža i još kojom do penzije, kaže da svima treba da bude jasno: stane li Kolubara, staće Srbija.
- Ali nećemo dozvoliti da ispašta nevin narod, već će u mraku i bez grejanja sedeti gospoda iz Vlade i ostalih državnih službi. Zar nije dovoljan podatak da i u ovakvim uslovima čak 40 odsto rudara ne doživi penziju, da su više od 1.000 njih invalidi rada i da je osnovna plata 35.000 dinara, pa još treba i to malo života što im ostane ako dočekaju penziju da im se otme? - ogorčen je Ljubiša.
Kaže, ostalo mu još dve godine do penzije ako bog da, ali se izgleda on tu najmanje pita. Smatra da neka druga „božanstva" danas odlučuju o našoj sudbini.
- Ista ona zbog kojih smo bili spremni i ove rudarske glave da izgubimo kad nas je septembra 2000. pod blokadom držala policija, a Pavković sa specijalcima demonstrirao silu zveckajući oružjem. Tada su današnji vlastodršci razumeli rudarski hleb sa devet kora, a u međuvremenu im se izgleda osladio onaj mekši koji ide uz vlast i moć - ogorčen je stari bagerista, živa legenda Kolubare i čuvenog polja „D" u koje su bile uprte sve oči tog 29. septembra 2000.
Kad je Ljubiša „zagušio" svog „glodara", najveću grdosiju na ugljenokopu, zaćutale su i ostale mašine.
- Opet, kako god da je, nikad se nisam pokajao zbog nesebične podrške koju smo pružili političarima i demokratiji te 2000, znajući da je policija imala naređenje da upotrebi oružje protiv nas kako bi deblokirali kopove koje smo danonoćno držali u blokadi. Naravno, to ne znači da je ovima dozvoljeno da rade šta hoće jer niti im je demokratija draža nego nama niti su se sami izborili za nju, niti misle bolje Srbiji nego što mi mislimo! Samo ako sindikat da komandu preko stanice opet ćemo ućutkati „glodare" pa će i ovi s vlasti otići kako su i došli na nju. Ne silom, razume se, već oterani rudarskom mukom uz koju su se šlepali kad im je odgovaralo - poručuje čovek koji je preživeo pad „glodara"od 30 metara u čijoj se kabini nalazio strahujući da će mu ova demokratska vremena doći glave.
Saglasni s njim su rudari sa sva četiri kolubarska polja i svi „komandanti" devet gorostasnih „glodara", i svaki pomoćni radnik s kojim smo se u blatu do kolena mimoišli.
Svi do jednog su poručili da prenesemo Beogradu: „Dogorelo je do nokata". A pod noktima crnica i jalovača, u glasu ugljena prašina, a u očima pogled prevarenih očajnika koji više nemaju šta da izgube - veru su odavno, a život, zapravo to malo što im je ostalo od njega, drugi kusuraju u njihovo ime.
Do trenutka kad neko kao Miodrag Ranković 29. septembra 2000. preko radio stanice ne zapovedi: „Zaustavite glodare" - staće Srbija, zatrešće se gora, a roditi demokratski miš.
Pogledaj vesti o: Štrajk
