Izvor: Novine novosadske, 03.Avg.2012, 13:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Novi Sad – od sve privrede ostali samo protesti

Radnici “laju”, vlade prolaze – ovo je najkraći mogući rezime sindikalnih protesta i štrajkova koji su, imajući u vidu njihov efekat i odjek, pretenciozno bi bilo reći potresali Novi Sad proteklih meseci. Ukratko, na ulicu su, boreći se za svoja prava, izlazili gotovo svi, osim predstavnika javnog sektora, premda se i ovom delu privrede „omaklo“ po koje saopštenje ili štrajk upozorenja. I gotovo ništa od štrajkova i protesta radnici nisu dobili.
U praksi, to izgleda >> Pročitaj celu vest na sajtu Novine novosadske << ovako: desetine radnika iz različitih preduzeća bilo je prinuđeno da (u više navrata) napušta  svoja radna mesta i na novosadskim ulicama traži ono što im zakonom pripada – pištaljkama, parolama i pretnjama borili su se za “luksuze” kao što su minimalci, uplaćeni doprinosi i mogućnost da kako-tako dobiju šansu da prehranjuju svoju porodicu u zamenu za celomesečno arčenje.

Dakle, potrebno je zagrejati „tabane“, rizikovati krivične prijave i otkaze, kako bi one koji ih ne plaćaju, niti imaju nameru da to urade, primorali da sednu za isti sto sa njima i saslušaju ih (bez obaveze da ih i poslušaju). Poniženje koja nam je „naša borba dala“, najčešće se završavalo tako što je kao „socijalni vatrogasac“ na lice mesta dolazio pokrajinski sekretar za rad i zapošljavanje Miroslav Vasin, a onda bi se koji dinar koji kapne na „puste“ radničke račune proslavljao kao velika pobeda i dokaz da ipak može postojati ozbiljan socijalan dijalog u zemlji Srbiji.
 
Sindikalno hodočašće do Beograda
U gomili protesta, javnosti je za oči zapao slučaj preduzeća „Partizanske baze“ koje se nalazi u sklopu famozne „Nibens“ grupe, a čijih 500 radnika nije dobilo 17 mesečnih zarada. Nekoliko desetina zaposlenih koji koricu hleba od svog novca nisu kupili više od godinu dana, odlučilo je da je „dogorelo“, pa su krenuli u „sindikalno hodočašće“ – peške do Beograda, pred kapije sedišta preduzeća. Srpski mediji su odlučili da je svakog čuda tri dana dosta, pa je baš toliko i trajala posvećenost ovom problemu, koji je ubrzo opet gurnut tamo gde poslodavci, a očigledno i vlasti smatraju da mu je mesto – pod tepih. Ipak, da postoji i gore poniženje od ignorisanja i okretanja glave, uverili su se radnici Neobusa.

Nema plate, jel može pašteta?
Ovo, nekada respektabilno preduzeće, završilo je, kako tvrde radnici, za “tepsiju ribe” u rukama izvesnog Mohadem Al Magrabija iz Saudijske Arabije, a današnji bilansi pokazuju da to i nije bio najpametniji potez – firma je 4,5 miliona evra, a radnici osam plata u minusu, bez naznaka da se nešto značajnije može promeniti. Nakon protesta, kao spasilac se pojavila Vlada Vojvodine, pa su zaposleni kao pomoć dobili dve kese sa paštetom i deterdžentom, a dalje od ovog “pomaka” se uprkos pregovorima i štrajkovima nije stiglo.
Zašto blokirati ulice, kada možemo Dunav?
Možda ne najradikalniji, ali definitivno najoriginalniji bili su radnici nekadašnjeg “Heroj Pinkija”, koji su inicijativu za socijalnim dijalogom početkom aprila izneli – blokadom međunarodnog plovnog puta na Dunavu. Činjenica da se ovakvim protestom rizikuje ozbiljan međunarodni incident nije izazvala oduševljenje kod pojedinih eksperata, ali je spreman odgovor imao Novica Cvetković, jedan od vođa štrajkačkog odbora.
Ovo je problem, a šta je uništavanje nekada unosnog preduzeća, šta je otpuštanje radnika, šta je šest meseci teškog rada bez plata, šta su neoverene knjižice? Gde su ti eksperti bili do sada? Ili je veći problem od toga hoće li se stranci naljutiti nego hoće li pošten i vredan svet umreti od gladi?

– pitao je tada Cvetković.

Cvetković i štrajkači su bili naročito kivni na vlasnika Dušana Borovicu, jer je ovaj za manje od godinu dana uspeo da broj radnika sa 876 smanji na manje od 400, a da od ugovorenih 35 miliona evra poslova dovede firmu dotle da jedva funkcioniše uz jedan ili dva broda koji s vremena na vreme nešto rade. Pronađeno je polovično rešenje, gde su radnici dobili manje nego što im pripada, ali, poučeni prethodnim iskustvima, više nego što su očekivali.
Vaša imena su izbrisana iz brojčanog stanja…
Radnici “Noviteta”, preduzeća koje je sada u vlasništvu Dragana Đurića, prvog čoveka “Zekstre” i predsednika FK Partizana, nisu dobili paštete i deterdžent, ali ni povezan staž u poslednje dve godine, zbog čega pojedini zaposleni ne mogu da odu u penzije, a dobar deo njih ni da se obrati lekaru.
Činjenica da su aprilsku platu dobili u julu svrstava ih, kako kažu, u red srećnika koji ipak dobija plate, ali su se za svaku od njih izborili štrajkom i protestima, od kojih je poslednji održan ispred Gradske kuće krajem juna ove godine. Poslednji, ali ništa manje važni, na ulicu su izašli radnici Novosadske mlekare – oni su u sredu normalno završili smenu, a u četvrtak saznali da u ponedeljak treba da odluče hoće li raditi u Subotici ili uzeti otpremnine, jer se pogon zatvara.

Zašto, kada i kako to preko noći, nisu saznali ni posle protesta i alarmiranja javnosti. Novitet, Neobus, Partizanske baze, Petar Drapšin, Novosadska mlekara, Heroj Pinki… Crni niz sa pitanjima koje tište novosadsku radničku scene, daleko je duži. I to ne bi bio problem – da lista sa odgovorima nije prazna.

 
Štrajk poslednje rešenje
Predsednik novosadskog odbora Samostalnog sindikata Srbije Drago Đokić kaže, međutim, za Novine novosadske da je „štrajk poslednje rešenje i da se njemu pribegava samo kada su sva druga oružja istrošena“.
Štrajk je skup, donosi puno briga, problema, vodimo računa o bezbednosti radnika, o tome da ne bude prekršen Zakon o štrajku… Zaista uvek gledamo da ga izbegnemo i da ga koristimo kao poslednje sredstvo, ali činjenica da su radnici sve češće prisiljeni da ostave posao, izađu na ulicu, kisnu i smrzavaju se kako bi primorali nekoga da sedne sa njima, pokazuje kolika je bahatost poslodavaca i nezainteresovanost vlasti za socijalni dijalog, što je u suštini osnova demokratije

– kaže Đokić i dodaje da bi se „ujdurme i ružne scene izbegle razgovorom, ali da svemoćne gazde novog kova ne osećaju potrebu niti vide smisao u tome“.

On kao školski primer ističe Novosadsku mlekaru, gde je, kako kaže, radnicima u četvrtak rečeno da se do ponedeljka odluče hoće li uzeti otpremnine ili će preći u Suboticu.
Takav princip je protivzakonit, a posle razgovora, uvideli smo da samo šest radnika ima problem sa ponuđenim rešenjima. Gazde imaju običaj da idu đonom tamo gde je ruka dobrodošla, a ja neke od „poslodavaca“ neću nazivati kriminalcima, premda verovatno postoje osnove da ih neko drugi oslovi tim imenom. Uostalom, niko ne razmišlja kako je moguće da Mile Jerković u jednom danu kupi sedam preduzeća, a posle se svi čude zašto nema plata, proizvodnje i kako to da su radnici odjednom nezadovoljni – ističe Đokić.

On za situaciju krivi i vlasti, koje ne pokazuju dovoljno brige i volje, već kako kaže „preferiraju da se drže po strani u procesima gde je njihovo učešće i zakonski i suštinski neophodno“, ali i medije koji „imaju neprirodan otklon prema životno bitnim pitanjima“.
Tomislav Lovreković
Foto: A. Kamasi
ANTRFILE
Leto je vrelo, ali jesen će biti „paklena“
  Đokić tvrdi da su dosadašnji štrajkovi i protesti radnika, „bez namere da bude ptica zlosutnica“, verovatno ništa naspram onoga što nas veoma brzo čeka. – Štrajkove i proteste možemo držati pod kontrolom, oni su na kraju krajeva legitiman oblik radničke borbe, ali čini se da će poljoprivreda u ovoj sezoni doživeti fijasko, plate će padati, a cene i troškovi rasti. U takvim okolnostima, nije isključeno, čak je i verovatno da nas očekuje socijalni bunt, a onda svako odgovara isključivo za svoje postupke – kaže Đokić i dodaje da ćemo se, kako stvari stoje, kada dođemo do „do takve situacije, opet pitati kako se i zašto to dogodilo“

.
 
Pogledaj vesti o: Štrajk

Nastavak na Novine novosadske...