Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 06.Maj.2015, 15:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Stilska figura

Nema ni dan-danas ničeg lepšeg od pisma: i onog koje primiš, i onog koje još nije napisano te stoga može dobiti kakav želiš oblik i kakvog želiš adresata. Koverat, beli plavi, docnije i boje štanicle, ili žuti, na njemu marka, unutra list papira, strpljivo čeka još nepoznati rukopis, jezik i intonaciju.

Voleo sam i pečat koji će udariti Dejan, tu je Farkaždin izgledao isto kao i Perlez, Novi Sad, ili Opatija (odakle smo dobili razglednicu), dok ga na geografskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << karti, onoj najvećoj, koja je zapremala bezmalo celu školsku tablu, nije bilo: samo područje umašćeno prstima onih koji su ga nalazili duž pruge, na sredokraći uredno odštampanih Perleza i Orlovata.

Možda prva dopisnica koju sam proučio bila je iz Crepaje: „Karta pisana od mene Sejke“, čoveče, kao ukaz nekog vezira, ovako ću ja otpočinjati moje dopisnice-kartičke kad budem počeo da ih šaljem, a, evo ga novi red: „Mi smo fala bogu dobro koje i vama želimo, a pišem vam da nam dođete svi na Veliku Gospojinu...“

Depešu niko nije želeo da dobije, to je bila smrtovnica koju je umesto mrtvozornika potpisivala pošta. Pa ipak smo dobili jednu iz Orlovata, grafitnom olovkom napisana crna vest i potpis: Kamenko. „Baš Mena ima lep rukopis“, primetio sam. „Nije to Kamenkov rukopis, nego Dejanov!“, kazali su mi. Dejan Šupičin bio je naš poštar. Objasnili su mi da je originalni Kamenkov manuskript ostao u orlovatskoj pošti, pored baba Smiljine kuće, a ovo je Dejan čuo preko telefona od svog kolege, zapisao i doneo službenim biciklom na našu adresu!

Kao mlađi maloletnik video sam i deo ljubavnog pisma, pisanog po porudžbini. Joca Maksimov zamolio je mog oca da sroči pismo devojci kojom je Joca hteo da se ženi. Na izlive Jocinih čuvstava potrošio je moj baba obe strane belog papira dobijenog uz kupljenu kovertu, a ja sam, prolazeći pored astala uhvatio samo poslednji red. Tamo gde je trebalo da bude „Smrt fašizmu – sloboda narodu“, pisalo je: „Još uvek sam tvoj rob“.

Rob-nerob, možda i zahvaljujući toj ljubavnoj krivotvorini od pisma, ženio se Joca peti put, a pre svoje četrdesete godine. Mati mu Kosana, znajući da će selo burno komentarisati rekord, naučila je moju sestru koja još nije mogla ići u školu šta treba da podvikiva (tako se to kaže: devojke i žene planski, takoreći promišljeno podvriskuju od radosti i od popijenog likera) kad u kuću ulaze svatovi.

I zaista dođemo mi kod svatova, to je ono kad nisi zvat, a ipak imaš pravo da dođeš do kapije i da sa te međe glediš kako se pozvani vesele, kako su se doterali, kakvi su im konji, karuce, uzdice, oglave, trskovci, zvekiri... Uglavnom je moja sestra savesno, iz majčinog naručja, uzviknula: „Mater svetu – dovo Joca petu!“, nije znala melodiju bećarca nego je taj jedan red deseterca skandirala kao današnji reperi. Eto, svemu što će me čekati u Zrenjaninu, Beogradu i Filadelfiji, temelji su bili udareni u Farkaždinu, pa kako onda da ne odem tamo gde samohrana vinova loza još uvek prekriva prozor sobice, i gde belo grožđe ima ukus kakav je imalo u vreme XX kongresa sovjetskih komunista, nakon kojeg je FNRJ posetio Hruščov, koji se tada kod nas zvao Hruščev.

Ko bi se toga još sećao, i k čemu?

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...