Izvor: BalkanRock.com, 12.Feb.2017, 19:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
The Doors Alive u Domu Omladine: Delirijumsko putovanje stazom minulih vremena
Beogradski Dom omladine sinoć je postao svojevrsna oaza rokenrola u kojoj su vreme i prostor u potpunosti bili promenjeni, a ta promenjenost ovde nije konotirana samo na lep način, već, u nedostatku adekvatnijeg izraza za dočaravanje magije koja se tamo odvijala – nestvarno. Iako to možda preti da zvuči kao pompezna najava, slobodno se da pretpostaviti da bi retko ko od brojne publike tvrdio suprotno.
Ne, sinoć nije održan festival na kojem je nastupao niz autorskih grupa, niti >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << koncert aktuelnih svetskih imena koji su izdali novi album – bina je u veče 11. februara bila rezervisana za nešto sasvim drugačije, za The Doors Alive, najpoznatiji tribute bend legendarnih The Doorsa, a opasno poigravanje sa neophodnom objektivnošću bi ovde bilo izraženo kroz konstataciju da je kolektivna opijenost prisutnih nužno sa sobom povukla jedno pitanje – da li je moguće da se ovde zaista radi o tributeu?
Oko pola sata pre početka programa posetioci su počeli da cirkulišu po holu Doma omladine i već tu je zapaženo ono što manifestacijama ovog tipa daje posebnu čar, a radi se o generacijskoj heterogenosti. Od najmlađih fanova, preko srednjoškolaca i studenata, pa sve do onih večitih, neumornih zaljubljenika u ovu muziku koji su godine davno prestali da broje – svi su bili tu, na jednom mestu koje ne poznaje nikakve granice, okupljeni zarad istog cilja, a to zapravo nije samo poseta ovog događaja, već nedozvoljavanje da muzika, ne samo jedne ere, već čitavog jednog pokreta koji je u potpunosti izmenio istoriju, ode u zaborav – pa čak i ako je ne izvode njeni originalni izvođači.
Donja sala koja je bila rezervisana za ovo veče se rapidno popunila po otvaranju ulaza što je i bilo za očekivati budući na to da je ovaj koncert rasprodat, a kako je to i dalje, nažalost, prilično retka pojava na našim prostorima kada su ovakva dešavanja u pitanju, to u startu mora da se istakne kao iznenađujuće pozitivno i čak neočekivano. Uzbuđenje, nestrpljenje, kao i povici i klicanje koji su to izražavali, polako su počeli da odjekuju i preplavljuju prostor dok se, uz minimalno zakašnjenje od 10-ak minuta, članovi grupe nisu pojavili na pozornici, jedan po jedan, i bili dočekani gromoglasnim aplauzom, skoro kao da su u pitanju Jim i ekipa lično. TDA je skupina muzičara koja je, zakoračivši na scenu, momentalno demonstrirala i potvrdila jednu možda i krucijalnu stvar kada su u pitanju tribute sastavi – pravi, istinski tribute podrazumeva mnogo, daleko više od pukog reprodukovanja repertoara određenog benda. Koristivši autentične instrumente na kojima su svirali Ray Manzarek, John Densmore i Robby Krieger, pa čak i mikrofon sa kablom koji je još davnih dana prevaziđen, te nastupajući na svedenoj sceni na kojoj nema nikakvih pirotehničkih čudesa, već isključivo četiri čoveka koja su beskrajno predana tome što rade, TDA su verovatno još sa prvim taktovima “kupili” sve prisutne, a potom ih uzeli za ruku i poveli sa sobom pola veka unazad u prošlost.
Krstareći kroz psihodeličan opus ikona rokenrola, koje su svojevremeno suvereno vladale svetom svojim unikatnim zvukom, ekscesivnim nastupima i hipnotišućom harizmom svog lidera, Jima Morrisona, TDA su otpočeli spektakl u kojem je dominantnu ulogu preuzela ni manje ni više nego – sloboda. Note i tonovi koji su se slivali sa bine i bivali savršeno recipirani i upijani od strane publike su, paralelno sa tim, spontano kreirali u vazduhu taj duh davnih vremena kada je muzika bila istinski bunt, ideal, kad je izražavala tu prokletu slobodu, reč za koju je danas vrlo diskutabilno da li ima isto, iskonsko značenje kao u to doba. Sinoć je to doba na kratko ponovo došlo u Dom omladine, a sa njim je sloboda ušla na velika vrata.
“Break On Through”, “Five To One”, “Spanish Caravan”, “You’re Lost Little Girl”, “The Unknown Soldier”, “Ship Of Fools”, “People Are Strange”, “Waiting For The Sun”, “Shaman’s Blues” i nebrojene druge pesme unosile su sveobuzimajući trans, izazivale buru nezaustavljivih, intenzivnih emocija i dovodile do frenetičnih ovacija koje su posebno (i zasluženo) eskalirale tokom dobitnog niza možda i tri najveća hita The Doorsa – “Light My Fire”, “Riders On The Storm” i “L.A. Woman”. Instrumentalne solo deonice su zvučale božanstveno, a celokupnom utisku je posebno doprinelo neverovatno oponašanje svih članova benda koje je, slobodno se može reći, dovedeno do tačke savršenstva. Kako se i moglo očekivati, to se najviše ogledalo kod pevača, koji je većinu vremena odavao utisak osobe koja uopšte nema dodirnih tačaka sa 21. vekom i njegovim tekovinama. Iako kažu da je imitacija najlepši oblik laskanja, ovde se, koliko god to zvučalo čudno i možda kontradiktorno, nije radilo samo o (besprekornoj) imitaciji, već i o nečem mnogo većem i značajnijem od toga, nečem što pokreće planetu i što, kada se usmeri na ono pravo, može biti plodonosno na milion načina, a to je – ljubav. TDA nisu samo priredili nastup obojen idolatrijom, nisu samo precizno odsvirali svaku notu i “skinuli” svaki pokret, oni su sa sobom na binu doneli razarajuću ljubav prema jednom, za njih zasebnom entitetu, i tu ljubav povezali sa scenom, pretočili je u svoje instrumente i, kako to onda i biva, zaveli preko 1000 duša u tom momentu prisutnih i sa njima postali jedno.
Delirijum od tog bivanja jednog je tačku usijanja dostigao tokom izvođenja epske “When The Music’s Over” kada se muzika više nije slušala, već osećala i najsitnijim delom svog bića, a ko god je u tom trenutku zatvorio oči i prepustio se ovom čarobnom ritualu, vrlo lako je mogao da pomisli da se zatekao u 1967. godini, ali da tamo nipošto nije otišao sam jer, muzika je njegov najbolji prijatelj do kraja, onaj prijatelj koji je tu i onda kada svi drugi odu. Oduševljenje je neprestano raslo svakim narednim minutom i delovalo je da tako može u nedogled, stoga je nastupila prava neverica kada je na red (kad pre?!) došla čuvena kompozicija “The End”, koja je koncert približila kraju, ali to uradila u velikom stilu, što jezikom The Doorsa znači dramatično, eksplozivno i ekstatično. Aplauzi i ovacije su u više navrata zvučali nerealno, a bisevi su, naravno, bili kako očekivani, tako i neophodni. Ovo muzičko vremensko putovanje finiširano je u veselom maniru sa poletnom “Touch Me”, uz koju se pevalo uglas što je tad naročito došlo do izražaja jer reči publike nisu samo pratile tekst pesme već glasno izražavale njenu neopisivu želju za… još, još i još. Ipak, kako svako putovanje ima svoju poslednju stanicu, dubok naklon benda je ovaj put zaista označio vreme za povratak putnika u sadašnjost, iako su oni i dalje, neumorno i burno zahtevali nastavak ove transcendentalne vožnje.
Koliko god se među mnogima gajila averzija prema tribute sastavima jer oni ne proizvode ništa svoje, jer tu nema inovativnosti i inventivnosti, jer svetu ne treba kopija tog i tog muzičara itd., izgleda da se u svemu tome uporno izostavlja jedna izuzetno bitna strana priče – čak i ako sve malopre pomenuto jeste tačno, tribute sastavi ipak imaju jednu vrlo bitnu, možda i najbitniju ulogu koja bi se simbolično mogla nazvati čuvarstvo vatre. Autorskih bendova u svetu ne manjka, svaki dan se u svakom kutku planete formira nova ekipa mladih entuzijasta koji čekaju svojih pet minuta slave da se iskažu i pokažu, ali kako je rokenrol fenomen koji ne možemo samo linearno posmatrati, neophodno je voditi računa i o prošlosti i nikad ne zaboraviti ono što je bilo na samom početku, ono od čega se stiglo do svega ovoga što imamo danas. The Doors Alive možda (zasad) nisu dali lični stvaralački doprinos svetu muzike, ali su, zajedno sa nizom drugih tribute sastava, sačuvali neprocenjiva blaga minulih vremena, u svom ruhu ih vratili na veliku scenu i na tome im ide jedno veliko, veliko hvala. Hvala, za obrisanu prašinu sa vanvremenskih nota koje bi bilo nezamislivo, grešno prepustiti hladnom zaboravu.
.jpg)
