Izvor: BalkanRock.com, 30.Nov.2016, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pažljivo slušaj (novembar 2016)
Poslednje izdanje rubrike Pažljivo slušaj u ovoj godini deluje kao da se suprotstavlja predstojećoj zimi. Žestok tempo pojedinih albuma i numere koje vode u toplije krajeve dobro će poslužiti čitaocima ovog izdanja u hladne dane i pri iščekivanju novog broja ove rubrike. Vraćamo se u januaru, sa novim albumima koje ćemo probrati kao vredne pažljivog slušanja.
1000mods – Repeated Exposure To… (Ouga Booga and the Mighty Oug Recordings, 26.9.2016.)
>> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com <<
Ako ste već duboko zaglibili u stoner rock, vrlo je vjerojatno da vas ni bend 1000mods nije zaobišao. Za sve ostale, riječ je o Grcima koji sviraju već desetak godina, a 2011. izdali su prvi studijski album koji je producirao, ni manje ni više, nego Billy Anderson, poznat po radu s bendovima Melvins, Sleep, Neurosis i Swans. Treći studijski album, „Repeated Exposure To…“ priuštit će vam nezaboravno putovanje koje počinje sjajnom „Above 179“, a nakon pedesetak minuta završava s „Into the Spell“. Svaka pjesma sama za sebe funkcionira savršeno, a opet se na albumu sve odlično oslanjaju jedna na drugu i stvaraju dojam zaokruženosti. Ima tu zbilja svega – od psychedelic i groove rocka, preko utjecaja punka i bluesa, do grungea – a opet sve tako ukomponirano da zvuči dovoljno zanimljivo i prepoznatljivo… i da tražite još! George i Giannis na gitarama, Dani na basu i Labros na bubnjevima odradili su odličan posao, što se možda najbolje može čuti na furioznoj „Electric Carve“. Nije slučajno rečeno da će vam album priuštiti nezaboravno putovanje jer bi se doista mogao iskoristiti kao soundtrack za nekakav road trip, ne nužno pustinjom…
Ocjena: 4.5/5
Dajana Lerić
Sara Renar – Tišina (Aquarius Records, 28.10.2016.)
Zagrebačka kantautorica Sara Renar još od 2013. godine i svog prvog studijskog izdanja „Djeca“ ne samo da plijeni pozornost, nego i na očigled svih otkriva samu sebe, produbljuje svoja znanja o glazbi, ruši svoje granice i pritom je vidljivo da beskrajno uživa u tome što radi. Zato smo dosta i očekivali od novog albuma „Tišina“, a dobili smo jedan ozbiljan atmosferičan uradak s odličnim spojem tekstova i glazbe. Sara je napisala sve pjesme osim „Notturna“, koja je jedna od najpoznatijih pjesama hrvatskog pjesnika Tina Ujevića, s motivima mraka i noći, kao i osjećajem nemoći. Uostalom, i cijeli album prožet je sličnim motivima, osjećajima i ugođajem pa se uglazbljena Ujevićeva pjesma jako dobro stopila s ostalim pjesmama na albumu. Što se zvuka tiče, Sara u dosadašnji prepoznatljivi pop rock sve više uvodi elektroniku, što se najbolje čuje u pjesmama „Prje nego umrem“ i „Čuvaj svoje pjesme“. Taj svojevrsni odmak daje albumu dozu svježine i svakako Saru Renar svrstava među najzanimljivije kantautorice ne samo u Hrvatskoj, nego i u regiji.
Ocjena: 4.4/5
Dajana Lerić
Blindead – Ascension (Mystic Production, 21.10.2016.)
Volite Katatoniu, Anathemu i Paradise Lost? Blindead je prava stvar za vas! Bože koliko ovo zvuči ko reklama sa TV-a. Ali poljski bend je svakako jedna od najbolje čuvanih tajni evropskog progressive dooma (da ga tako nazovemo) iako iza sebe imaju čak 5 albuma. Konceptualni albumi su već regularna pojava kod njih, “Autoscopia/Murder in phazes” je najočigledniji primer. Na poslednjem albumu taj koncept nije lako uhvatljiv, ali ne mogu da se otrgnem utisku da ima neke debele veze sa prethodnim albumom “Absence”, ili ih samo povezuje nešto izbrušeniji zvuk kome se bend okrenuo 2013. Naime gitara ima i dalje, ali nisu toliko preteće kao na ranijim albumima. Nekad tokom cele pesme strpljivo čekaju u zasedi negde iza guste i mračne atmosfere koju ovaj bend sa lakoćom razvija. Da, ambijent je svakako ključna reč ovog albuma. Vokali su čistiji i uzvišeniji nego ranije (iako nikad nisu furali growl priču). Kasnije sam vršljajući po komentarima na YouTubeu (90% na poljskom) skontao da su ustvari na ovom albumu promenili pevača. Zamena je stilski bila toliko suptilna i paralelna sa promenom zvuka da vrlo lako možete i da ne primetiti to. Nekih ultra-mega-giga singlova nema. Album je kompaktna celina koja se možda najbolje može opisati pesmom Die Toten Hosena – “Depression Deluxe”. Jedan od metal albuma godine lagano.
Ocena: 4.6/5
Aleksandar Nikolić
Crippled Black Phoenix – Bronze (Season of Mist, 4.11.2016.)
Koliko puta sam čuo stav da je Radiohead novi Pink Floyd. I nikako mi to (poprilično rašireno) uverenje nije skroz na mestu. Barem ne dok postoje Crippled Black Phoenix. Engleski kolektiv predvođen multiinstrumentalistom Justinom Greavesom (Iron Monkey, Electric Wizard) na svom osmom albumu nastavlja apsolutnu dominaciju kada je sludgerska prog/post-metal/psihodelija u pitanju. Više i ne znam ko je sve u bendu (trenutno ima 8 članova mada se menjaju na svakom izdanju), ali ono što je bend postigao svojim konstantnim kvalitetom od 2006. je to da nikog nije ni briga za članove i imena. CBP je postao zasebno živo biće, crno svakako, ali obogaljeno ni najmanje… naprotiv. “Bronza” ovde prestaje da bude trećerazredni metal za medalje i postaje prvorazredna legura metala sa bogatim orkestracijama i pompeznim naslovima pesama poput “Winning a losing battle”, “Dead imperial bastards” ili poslednja “We are the darkeners”. Snaga CBP-a je upravo ta što stalno uspevaju u svojoj pretencioznosti.
Ocena: 4.5/5
Aleksandar Nikolić
Whores. – Gold (eOne, Steamhammer, 28.10.2016.)
Noise-rock/sludge trojka iz Atlante je, nakon dva uspešna i dobro primljena EP-ja, “Ruiner” i “Clean”, objavila svoj debi album “Gold” koji prikazuje bend u još beskompromisnijem, prljavijem i brutalnijem svetlu u odnosu na dosadašnja izdanja. Kroz ovih trideset i pet minuta, bend isporučuje potpuno sumanutu količinu energije i gitarske buke koja je atipična za studijska izdanja ovog žanra – ima izuzetno živ osećaj. Iako na momente ume da bude monotono i ponekad zaliči na nešto što su 90ih radili KARP, Unsane i Hammerhead, ovo izdanje ipak predstavlja kakvo-takvo osveženje na učmaloj sludge sceni i predstavlja vrlo zabavno slušalačko iskustvo.
Ocena: 3.5/5
Sergej Sokolov
Trentemøller – Fixion (In My Room, 16.9.2016.)
U današnjem muzičkom svetu, tačnije svetu muzičke kritike, očigledno je jako loša stvar kada bend (producent u ovom slučaju) menja svoj izraz, žanr ili kombinuje raznorazne forme. To se pokazalo u poslednjih par meseci gde je novi, četvrti, album Andersa Trentemøllera prošao sa polovičnim ocenama. I sve kritike su pisane po sličnom šablonu, kritikovano je uglavnom to što je otišao od elektronskog zvuka, što je zašao u bendovske vode i što album liči na Joy Division ili The Cure. Sve ovo jeste tačno u neku ruku, ali teško da je bilo šta od toga razlog da se ovom albumu da slaba ocena. Trentemøller od samog početka karijere ne ograničava sebe na određeni žanr, prva dva jesu bila pretežno elektronska, treći je već počeo da inkorporira bend u priču, dok je “Fixion” apsolutni logični nastavak onoga što ovaj Danac radi godinama. Time priča da je “prodao” elektroniku apsolutno pada u vodu, jer pored činjenice da nikad nije bio striktno elektronski muzičar, na ovom albumu itekako ima tih elemenata. Počeo je da radi sa bendom i to je sjajna stvar jer to sada zvuči odlično, samo pogledajte live sa KCRW radija pre par meseci i biće vam sve jasno. Možda i najčešća kritika se odnosi na to da album liči na Joy Division i The Cure. Uticaj ova dva benda na ovom albumu je očigledan i tu nema spora. Bas linije, melodije, ritmovi i celokupna atmosfera su kao da se ovaj album pojavio u periodu između ’80. i ’85., ali nikako se ne može reći da je kopirao ove bendove. Sada treba naglasiti one pozitivne stvari koje je većina preskočila da napiše. Vokali na ovom albumu su fantastično uklopljeni u svaku pesmu. Lisbet Fritze, Marie Fisker i Jehnny Beth iz benda Savages su odlično odradile svoj posao. Beth i Trentemøller su u poslednjih godinu dana bili jako zauzeti, prvo su Saveges objavili sjajni “Adore Life” koji je Anders producirao, a onda su nastavili kolaboraciju za “Fixion”. “River In Me” je pesma koja pretenduje da postane ozbiljan hit koji će se puštati po klubovima, dok su “One Eye Open” i “Redefine” numere koje ne smeju da budu preskočene u raznoraznim godišnjim listama najboljih pesama. Mračnih sat vremena Trentemøllerove muzike koji se slušaju u jednom dahu.
Ocena: 4.3/5
Uroš Kostić
Naïm Amor & John Convertino – The Western Suite & Siesta Songs (LM Dupli-Cation, 04.11.2016)
Jedno BBC-jevo uputstvo za slušanje radija iz tridesetih godina prošlog veka nalaže slušaocu da program prati sa punom pažnjom, nalik onoj potrebnoj za praćenje pozorišne predstave, da se u potpunosti posveti toj aktivnosti i da, po mogućstvu, isključi svetla kako bi mu imaginacija bila dvostruko življa. Ovakav postupak bi se mogao primeniti i pri preslušavanju albuma “The Western Suite & Siesta Songs” Naima Amora i Džona Konvertina, koji je najaviljen kao ostvarenje koje bi moglo da bude saundtrek za drugi najbolji vestern posle Bilo jednom na divljem zapadu. Morikoneovske teme, kakve Konvertino stvara i sa matičnim bendom Calexico, sa svom svojom filmičnošću, mogle bi da posluže i u te svrhe. Međutim, dvanaest instrumentala, koliko ih ima na ovom albumu, omogućavaju slušaocu da se prepusti režiranju filma u svojoj glavi. Pustinjski pejzaž sa omota albuma nagoveštava scenografiju, a tempo i nazivi kompozicija daju obrise događajima koji bi se mogli desiti. Sve ostalo je na imaginaciji konzumenta. Potere, opkoljavanje, znoj koji se sliva niz prašnjavo lice dok se ruka kreće ka revolveru, ali i predah u krčmi ili kraj reke i sneg koji prekriva pustinju, od uvodne “Round Em Up“, preko “Of Dust And Wind“, “Fortune Diggers“, “Santa Cruz River” i “Tucson, Paris“, provejavaju ovim albumom rastrzanim između napetosti vesterna i relaksirajućih časova sijeste. Čak i da nikada ne zažive u okviru filma, ove numere će slušaoce bar na kratko ubaciti u imaginarne avanture dostojne poručnika Bluberija i likova koje su ovekovečili Klint Istvud, Li Van Klif i Džon Vejn.
Ocena: 4.0/5
Luka Velanac
.jpg)
