Izvor: BalkanRock.com, 25.Avg.2015, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pažljivo slušaj (jul 2015)
U moru odličnih albuma objavljenih u sedmom mesecu, u novom izdanju kolumne Pažljivo slušaj možete pročitati kratke recenzije ploča koje su objavili Wilco, Ducktails, Lucy Rose, Ratatat i The Maccabees.
Wilco – Star Wars (Anti/Epitaph)
Sastav Wilco prijatno je iznenadio svoje obožavatelje novim albumom sa originalnih 11 pesama koje je dostupno za besplatno skidanje sa njihovog sajta. S neba pa u rebra, bez reklama, najavnih singlova, >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << trejlera, sastav iz Čikaga objavio je ploču “Star Wars” instantno izmamivši reakcije zbog interesantnog imena kada se ima u vidu da se nastavak istoimene franšize željno očekuje ove godine i još interesantnijim vizuelnim rešenjem na kojoj se nalazi slike bele, umiljate mace. Ohrabrujuće je videti da jedan od najvoljenijih i najboljih bendova u poslednje dve decenije radi ovakvo nešto. Deveti studijski album i naslednik ploče “The Whole Love“ iz 2011. godine, počinje bučnim instrumentalnim uvodom “EKG“, koji se nakon žestokih gitarskih rifova naglo završava, da bi se nastavilo sa numerom “More…“ u kojoj, i pored bluzerske boje glasa Jeffa Tweedyja, distorzirane gitare imaju glavnu ulogu. Od svih pesama na albumu, popična “Random Name Generator“ ima najviše potencijala za hit-singl koji će se horski pevati na koncertima, dok “The Joke Explained” prožeta je folk atmosferom, Niels Cline i Pat Sansone ponovo odrađuju “prljavi“ posao, a ova kombinacija zvuči odlično. Prva sporija numera na ploči je prelepa “You Satellite“, ujedno i najduža sa preko pet minuta, čiji aranžman u kojima preovlađuju agresivne gitare i bas, deluje kao rezultat probe članova benda koja traje u nedogled. Nekako mom uhu najviše prija kada se Tweedy i ekipa otisnu u indi-folk vode, pa su mi slatko melanholična “Taste The Ceiling“ i poluakustična “Where Do I Begin“ omiljene. Između njih smeštena je brza i distorzirana “Pickled Ginger“, sa osnovnim rifom i, na trenutke, naizgled haotičnim solo izletima, a u drugom delu posebno se ističe Glenn Kotche čiji bubanj dokazuje da je sve ovo, ipak, rokenrol. Završetak albuma i nije baš najsjajniji sa zamornom “Cold Slope“ gde se ne može nazreti šta je bend pokušao da uradi s njom, a izlomljena melodija i prigušen vokal Tweedyja sigurno ne spadaju u najinspirativnije momente ovog izdanja i “King of You“ koja nastavlja tempo prethodne numere. Stvar donekle vadi finalna “Magnetized“, lagana i slatka balada, sa prijatnom harmonijom za kraj još jedne Wilco sage. Činjenica je da “Star Wars“ neće biti uvršteno među najbolja ostvarenja čikaške grupe, međutim, uveren sam, ukoliko mu pružite šansu, nakon nešto više od 33 minuta slušanja, nikako nećete biti razočarani.
Lucy Rose – Work It Out (Sony Music)
Nakon tri godine od debitantskog izdanja “Like I Used To“, kantautorka iz Engleske, Lucy Rose, objavila je i drugi album. Muzička javnost prvenstveno je upoznala kao prateći vokal u bendu Bomby Bicycle Club, ali svima je jasno da svojim glasom i kreativnošću ima mogućnosti da preuzme vodeću ulogu u savremenoj pop muzici. Novi album snimljen je u londonskom Snap Studiju, pod producentskom palicom Richa Coopera, poznatog po radu sa bendvima Mumford & Sons i Mystery Jets i kanautorom Tomom Odellom. Dok je prvi album, u suštini, bio okrenut folku, “Work It Out“ ima mnogo širi zamah obuhvatajući i pop žanr, kako rokersku, tako i njegovu elektro stranu. Ploča počinje numerom “For You“, prema rečima same kantautorke, pesme sa najličnijim tekstom koju je ikad napisala, a koja podseća na ono što je ponudila na debiju, zadržavši folk osnovu, dok njen kristalni glas zvuči zanosno. Još nekoliko numera na albumu su u sličnom tonu, poput nežne “Into the Wild“, melanholične, klavirske “Nebraska“ i “My Life“ gde joj je pomoć pružila prijateljica, pevačica Rae Morris kao prateći vokal, a koja iz folka u drugom delu prelazi u raskošno aranžiran pop, stvarajući tako kompeksniju i elegantniju melodiju. Klasični hitovi su “Our Eyes“ i “Like an Arrow“, koje kao i “Cover Up“ i “Koln“ osvajaju zaraznim tonovima i plesnim bitovima, podsećajući na radove njenih savremenih koleginica Lykke Li i Feist. Sve u svemu, vrlo kvalitetno izdanje veoma talentovane dvadesetšestogodišnje kantautorke pred kojom je svetla budućnost.
Ducktails – St. Catherine (Domino)
Matt Mondanile, sa svojim glavnim bendom Real Estate, godinama plovi na istinskim talasima uspeha, svirajući lagani gitarski pop prepun nepretencioznih letnjih i sanjivih melodija. Isti princip primenio je i prilikom formiranja svog samostalnog sastava Ducktails, koje kao i njegov matični bend karakterišu usporeni vokali, lo-fi pozadina i nedvosmisleno koketiranje sa psihodeličnim rokom. Matt se izgleda trudio da na novoj ploči ne bude nikakvog eksperimentisanja, pa jedanaest novih kompozicija sa svojim aranžmanima, temama koje obrađuje, čak i osećanjima koje uzrokuje, vodi isti dijalog kao i “Days“ i “Atlas“, poslednja dva albuma sastava Real Estate. Verovatno mu se na nedostatku kreativnosti može zameriti, međutim, upravo ta skromnost i nenametljivost bez rizičnih formula daju određeni podstrek i specifičnost njegovom solo projektu. Atmosfera na “St. Catherine“ je opuštajuća i umirujuća, sa početnim instrumentalom gotovo da uljuljkuje slušaoca toplom i eteričnom temom. S druge strane, “Headbanging in the Mirror“, “Into the Sky“, i “Church“ (koja uključuje gostujući vokal Julie Holter) predstavljaju eklektične izlete, u kojima se sve vrti oko detinjstva, perioda adolescencije i sazrevanja kompozitora, otkrivajući njegovu usamljenu dušu. Pred kraj albuma nalazi se i druga intstrumentalna numera, prelepa “Krumme Lanke“ koja izlazi iz okvira ranije uspostavljene sobne estetike, stvarajući čaroban soundtrack za istoimeno jezero u Berlinu. Divna ploča, u kojoj Mondanile ne napušta svoju zonu komfora, donoseći nam ublaženi “tropski“ zvuk i pružajući nam enormne količine svetline i optimizma.
Ratatat – Magnifique (Because Music)
Peti studijski album dvojca Ratatat, donosi nam lako pamtljive, razigrane melodije, veselih ritmova i deluje kao da se od početka (“Intro“) do kraja (“Outro“) nalazimo u video igrici. Kreativni duo Mike Stroud i Evan Mast napravili su odličan posao veštim miksovanjem gitarskih rifova i gruvajućih bas linija sa sintovima koji održavaju elektro prizvuk ploče. “Magnifique“ obuhvata mnoštvo različitih muzičkih stilova: od lenje psihodelične “Drift“, idealne za plažu i more, preko sanjive pop melodije numere “Supreme“ do indi elektronike u “Cream on Chrome“ i “Rome“ koji umnogome podsećaju na Air. Pesme koja će puniti plesne podijume širom planete jeste daftpunkovska “Amnesia Nightclub“ i “Abrasive“ koja zvuči kao da su LCD Soundsystem džemovali sa bendom MGMT. U “Cold Fingers“ muzičari iz Bruklina predstavljaju svoju viziju modernog roka, dok disko funk gitare “Countach“ prizivaju Depeche Mode sa početka karijere. Kormilom na “Pricks of Brightness“ upravlja Stroud na gitari, drndajući je do besvesti, te slušamo ultimativnu elektro post-punk temu, a na ploči se nalazi i obrada “I Will Return“ Springwatera, koja odiše mističnim i svečanim tonovima. Pretpostavljam da ove numere u koncertnim izvedbama predstavljaju pravi audio-vizuelni doživljaj, tako da ukoliko ih turneja dopremi do naših krajeva, sigurno ne bi trebalo propustiti njihov šou. Dok se to ne desi, ostaje nam da preslušavamo raspojasani i dinamični “Magnifique“.
The Maccabees – Marks to Prove It (Fiction)
Londonski indi rok kvintet, poslednjeg julskog dana, obradovao nas je novim, četvrtim po redu studijskim albumom. Ono što se sa sigurnošću može reći, jeste da je “Marks to Prove It“ najzrelije izdanje u njihovoj dosadašnjoj karijeri. Svojim prošlim, Mercury nagradom ovenčanim “Given To The Wild” albumom iz 2012. godine, napustili su britpop milje, a najrecentnijom pločom donose još mračniji i napetiji zvuk. Braća Hugo i Felix White iskazali su svu svoju kreativnost pri gitarskim aranžmanima, dok je Rupert Jarvis odradio najbolji posao do sada. Pesme poput “Slow Sun“ i “Something Like Happiness“ mnogo duguju njegovom umešnom prebiranju po bas žicama. Naslovna pesma, koja i otvara album, klasično je rok rasturanje u kojoj su braća White besnim gitarama pružili verovatno najbolju izvedbu na čitavoj ploči. Sledi “Kamakura“ donoseći nešto mirniju atmosferu, koja primetno raste prilikom refrena, da bi se ponovo vratila istom tempu pri sledećoj strofi. Vokal Orlanda Weeksa najpre zvuči stidljivo, međutim, biva moćniji sa uvođenjem gitara. Slično je i sa “Ribbon Road“, s tim što su ovde gitare uzdržane, a klavijature i bubanj Sama Doylea vode glavnu reč. “Spit It Out“ za razliku od tihog klavirskog početka, završava kao moćna rok numera, prikazujući agresivnu stranu benda. Baladu “Silence“ u kojoj ulogu glavnog vokala preuzima Hugo White, lako možemo povezati sa kišovitim i oblačnim, hm, londonskim ugođajem, dok “River Song“ sadrži iznenađujuće elemente, poput trube koja najavljuje introspektivan ton numere i horski otpevanog refrena koji dodatno naglašava melanholiju. “Pioneering Systems” zvuči kao uspavanka, u kojoj su svi članovi benda svesni delikatne i nežne teme, te ne žele da je pokvare svirajući glasnije. Nedvosmislen dokaz zrelosti grupe. Tužna “Dawn Chorus“ koja zatvara ploču, ima sanjalački ambijent i vijugave aranžmane koji su prava poslastica, te sa elegantnim zvukom trube daje istinski džez štimung na samom kraju ovog prelepog putovanja.
.jpg)
