Izvor: BalkanRock.com, 18.Apr.2016, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ničim Izazvan – Odlaziš? (2015)
Nedavno sam propisno razbesneo moju prijateljicu. Raspravljali smo o humorističkoj seriji Andrija i Anđelka. Oko toga da je serija duhovita smo se složili. Složili smo se i da je žalosno što moramo da uvozimo scenariste. Svađa je izbila kada sam izjavio da smatram da ova serija nema neke naročite vrednosti. Na stranu što junaci nisu višeslojni, što ne predstavljaju likove, već tipove, ali što je serija oslobođena svake primisli na društvenu kritiku, govorio sam. Ono što vredi >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << od domaćeg humora poniklo je na sterijanskoj, nušićevskoj i domanovićevskoj tradiciji, ono ne otvara oči, razume se, ali nas stalno podseća na društvene nastranosti i nakaznosti; Andrija i Anđelka predstavljaju tek p(l)itku zabavu koja neće preživeti sud vremena. Osim toga, ne smatram slučajnim što su se Andrijla i Anđelka pojavili kao svojevrsna (slabašna) zamena za Otvorena vrata.
„Smučio si mi se sa tvojom angažovanom umetnošću! Jeste, to je samo zabava. I šta onda? Jeste, reč je o humoru koji ne počiva na domaćoj humorističkoj i satiričkoj tradiciji. I šta onda? Jeste, nekome sasvim odgovara da se u ova mračna vremena umesto serija koje će ukazivati na probleme emituje bezazleni humor. Ali, čoveče, ne možeš očekivati od svake knjige, od svakog filma, od svakog muzičkog albuma da nosi društvenokritičku notu!“ Do vraga, to stoji. Mora li umetnost biti angažovana? Bezbeli da ne mora. Može li biti visoke vrednosti iako nije angažovana? Bezbeli da može. Pa ipak, ako ste, kao potpisnik ovih redova, jedan od miliona zastrašenih i besnih (o čemu je Jovana Gligorijević nedavno, uzimajući za polazište pesmu „Žena“ Hladnog Piva, izvrsno pisala u tekstu naslovljenom „Strah oslobađa“), ne možete uvek sa lakoćom napraviti odmak od sebe samog i objektivno sagledati umetnost koja životu prilazi sa vedrije strane.
Moram priznati da sam imao poteškoća da novom albumu grupe Ničim Izazvan, naslovljenom Odlaziš? i objavljenom nekih godinu i po dana nakon njihovog prvenca, pristupim objektivno. Jer ja sam mnogo zastrašeniji i besniji no što sam bio u vreme kada sam pisao recenziju prvog albuma grupe, a oni su, čini se, još vedriji i razigraniji; pritom, na Odlaziš? nema prisenka angažovanosti, kakav je bio slučaj sa albumom Ničim Izazvan (pesma „Dečija“). To nipošto ne znači da je Odlaziš? umetnički manje vredan no njegov prethodnik; naprotiv. Sa podjednakim brojem muzičkih bravura i podjednako pažljivo brušen (ponovno poveravanje producentske palice Đaniju Pervanu predstavljalo je pun pogodak) kao i prvenac grupe, no kompozitorski raznovrsniji i tekstualno zreliji, Odlaziš? je živopisan, originalan i upečatljiv album. Komadi na albumu su melodijski izuzetno dojmljivi, a izvođački beskprekorni. Pesme obiluju prekrasnim momentima nastalim u filigranskim prepletima gitare, klavira, orgulja, trube i violine; naročito se izdvajaju gitarski solo u „Sumraku“ te solo na Hammondu potcrtan trubom u raskošnoj „Beskućnik“, na kojoj gostuje Darko Rundek. Rundekovski sentiment i dalje dominira u zvuku grupe, no spremnost na eksperimentisanje je očita: tu su latino komad „Sumrak“ u najboljoj tradiciji jugoslovenske pop rock škole, u kojoj je instrumentalni deo grupe zasijao punim sjajem, minimalističkija „Igra i vinil“ te bluesirana, introspektivna „Godine“, u kojima Ničim Izazvan podjednako dobro funkcionišu kao u plesnim komadima poput „Odlaziš“, „Dalijev brk“, „Rekla je“ (moj favorit sa ovog albuma) i „Udahni vazduh“. A kada je o njima reč, impresivno je umeće članova grupe da vedre pop rock komade ukrase lepim vinjetama, ali da oni ne izgube na pitkosti niti da ijednog trenutka zađu u pretencioznost.
Ima, istina, na albumu i nekoliko detalja zbog kojih on gubi na prijemčivosti, detalja ne na polju kompozicije i izvedbe, već ideje. Stihovi „Niko nije kriv / al’ je neko zaje-bo-bo-bom“ u (muzički inače sasvim dobroj) pesmi „Bo bo bom“ mogli su predstavljati uspelu pošalicu u vreme kad je Željko Bebek pevao „Sve u finu materinu / Vaš san je ukakan“; danas oni zvuče naprosto napadno umiveni. Belleepoqueovština kojom odiše (opet: muzički lepa, sa izvrsnim violinskim deonicama) „Igla i vinil“ poptisniku ovih redova je (zbog njegovih političkih stavova i geografskog i socijalnog porekla, razume se) prilično odbojna. Na posletku, tu je još nešto, nešto čega na albumu nema, a moglo ga je biti: balkanskog folklora (od koga, uostalom, ni muzički otac Ničim Izazvanih, Darko Rundek, nikada nije bežao). Razume se, ne možemo članovima grupe zameriti što ne sviraju ono i onako kako bi mi želeli, no čini mi se da bi u poigravanju sa domaćom narodnom muzikom imali puno uspeha (opet se valja setiti „Dečije“ sa prethodnog albuma grupe) i da se nijednog trenutka ne bi smeli uplašiti štokakvih muzičkih znalaca među svojom publikom koji bi ih, zamirišu li na Balkan, mogli proglasiti „seljanom“.
A zahtevi publike bi, zapravo, mogli biti glavni uzrok skliznuću grupe Ničim Izazvan u manirizam (kako to, uostalom, često biva u rock muzici). Postoji opasnost da Ničim Izazvan postane grupa onih devojaka koje čitaju Bukowskog, maštaju o ludaku sa ružom u zubima pod prozorom i pariskim maglama i ne žele da imaju trideset, ali i onih kojima Jelisejska polja, Trg Konkord i Ajfelova kula zaista znače nešto, koje i nemaju drugih briga osim onih kakve imaju Andrija i Anđelka. A to bi bilo šteta. Pesma „Godine“, koja odskače od ostatka materijala na albumu, zagasitija, na trenutke sasvim vranjkovićevska – atmosferu izvrsno upotpunjuju glasovi u pozadini – daje nam za pravo da verujemo da bi grupa podjednako puno uspeha imala i u slikanju tamnije strane života, pa i u pesmama sasvim političnim. „Je l’ bi tada bili grupa po tvom ukusu?“, kao da čujem pitanje moje prijateljice. Čuj, oni su kompozicijski, tekstualno, izvođački i produkcijski veoma dobar bend, već jesu grupa po mom ukusu.
Spisak pesama:
.jpg)
