Izvor: Politika, 28.Jul.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije dilema Putin ili Obama, nego Aristotel ili Platon
I ono što je rasuto kao putopisna poezija u delima savremenih srpskih autora dostojno je jedne pozamašne antologije, gde bi prvo i pravo njeno načelo, ipak, bilo – svet nam je bio dom
Knjiga Duška Novakovića (1948), pod naslovom „Ovuda je prošao Bašo” (izdavači „Treći trg” i „Čigoja štampa”), pesnički dnevnik s puta po Japanu, kaže Ljiljana Šop, nema pretenzije, baš kao što ih, svojevremeno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije imao ni onaj s putovanja po Indiji, da čitaocu pruži obuhvatnu sliku zemlje u kojoj se putnik (pesnik) našao. Ova knjiga, pre svega, govori o stanju pesnikove duše katapultirane u novo i nepoznato okruženje i nespremne da ga primi drugačije, nego kao deo sopstvenog emotivnog i misaonog prtljaga.
Na ovo putovanje vodi vas samuraj i pesnik Macuo Bašo. Kojim ste stazama sve prošli?
Verovatno i jednom od staza kojom je prošao Macuo Bašo, čija je slava, kaže Crnjanski u antologiji „Pesme starog Japana”, besmrtna, jer je haiku pre njega bio moda, a Bašo ga je učinio najčistijim izrazom japanskog budizma, metaforički rečeno – kristalom duha. A te staze, bašoovske, iz sredine sedamnaestog veka, u međuvremenu, postale su putevi, putevi su se „upodobili” u moderne autostrade, koje danas povezuju nekadašnji Edo (današnji Tokio) sa Kjotom, Osakom, Kobeom, gde sam boravio u razdelima, sve do Saporoa, na Hokaidu, zastuđenom u to vreme, tako da sam na licu mesta organski osetio značenje njegovog haikua: „Prva kiša zimska. / Majmuni priželjkuju / ogrtač od slame”.
To je staza na kojoj je duh nezavisan od vremena, taštine, trenutne mode?
Ja sam tu stazu, na koju sam nenadno upućen ko zna po kojoj logici kosmosa ili, pak, dobrim rasporedom nekih okolnosti, nazvao trenutkom neorealističke prošlosti, uzdahom jedne posebne vrste civilizacije. Spontano sam se pozvao na veru u pesničku reč, pa i kad je ona prešla u eho, ali u eho koji ne jenjava, nego i dalje, kadikad bitno, dominira u sastavu bića koje peva, a da, pri tom, ne spotiče, niti bezrazložno osporava, raspoloživost duha da se čudi svemu i svačemu, takoreći po onoj Njegoševoj, da svemu i svačemu treba nazdravljati, a da ne znamo ni sami zašto.
Ovo je knjiga putopisnih pesama. Taj žanr nije tako čest u poeziji?
Ako bismo uvažili kategorizaciju Gotfrida Bena o vrstama pesama – podelio ih je na statične i mobilne, ova knjiga je doista prepuna kretanja, ne samo zbog izmene pozicije tela u prostoru, već i zbog raznovrsnosti tematskih planova i područja u koje sam stupao, od onih geografskih – kao velika, pokazna izložba prirode Japana, do onih metafizičkih i, takoreći, ezoteričnih, ali bolnih jer su i one prolazne. Što se drugog dela pitanja tiče, tvrdim da je i ono što je rasuto kao putopisna poezija u delima savremenih srpskih autora, dostojno jedne pozamašne antologije, gde bi prvo i pravo njeno načelo, ipak, bilo – svet nam je bio dom.
Junaci knjige su i Kavafi, Rilke, Mišima, Kurosava… Čemu nas oni uče?
Sve su to autori koji su nam ostavili u nasleđe lekcije o suštini postojanja, ma kakvo ono bilo. Nedvosmisleno nas upućuju na istoriju nesporazuma koji vladaju oko nas i u nama, ali, pre svega, a to kao da rade ekserima, zakivaju u nama reči koje se odnose na one univerzalne principe čovečanstva bez kojih nema lepote življenja, niti izvesnosti u smeni pokolenja, „kad živi neće zavideti mrtvima”, a često zavide.
U knjizi je više programskih pesama. Kakva je moć poezije danas?
Bilo mi je prirodno da na početku knjige uvrstim jednu od njih, manifestantnu i programsku „Pokrenuti pesmu”, a da se, pri tom, ne pravdam čemu to vodi i da li vodi nekom višem smislu postojanja pesme, u prostoru i vremenu, kad preko nje dospevam do ushićenja što pripadam ogromnom, najvećem krugu neraskidivih i bliskih, krvnih i rodbinskih veza jednog nepreglednog, starog rodbinstva na zemlji, na zemlji gde haos neprestano drži svoju zastavu nad svime. Pesnik je, između ostalog, i pravo na krik, ožalošćen što je pesma, ponekad, usamljeno, prazno gnezdo ispod letargičnog meseca. A krik, po Lorki, zna da se popne do neba i uđe u nečije uši.
Kritičar ste modernog sveta u kojem dominiraju novi silnici, dok su svi drugi moderni robovi?
Imam utisak, a približavam se sedmoj deceniji življenja, dakle i iskustva, da se svet vrlo mučno i sporo izvlači, skoro nikako, iz „zločinstva vlastitog postojanja, i mi u njemu”. Kao da je i sam đavo zatečen obimom laži, prevara i nasilništva najgore vrste koji vladaju na našoj planeti. Zar je onom svetu, svetu drugih ideja, nikako rigidnih, preostala jedina mogućnost da vrednost Boga i božanskog prihvati samo kao njegovu upotrebnu vrednost, praksu moći, koje velike sile ciljano šire oko sebe, najčešće ekspanzionistički, ali s vešto isturenim predznakom demokratije. Nije kod mene dilema Putin ili Obama, nego Aristotel ili Platon. I u toj dilemi sam, zapravo, više rob, nego ijedan onaj u Egiptu iz vremena Tutankamona ili u Grčkoj iz vremena Pizistrata.
Na putovanju se javlja i nostalgija. Šta je vama, u dalekom svetu, najviše nedostajalo?
Nisam baš dugo boravio u Japanu, ali sam se s nostalgijom krvnički borio. Ne znam ni sam otkud je došlo to osećanje „napuštenosti”, nestajanje i pojavljivanje dragih lica i situacija pred san, u toku sna i posle buđenja.
Kako rešavate dileme, poput: slobodan ili vezani stih, Jesenjin ili Eliot?
U nekadašnjem, iz prošlog veka, žaru dokazivanja za koga sam, za Jesenjina ili Eliota (obrasci iz naših tadašnjih kafana), prevaga je bila na strani ovog drugog. Sad bih cveće položio i na Jesenjinov grob. Ne zbog same suštine pisanja, to jest poezije, koja i danas, kad se odluči da sjaji, najmanje u tom sjaju pomaže onome koji je piše, a najviše drugima, onima koji je čitaju, pa i zbog samog načina kako je došla do tog sjaja i kojim sve putevima, a pre svega što u tom činu nije nimalo sebična.
Prema pesmama se odnosite očinski. Kako doživljavate njihov odlazak u javnost, kada postaju svačija svojina?
Kratko ću vam reći: pečalbarski. Ali, spreman sam da sve učinim za njih samo da ne dospeju u posed prevaranata i laskavaca, tada ljute na mene što ne gledam svoja posla.
Zoran Radisavljević
-----------------------------------------------------------
Očinstvo i materinstvo
Putovanje je i prilika za sopstveno preispitivanje. Šta ste novo otkrili o sebi?
Iskreno da vam kažem, evo ovo: u nekim od psiholoških monologa u japanskim hotelskim sobama osetio sam žaljenje što moje očinstvo (koje je diktatorsko u nekim procesima stvaranja jer se bori protiv vremena) nema onu snagu majčinstva (koje je posebna pitomost i radost, i mir, a vreme kao da ne postoji), a nemam iskustvo dojenja, jer i pesme, bez obzira na metaforu, ne mogu biti mleko. A kasno je da pređem u prave dojilje.
objavljeno: 29.07.2014
.jpg)
