Izvor: Politika, 22.Dec.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Može li Abe da promeni Japan
Novi-stari premijer nekad najdinamičnije ekonomija sveta uveren je da ima viziju kako da zemlju povrati iz dvodecenijske ekonomske i političke uspavanosti
U Japanu su prošle nedelje održani vanredni parlamentarni izbori, koji su, sudeći po skromnom odzivu (35 odsto), bili važniji partijama nego biračima. Raspisani 21. novembra, posle vesti da je zemlja opet ušla u recesiju, doneli su očekivani rezultat: uverljivu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pobedu vladajuće Liberalno-demokratske partije, koja je osvojila 291 poslaničko mesto (od ukupno 475), pa sada, sa koalicionim partnerom, budističkom strankom Komeito (35 mesta), ima dvotrećinsku većinu u donjem domu, što znači da zakone može da donosi bez saglasnosti gornjeg.
Ovo je treća izborna pobeda premijera Šinza Abea, koji je prvi put postao premijer 2006, da bi onda opstao samo godinu dana. Politički je vaskrsao na izborima u decembru 2012, obećavši naciji, zamorenoj od ekonomske stagnacije, povratak stare slave.
Minuli izbori su u stvari bili referendum o Abeovoj ekonomskoj politici, koja je, posle početnih veoma ohrabrujućih rezultata, počela da gubi paru. Ujedno, bili su i manevar da se otpor reformama suzbije i u sopstvenim redovima.
Šta u stvari muči Japan, čije pominjanje još asocira na spektakularnu obnovu posle traumatičnog poraza u Drugom svetskom ratu, na najuspešniju izvoznu mašinu sveta, nekada drugu globalnu ekonomiju (danas treću, pretekla ga je Kina, a po nekim računicama i Indija), i na zemlju koja je tokom osamdesetih godina prošlog veka, kada je bila na vrhuncu, smatrana i ozbiljnim izazivačem Amerike?
Japanski model razvoja „zaribao” je početkom devedesetih, posle sloma prenaduvanog tržišta nekretnina, po formuli koja je reprizirana u Americi 2008. Iz stagnacije u koju se tada ušlo, praktično se nije izašlo. Japanski sistem korporativnog organizovanja, u kojem su kompanije isprepletane međusobnim udelima u vlasništvu, pokazao se tromim u okolnostima koje su zahtevale brzo prilagođavanje menjajućem globalnom okruženju. Neto rezultat je da su neki od najpoznatijih simbola japanske ekonomske moći (i liderstva u inovacijama), od „Sonija” do „Tojote”, danas senka nekadašnje slave.
Faktor koji je tome doprineo jeste i poseban model funkcionisanja japanske države, u kojoj se sve strateške odluke donose u procesu usaglašavanja interesa velikog biznisa, državne administracije i političke elite. To znači da u zemlji postoji isto toliko aktera „sa pravom veta”.
Glavna otežavajuća okolnost je međutim ono što se zbiva u japanskom društvu: njegova demografska drama. Samo u prošloj godini broj stanovnika se smanjio za 244.000. Japan danas ima 126,5 miliona stanovnika, a demografske projekcije kažu da će do 2060. imati manje od 100 miliona.
Jedan tamošnji institut je nedavno izneo procenu da će do 2040. prestati da postoji oko 900 opština – polovina od ukupnog broja – zbog migracija žena u reproduktivnom dobu u velike urbane centre. Danas je svaki peti stanovnik Japana stariji od 65 godina, a do 2060. biće ih 40 odsto.
Ovako dramatičan uspon sedokosih prenapregao je i socijalne izdatke države, pa je Japan danas najzaduženija zemlja sveta: javni dug je oko 10,5 biliona (hiljada milijardi) dolara, što je oko 220 odsto bruto nacionalnog proizvoda...
Abe je i na izborima 2012. i na ovomesečnim trijumfovao zato što je sugrađane ubedio da je zaokret moguć i da će ga sprovesti. Njegov reformski program je dobio popularno ime „abenomija”, a njegova tri ključna pravca opisuju se kao Abeove „tri strele”.
Te strele su monetarni podsticaji (jeftin novac), fiskalna konsolidacija i strukturne reforme. Prva, odapeta početkom 2013, praćena je i obaranjem vrednosti jena prema dolaru da bi se povećao izvoz, i dala je veoma obećavajuće početne rezultate. Druga, fiskalna, koja je podrazumevala povećanje poreza na promet (Japan nema PDV poreski sistem) sa pet na osam odsto, lansirana u aprilu, promašila je međutim cilj i donela novu recesiju.
Najproblematičnija je, po ocenama većine japanologa, treća: reforma sistema, jer izaziva najveći otpor. Između ostalog i zato što podrazumeva i slamanje nekih veoma ukorenjenih tabua japanske kulture: napuštanje tradicije „doživotnog zaposlenja” u jednoj kompaniji, napredovanja po principu senioriteta (a ne po sposobnosti), korporativno odlučivanje zasnovano na konsenzusu umesto na individualnoj inicijativi, i, što je verovatno najbolnije u etnički homogenom i u tom pogledu pomalo ksenofobičnom društvu – otvaranje vrata za gastarbajtere u mnogim sektorima: od rastuće industrije za negu starih, do komunalnih servisa.
Zato je možda bolji opis „abenomije” da se ona, umesto od pomenute tri strele, sastoji od hiljadu igala za akupunkturu. Kako god bilo, Japan je pred izborom: ili da domaća pravila zameni globalnim, ili da nastavi da stagnira.
Nije međutim samo „abenomija” ono zbog čega je Šinzo Abe u fokusu i domaće i svetske pažnje. Japan je naime u još jednoj „tranziciji”, koju donosi premijerovo insistiranje da se preispitaju neki od ključnih principa na kojima je građen posleratni politički i društveni konsenzus.
Abe je naime prošlog jula najavio reviziju „pacifističke” komponente Ustava (pisanog rukom američkih okupatora posle Drugog svetskog rata). Reč je o članu 9, po kojem se Japan odriče upotrebe oružane sile kao sredstva za rešavanje međunarodnih sporova. Japan zbog toga svoje oružane snage ne naziva vojskom, nego „snagama za samoodbranu”.
Premijer smatra da je toj klauzuli istekao rok upotrebe. Objavio je da je sazrelo vreme da Japan postane „normalna zemlja”: da će dozvoliti da oružane snage (250.000 profesionalaca plus 50.000 rezervista), tehnološki veoma dobro opremljene, priskaču u pomoć „napadnutim prijateljskim zemljama”, uključujući i strateškom savezniku, SAD.
Kontekst ovoga su promene u odnosima snaga na Dalekom istoku, jačanje Kine (u svakom pogledu), oživljavanje starih teritorijalnih sporova u regionu (čak i oko nenaseljenih kamenitih ostrva), ali i insistiranje SAD, po čijim je bezbednosnim kišobranom Japan već 60 godina, da Tokio ponese veći odbrambeni teret.
Otuda Abe ima i reputaciju nacionaliste, koju je ojačao i insistiranjem da Japan „prevaziđe” osećaj krivice za agresije (i prateće ratne zločine) iz svoje militarističke prošlosti, što izaziva političke uzbune u Kini i Južnoj Koreji, žrtvama tog ekspanzionizma.
Da li će Abe zaista biti spasilac i obnovitelj Japana? Pošto je neka obećanja oročio – ekonomija treba da bude na nekadašnjem koloseku već 2017 – na odgovor se neće čekati predugo.
Milan Mišić
objavljeno: 22.12.2014.
Pogledaj vesti o: Japan
.jpg)
