Izvor: Politika, 20.Dec.2014, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hladni rat je mrtav, živeo hladni rat
Iznenadnim i istovremenim saopštenjem da posle 54 godina Kuba i SAD nameravaju da obnove pune diplomatske odnose, Raul Kastro i Barak Obama su minule srede definitivno ispisali stranice istorije. Jedan od poslednjih hladnoratovskih frontova nestaje, a svet je saznao da je za to kao posrednik najzaslužniji prvi neevropski papa, koji otkad je stao na čelo Rimokatoličke crkve iznenađuje svakim svojim hrabrim reformskim potezima, kako u sferi crkve, tako i u sferi politike.
IZOLACIJE >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << KUBA BILA GREŠKA: Sada kada je obnarodovano da su uz posredovanje pape Franje Amerikanci i Kubanci tajno pregovarali 18 meseci može se uvideti da su naznake pomirenja bile svima pred očima – od rukovanja Obame i Kastra na komemoraciji Nelsona Mandele do toga što su američki državni sekretar Džon Keri i američka ambasadorka pri UN Samanta Pauer minulih meseci na sva usta hvalili Kubu što je poslala stotine svojih lekara da u zapadnoj Africi pomaže u lečenju i suzbijanju epidemije ebole.
U borbi protiv ebole SAD i Kuba su praktično postali partneri što, ako se izuzmu sankcije i politički odnosi, nije čudno budući da pripadnici dva naroda se nikad nisu mrzeli uprkos političkom klinču. Kubanci su uvek voleli američke filmove, igrali bejzbol i u SAD se osećali dobrodošlo jer su ih Amerikanci rado prihvatali. Čak i vatreni Fidel Kastro, koji se još nije oglasio o pomirenju sa SAD, nikad nije kritikovao Amerikance kao naciju već isključivo njihovu politiku. Zbot toga ne čudi da ispitivanja etničke distance ukazuju da se antiamerikanizam u daleko većem procentu beleži u Meksiku i Argentini nego na Kubi.
Sada je sasvim izvesno da će Kuba ući u mučan period tranzicije, koji je već donekle započet reformama koje je pokrenuo Raul Kastro, dok će Obama ostati upamćen po tome što je priznao da je američka politika izolovanja Kube bila neuspešna. Međutim, Obamino zatvaranje jednog zastarelog hladnoratovskog fronta ne znači da Vašington više ne sagledava svet kroz hladnoratovske naočare. Naprotiv. Samo dan pošto je objavio pomirenje sa Kubom, Obama je potpisao zakon o novim sankcijama Rusiji i Venecueli nastojeći da koristi iste hladnoratovske metode koje su njegovi prethodnici koristili prema Havani.
RANJENI MEDVED: Da ni američki mediji više ne sumnjaju da je već u toku novi hladni rat između SAD i naslednice SSSR, Rusije, možda najbolje ukazuje to da ugledni „Njujorker” kada piše o Kubi i Hladnom ratu naglašava da je reč o „prvom (hladnom ratu), onom pre Vladimira Putina”. I mada ovaj magazin priželjkuje da je aktuelno pomirenje sa Kubom učinilo Amerikance ponosnim na svoje rukovodstvo baš kao što su bili ponosni i popularni u zapadnom svetu u vreme Džona Kenedija. Međutim, u međuvremenu su se dogodili rat u Vijetnamu, pučevi u Čileu i Iranu koje je CIA organizovala da bi svrgla demokratski izabranog Aljendea i Mosadeka, potom bombardovanja SR Jugoslavije, invazije u Avganistanu i Iraku, bombardovanje Libije... Mnogo toga što je Americi donelo imidž beskrupulozne sile baš onakav kako opisuje Rusiju zbog njenih akcije u Ukrajini.
I dok međusobno medijsko blaćenje ne jenjava, jača i ekonomski rat koji se, to je sada svima jasno, ne zasniva samo na sankcijama. Putin je u pravu da Zapad želi da „iščupa kandže (ruskom) medvedu”, ali izgleda još ne vidi svoju odgovornost za to što minulih petnaest godina predsednikovanja i premijerovanja Rusijom nije učinio da ruski medved ne bude toliko ranjiv na svoju Ahilovu petu – cenu nafte i gasa. Za samo šest meseci „samovolja” Saudijaca je uspela da bezmalo prepolovi cenu nafte što je dosad uz evropske sankcije izbilo bar 70 milijardi dolara iz ruskog budžeta. I džaba ruskom premijeru to što je naredio da se za 10 odsto smanje rashodi u ruskom budžetu u 2015. Veći doprinos jačini Rusije u nadgornjavanju sa Zapadom bi doprinelo da je Dmitrij Medvedev tokom predsednikovanja bar nešto realizovao od svojih brojnih ideja o reformi ruske birokratije i privrede, koje je 2008. izneo u knjizi-intervjuu Nikolaja i Marine Svanindze.
Ni on ni Putin očigledno nisu dovoljno uradili u reformi ruske ekonomije, koja toliko zavisi od izvoza energenata i sirovina, dok se sva ostala proizvodnja oslanja i dalje na evropsku tehnologiju. Aktuelna finansijska kriza u Rusiji, koju neki već porede sa krizom uoči raspada SSSR-a, dokazuje da Putin nije bio u pravu ako je mislio da je zbog ekonomske krize Zapad toliko slab i da mu ne može previše naškoditi. Ali, nije u pravu ni Obama ako misli da će finansijskim iznurivanjem Rusije uspeti da obori Putina, jer ga to na unutrašnjem planu samo jača, budući da Rusi kao i mnogi drugi narodi daju veću podršku svom lideru kada vide da se država suočava sa spoljašnjom pretnjom.
PUZAJUĆI ZMAJ: I dok Amerikanci i Rusi biju staru bitku, kineski zmaj polako ali sigurno radi da ostvari svoju dugoročnu strategiju. Minuli samit u Beogradu pokazao je da su Kinezi spremni da se odreknu kratkoročnih profita na projektima u Evropi kako bi puzajući postigli dugoročni cilj – uspostavljanje infrastrukture za što brže i jeftinije dopremanje robe u zapadnu Evropu. Osim toga, Kinezi su spremni da na evropskom tlu, onom delu koji je zasad van EU, ispeče zanat u izgradnji hidroelektrana i termoelektrana koji su skladu sa visokim evropskim standardima. Time oni dugoročno rade da jednog dana uđu na tržište EU, koje im je zasad relativno nedostupno. Svime time se prvi put dokazuju kao zemlja koja nešto daje Evropi a ne obrnuto. A sve u svom najvišem interesu. I bez hlatnoratovskih tehnika.
Nenad Radičević
objavljeno: 21.12.2014.
Pogledaj vesti o: Barak Obama
.jpg)
