Izvor: Blic, 18.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u zatvoru je premija za ovo
Život u zatvoru je premija za ovo
U gradu cara Uroša do pre dve godine živelo je oko 20.000 Srba. Danas ih ima devetnaest. Toliko ih je ostalo da čamuje po kućama, zaklonjeni od spoljnjeg sveta bodljikavim žicama i grčkim vojnicima. Potpuno su ograđeni i zabarakadirani i skoro je nemoguće doći do njih. Za adrese na kojima oni žive niko ne zna. Zna jedino komanda grčkog Kfora; vojnicima je zabranjeno da bilo kome kažu gde žive srpske porodice. Rekoše nam samo: 'Oni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su blizu crkve'.
Greškom ili namerno, finski vojnici, zahvaljujući kojima je 'Blic' ušao u Uroševac, staju ispred katoličke crkve. Na srpskom jeziku nastojnica Viktorina, iako nam zamera što ne svratimo na kafu, jer ona nije imala problema ni sa onom ni sa ovom vlašću, objasni da se moramo pomučiti da nađemo Srbe, ali 'samo krenite prema centru, pa onda prema fabrici ulja, tamo ćete videti OPI' (stražarska mesta ispred ulaza u srpska dvorišta, op. aut.).
- U centru grada živi Santiba, bivši novinar sa slepom majkom i sestrom vezanom za kolica. Ali, do njih ne možete - u neverici, 'da joj je došao Srbin u posetu', priča Jelica Stanković, majka šestoro dece koja su koje-kuda morala pobeći.
- Ubi me samoća. Pričam sa svinjama, one me jedino razumeju. Čuvali su nas Amerikanci i evo vidite kako. Od 153 kuće u ovom delu Uroševca ostala sam ja od zakletve. Santibu sa majkom i sestrom na drugom kraju, i dole prema Štimlju još troje staraca čuvaju Grci. Eh, da su bili od prvog dana, ostali bi ovde Srbi - kroz suze govori Jelica pokazujući rukom na terasu i veliku količinu hleba koju joj Grci donose da bi preživela.
- Neće duša samo čaj i hleb. Ni svinja više neće da ga je. Počela je da mrša, moram da je zakoljem... Nikuda ne izlazim. Jednom u mesec dana do Brezovice da kupim ‘ranu, al’ nemam struju pa se sve pokvari. Ne mogu još dugo, moram da idem, al’ mi Grci ne daju. Vele, biće da se Srbi vraćaju. A kude kad su sve kuće spaljene? U desetak su ostaci spaljenih Srba. Niko to nije pokupio. Stavili žicu. Da poludiš. Zna li neko da nas ovde ima...Posle pola sata lutanja ulicama Uroševca grčka komanda je naredila da nam ulična patrola pokaže gde je slepa ulica na putu prema Štimlju u kojoj živi troje Srba. Na raskrsnici OPI, a ispred svake kuće opet OPI. U dvorištu porodice Dušanke i Velimira Perkovića posle uobičajenog pozdrava: 'Dobar dan', usledio je poziv.
- Izvolite, pa vi ste Srbi. Morate da uđete u kuću jer je ovo domaćin. Biće i ostaće - prozbori Dušanka i ne dozvoljava ni Fincima da ostanu ispred vrata. Uz liker od borovnice, star pet godina, Velimir otvara dušu:
- Ovo nije život. Zatvor je premija za ovo. Kuća, dvorište, dvorište kuća i nikud dalje. Srećom, ostalo mi pedesetak košnica i dve svinje. Branili mi Grci, ali sam rek’o: Ako ne mogu da čuvam svinje, ostavljam sve! Samo sam tako rek’o, odavde ne idem. Tu ćemo i ja i baba - kaže Velja dok baka mesi štrudlu.
- Zube su mi izbili komšije Albanci, oni isti koje sam hranila, prizivala i pomagala. Novembra ‘99. pozva me komšija da izađem na kapiju i evo (pokazuje dva zlatna zuba) ostaće uspomena deci. Spojnicom za građevinske skele su mi polomili nogu, a hranila sam ih - priča Dušanka i pokušava da ne plače. - Zaboraviće me unuci, ali se nadam da ću za neki dan otići u Srbiju. Obećao mi komšija Albanac, Bog mu dao sreću. Nisu svi isti. Ima ljudi. Krijući mi donese zejtin i namirnice i po neko kilo šećera za ‘čele, ali ne sme da ga neko vidi...
Dok traje priča grčki vojnici su doveli Dobrilu Staletović, koja se kreće uz pomoć štaka. Ostala je sama da sačuva kuću. Njen suprug sa troje unučadi siročića, jer su im roditelji stradali u saobraćajnom udesu je na Brezovici, u prihvatnom centru. Nemaju para, pa nemaju kuda; unučići su letnji raspust proveli u Uroševcu, u društvu sa Grcima u koje se uroševački Srbi zaklinju, mada, kako reče Velimir, vrteći glavom, ne može da im oprosti što ih posluša da se registruje iako živi u zatvoru, zaboravljen i ostavljen da u Uroševom gradu sačeka smrt jer su mu na Gradskom groblju sahranjeni svi preci. N. Zejak
