Izvor: Blic, 08.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u senci rata
Drama „Sveti Georgije ubiva aždahu", koju sam napisao pre više od 20 godina, a sada i scenario, u osnovi je autentična priča koju mi je ispričao moj deda, rekao je na početku razgovora za „Blic" Duško Kovačević skrećući potom pažnju na prostor Deliblatske peščare, u kojem se za potrebe filma, gradi etno selo tipično za kraj XIX i početak XX veka od dvadesetak kuća, dve kafane, vodenice...
„Već četiri nedelje se gradi a trebaće još toliko, i više, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da bi bili gotovi svi enterijeri i eksterijeri i da bi se za mesec i po dana počelo sa snimanjem i to posle deset godina i dva pokušaja. Ovo je posle 'Marša na drinu’ prvi srpski igrani film koji se bavi periodom Prvog svetskog rata. Otvara se nova istorijska dimenzija o stvarima koje su iz političkih razloga bile sklonjene, cenzurisane. Mi smo o Prvom svetskom ratu u školi učili najviše dva časa i film će verovatno pomoći da se to vreme približi, objasni i da nove generacije vide šta se zapravo dogodilo", kaže Kovačević.
Svojevremeno ste govorili da je drama „Sveti Georgije ubiva aždahu" vaše najkompleksnije delo?
- I danas stojim iza toga. To je drama vezana za događaje iz mog kraja. Priča se odvija u selu Brestovac između 1912 i 1914. godine. U filmu počinje srpsko-turskim ratom 1912. iz kojeg se ljudi vraćaju kao invalidi u svoje selo na obali Save, na granici sa velikom i moćnom Austrougarskom. A završava se Cerskom bitkom i po treći put pogibijom onih koji su ginuli u prethodna dva balkanska rata. Centralna priča je ljubavni trougao koji bi se verovatno i odvijao i završio sasvim drukčije da nije bilo rata. Rat menja sve odnose, i ne samo odnose, u ljudskim životima.
Hoćete da kažete da su i naše ljubavne priče u senci rata?
- Kada sam pisao dramu 1984-1985. godine bile su neke drugačije granice, tokom ovih dvadesetak godina vratile su se one koje su prisutne u drami. Sada je skoro kao onda; Drina je opet granica, švercuje se na istim mestima, istina nije austrougarska imperija, sad je Evropska unija, a mi smo opet izolovani, živimo u jednoj vrsti embarga... I, čovek se pita gde je prošlo tih sto godina? Šta se desilo sa tri balkanska rata, računajući i ovaj poslednji, sa dva svetska rata i moglo bi se reći sa interkontinentalnim ratom, mislim na NATO bombardovanje. Sve smo to preživeli da bismo se vratili na iste granice s početka XX veka, samo sa dva i po do tri miliona stanovnika više nego 1912, kada ova priča počinje.
Odnos drame i scenarija, odnosno predstave i filma?
- U filmu će više nego što je to bilo u predstavi akcenat biti ljubavni trougao, a ratovi su, rekao bih, barokni ram tri sudbine; jedne žene i dva muškarca.
Pamtimo fascinantnu repliku iz predstave koju govori Đorđe, koja bi se mogla shvatiti kao model za preživeti i živeti, a glasi: „Nisam ja tako dobar, ja samo nemam izbora"...
- To jeste jedna od ključnih rečenica i važnih mesta i u drami i u scenariju. Dakle, posle dva balkanska on kreće u novi, veliki rat koji će se posle nazvati Prvi svetski. Oprašta se sa ženom koja nosi dete drugog muškarca. Njena tetka mu govori da odavno nije srela tako dobrog čoveka, a on joj odgovara: „Lako mi je biti dobar kad mi ništa drugo ne preostaje". I, to je jedna od ključnih rečenica i misli za život tih ljudi na razmeđi stalnih pogibija i pokušaja da se uspostavi kakav- takav normalan tok koji se stalno prekida...
Još uvek se ne zna ko će igrati Gavrila, a to je jedan od glavnih muških likova koji je u predstavi maestralno tumačio Dragan Nikolić?
- Reditelj Srđan Dragojević je napravio veliki kasting, više od 90 odsto podele je gotovo, a ostalo je da se odluči ko će igrati još tri-četiri junaka, a među njima je i Gavrilo. Biće i to rešeno kroz najduže nedelju dana. Inače, u filmu će se pojaviti 70-80 glumaca.
Ovo je treći pokušaj da se „Aždaha" snimi, a sve skupa traje čitavu deceniju...
- Prvi put smo pokušali da radimo ovaj film pre deset godina. Onda je, za promenu, došao omanji rat, pa smo odložili. Kad smo drugi put pokušali, desilo se ono neobično interkontinentalno bombardovanje. Dakle, dva puta smo sticajem tipično srpskih, što će reći ratnih okolnosti, morali da pomeramo početak snimanja. A ti ratovi su se verovatno i desili da bi nove generacije mogle da nastave normalan srpski život. Bilo bi krajnje neobično da jedna generacija ne doživi rat.
U prelaznom dobu
Zapravo je to ona priča, da u Srbiji postoji pet godišnjih doba - proleće, leto, jesen, zima, rat. Nažalost, to nije samo dobra dosetka nego nesrećna istina. A sada smo u nekom prelaznom dobu između zime i proleća. Videćemo 'oće li nas sunce ogrejati - kaže Kovačević objašnjavajući današnji trenutak u kom živimo.
