Izvor: Blic, 07.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u invalidskim kolicima
Život u invalidskim kolicima
Brzim potezima prstiju hvatao je lišće sa ulice skupljajući ga u kesu. Za njega to nije besmislen posao. Obavlja ga da bi razbio dosadu i osetio se korisnim.
- Teško mi da gledam oko sebe bolesne. Ne mogu da podnosim tuđi bol - kaže i nastavlja sa 'poslom'.
Željko Devetak izbegao je iz okoline Siska. Sam Bog će znati kako je uspeo više puta da ode u svoj rodni kraj, bez ičije pomoći i sredi neophodna dokumenta. Njegove >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << obe noge su paralizovane, ali on pokušava da živi sasvim običan život u svom novom domu na adresi Autoput 18. Dom za telesne invalide je tako 'zgodno' lociran, kilometrima udaljen od centra grada, da ga ja teško pronaći čak i kada putujete kolima a sami niste invalid.
- Spavamo u ledari - kaže tiho, ali ljutito Ljilja Ranković, i njena kolica nestadoše niz hodnik. Sitna ženica onim što su nekad bile ruke pridrža vrata, široko se osmehnu i reče:
- Ne zamerite, ona je tako nervozna, pa joj sve smeta.
Vodi nas pored štićenika ovog doma. Jedan od njih s bolnim izrazom na licu ostaje nem na bilo kakvo pitanje, zgrčen zanavek u svojoj nesreći, u jednom jedinom položaju. Nijedna njegova misao nema mogućnost da ikada na bilo koji način nekome bude izrečena. Samo bolno klimnu glavom, dok tik pored njega u kolicima kliznu lepa žena.
Tu i tamo izlazeći iz svojih soba pojavljuju se i nestaju mnogobrojni stanovnici ovog doma, prostranog, svetlog, savršeno čistog. Ovo je jedini dom ove vrste u Jugoslaviji za telesno hendikepirane, a očuvanih umnih sposobnosti. Ovde upravnik, čija plata ne prelazi 9.000 dinara, i deset medicinskih sestara, 13 negovateljica i pet negovatelja pokušavaju za koriosnike ovog doma da stvore prihvatljivu realnost.
Pitanje je koliko za to imaju izgleda s obzirom na siromašni fond s jedne i zastrašujuće dijagnoze s druge strane: cerebralna paraliza, distrofija, paraplegija, kvadriplegija, multiple skleroza...
- Svako od njih trebalo bi da ima različitu ishranu, određene dijete, jer njihovi želuci uništeni mahom od velike količine lekova teško podnose neprilagođenu hranu - kaže upravnik Branislav Miladinović. S obzirom da pripadaju Gerantološkom centru, pravila su ista kao i za penzionere ili stare, ni trunčicu više od toga.
Boravak invalida u domu košta mesečno 7.000 dinara i najčešće korisnici plaćaju sami, a u retkim slučajevima plaća Fond socijalnog i zdravstvenog osiguranja.
Imaju jednog lekara, momentalno na trudničkom, tako da mesecima unazad dolazi lekar u posetu isključivo jednom nedeljno, ne na više od dva sata. Njihov vozni park sastoji se od samo jednog kombija i služi za transport hrane i ostalih potrepština, ali to je jedino prevozno sredstvo koje treba da zadovolji i potrebe invalida za odlaskom u grad, pozorište...
- Možete da zamislite kako sa tim jednim vozilom izgleda naš odlazak u pozorište? U kombi staje troje kolica i dok mi svi stignemo predstava je odavno završena - kaže Goran Janković (37), nastradao u saobraćajnom udesu. Dijagnoza - kvadriplegija.
- Da ne ispadne samo da se žalimo, ima tu i lepih stvari, ali evo da vidite, doneli nam razboj za atletiku, verovatno da se pripremamo za 'olimpijadu', imamo i vesla za veslanje, a mnogi od nas nemaju ruke ili ih ne mogu koristiti, hranu dobijamo kao penzioneri u Gerantološkom centru, a ima onih koji ne mogu normalno da jedu. Mnogima je to nezamislivo bez pomoći negovateljice, a ako na meniju imamo proju, možete da gledate kako se mnogi dave. Ali imamo i kurs stranih jezika, razne seminare, dolaze nam umetnici - priča Janković.
- Skupi smo mi mnogo! - pokušava da se našali jedan od njih. Tanja Nikolić-Đaković
