Izvor: B92, 28.Jan.2009, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život sa predsednikom
Predsednik SAD je jedna od najistaknutijih javnih ličnosti u svetu, a ipak sama moć i tradicija tog radnog mesta zasenjuju njegovu ličnost, stavljajući je u striktno kontrolisano i čvrsto obezbeđeno okruženje u koje malo ljudi spolja uopšte ima uvid.
Izvor: National Geographic Srbija
Istorija uvek učini oštar zaokret kada novi američki predsednik polaže zakletvu pri stupanju na dužnost, a što će se sledeći put >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << desiti 20. januara 2009. godine. Novi članovi kabineta, novi Kongres, nova spoljna politika, novi stil u istočnom krilu Bele kuće, novi neprijatni rođaci (uzimajući u obzir dosadašnja iskustva) i novi najbliži prijatelji.
Ali mnoge druge stvari u privatnom svetu predsednika SAD ostaće iste. Sobarice koje su stalno zaposlene u Beloj kući i dalje će pospremati predsednikovu spavaću sobu. Kuhinjsko osoblje će i dalje ljuštiti krompir i mutiti jaja. Baštovani će saditi 3500 lukovica lala koje će u Ružinom vrtu cvetati svakog proleća.
Neprekidna briga za lične životne potrebe predsednika SAD jeste posao koji obavlja više stotina ljudi, uglavnom na državnoj plati, što van imanja u Aveniji Pensilvanija broj 1600 malo ko zna. Predsedničke porodice dolaze i odlaze. „Borave tu četiri ili osam godina", kaže Geri Volters, bivši nastojnik glavne zgrade Bele kuće. Međutim, osoblje, običaji i rutina koji okružuju radno mesto najmoćnijeg političara na svetu ostaju isti i često se ne menjaju kroz više generacija.
Volters zna mnogo o tome. Kao zamenik upravnika, a zatim i šef osoblja kuće na najpoznatijoj adresi u SAD, radio je 31 godinu, od Džeralda Forda do Džordža Buša Mlađeg. Volters je obuhvatio mandate šest predsednika i sve krize, što domaće što spoljne, dok nije penzionisan 2007. godine. Vodio je ekipu od 90 stalno zaposlenih batlera, sobarica, kuvara, šefova protokola, domara, tehničara za liftove, cvećara, kuratora, stolara, električara i vodoinstalatera. Na neki način, njegov posao bio je sličan upravniku najluksuznijeg hotela na svetu, samo što je Volters bio zadužen za zgradu koja ima četiri bitne i često suprotstavljene funkcije: dom, kancelarija, vredan muzej i mesto bitnih javnih dešavanja. Zvuči neverovatno, ali Bela kuća nedeljno prima i do 30.000 gostiju.
Volters je vojni veteran i bivši oficir nekadašnje Vojne službe bezbednosti (sada poznate kao Uniformisana divizija tajne službe). Njegova vojnička preciznost i krajnja diskrecija bili su sastavni deo posla koji nikada nije imao klasično radno vreme. On kaže da su mu najteži trenuci bili u periodu smene predsednika, kada se 20. januara jedna porodica iseljava oko 10h, a druga se doseljava istog dana oko 16h.
Voltersov posao bio je da se lične stvari porodice koja odlazi blagovremeno isele, a nove usele i rasporede – nove čiste čarape u fiokama, novi lični predmeti i porodične fotografije da stoje gde treba, omiljena jela nove porodice da budu spremna u kuhinji – i sve to u razmaku od svega šest sati. Nemoguće je to obaviti unapred jer novi predsednik zvanično preuzima dužnost tek 20. januara oko podneva, dva sata pošto kamion sa njegovim ličnim stvarima zastane pred pratnjom na prilaznom putu Bele kuće jer dotadašnji predsednik odlazi u Kapitol. Da bi se posao obavio u roku, Volters bi angažovao svih 90 zaposlenih odjednom, ali podeljenih u grupe sa konkretnim zadacima. Posao se planira mesecima, uključujući nekoliko probnih vežbi sa glasnim preslišavanjima. (Probne vežbe su uvedene tek posle ostavke i prevremenog odlaska Ričarda Niksona. Priča se da je njegova supruga zamolila nastojnika da im se hitno spakuju stvari. „Tako smo i saznali", kaže Beti Monkmen, jedna od tadašnjih nadzornica u Beloj kući.)
Neka prenošenja vlasti umela su da budu veoma naporna. Bil Klinton je u Ovalnoj sobi ostao sve do 4 sata ujutro, 20. januara 2001. godine. „Njegov radni sto je morao da se raščisti", seća se Volters. Ali morao je da čeka da predsednik ode na spavanje, pa tek onda da uleti i uz pomoć Klintonovih saradnika raščisti kancelariju i pripremi je za Džordža Buša.
Ipak, kad se te stvari obave i situacija smiri, „Bela kuća je pre svega porodični dom", naglašava Volters. „Dužnost osoblja je da se prilagodi potrebama svake predsedničke porodice, a ne da porodicu uklapa u Belu kuću."
Da bi sve teklo glatko, Volters bi razgovarao sa budućom prvom damom već posle izbora u novembru, čim dotadašnji predsednik pozove u goste svog naslednika. Koje sobe biste želeli da koristite kao spavaće? U koje vreme ujutro biste hteli da ustajete? Koju vrstu zubne paste želite u kupatilu? Koje grickalice ili pecivo želite uvek da imate u kredencu?
Buš je želeo perece, sa kojima je imao problem 2002. godine, kada se od njih opasno zagrcnuo dok je gledao fudbal na televiziji u spavaćoj sobi, onesvestio se i pao na pod, a potom i došao svesti. Jedino su njegovi psi bili svedoci ovog nemilog događaja. Njegov otac, stariji Buš, tražio je teksaški „blu bel" sladoled, koji je svakako lakši za gutanje. Međutim, nije tražio pečenu svinjsku kožuricu u listićima (prim.prev – pork rinds, listići hrskave kože prasećeg pečenja koji se prodaju odvojeno, slično čvarcima) koju je često grickao pred očima javnosti. „Ma, to je bilo čisto zavitlavanje", tvrdi Volters. „On to nije jeo."
Mlađi Buš je voleo da drži limenu posudu sa vodom u dnu zavojitog granitnog stepeništa na južnom prilazu Beloj kući, a nadzornik imanja Dejl Hejni često je „tezgario" kao šetač predsednikovih terijera, Barnija i Mis Bizli. Čelzi Klinton je pozivala svoje prijatelje na picu u Državnu trpezariju. Suzan Ford je organizovala žurku za malu maturu u Istočnoj sobi. U mandatu Reganove administracije, poznate javnosti po svom starinskom holivudskom glamuru, predsednik i prva dama često su voleli da im se servira večera za dvoje, na poslužavnicima ispred televizora.
Dakle, šta ima za večeru? Prve dame i predsednici uglavnom ne kuvaju u Beloj kući, mada im je na raspolaganju kuhinja u porodičnim odajama na drugom spratu, potpuno odvojena od glavne kuhinje u prizemlju. Klintonovi su je koristili da popiju koju čašu šampanjca posle prijema ili da pregrizu nešto od hrane zatečene u frižideru. Ipak, većina predsedničkih porodica odabere nešto sa nedeljnog menija u izboru kuvara Bele kuće. Državnički ručkovi i večere, roštilj za članove Kongresa i praznični prijemi za strane diplomate plaćaju se iz državnog budžeta, ali se troškovi obroka predsedničke porodice i njihovih ličnih gostiju ispostavljaju direktno na privatni račun predsednika. Uobičajeno je da tokom prvih meseci boravka u Beloj kući nova administracija bude neprijatno iznenađena iznosom računa.
„Nema nikog ko se bar nekad nije požalio", priča Volters, kome je u posebnom sećanju ostalo zaprepašćenje Rozalin Karter. „Gospođa Karter je bila iz Džordžije. U njenom zavičaju je u to vreme sve bilo jeftinije. Da se razumemo, ovde vam hranu spremaju vrhunski kuvari. Priprema, ukus, dodaci, aranžiranje, sve je kao u prvoklasnom restoranu."
Namirnice se najviše uzimaju od komercijalnih dobavljača koje je odobrila nadležna tajna služba, ali i na pijacama i u bakalnicama. Dešava se da kuvar iz Bele kuće pri dolasku na posao svrati u neku mesaru i kupi određeno meso ako mu treba tog dana za spravljanje predsedničke večere. Vino je uvek američko i nabavlja se direktno iz vinarija u Virdžiniji, Ajdahu i Kaliforniji. Bela kuća je za vreme Fordove administracije prestala da služi francuska vina. (Frankofilski običaji Bele kuće su teško izumrli: Mejmi Ajzenhauer je svoju omiljenu američku jabuku stavila na državni meni pod francuskim nazivom Beti Brun de Pom).
Predsednikova porodica sama plaća svoje račune za hemijsko čišćenje, mada se osoblje Bele kuće stara da se odeća odnese u kvalitetnu radnju za hemijsko čišćenje. Predsednikove košulje se peru i peglaju u Beloj kući, kao i posteljina i peškiri za celu porodicu. Predsednikov lični sobar se u saradnji sa ostalim kućepaziteljima stara da sve predsednikove cipele uvek budu besprekorno izglancane i da se eventualno pokidano dugme na nekoj košulji odmah prišije. Predsednik sam svakog dana bira odelo iz ormara, mada osoblje ponekad ume da mu traži da promeni kravatu jer nije adekvatna za televiziju. „Nijedan predsednik nije voleo da mu drugi biraju odeću", kaže Volters.
NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U JANUARSKOM BROJU DONOSI:
- Prava cena zlata
- Iza zidova Bele kuće
- Polarna saga I i II
- Pečalbari od pamtiveka
Više o januarskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.
