Izvor: B92, 14.Maj.2014, 09:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život postoji i posle raskida
Izlazak iz bračnih voda zauzima čak drugo mesto na lestvici najstresnijih i najbolnijih događaja u životu. Sve dok smo besni, dok ostajemo u bolu i nosimo teret prošlosti, nema novog početka.
Razvod braka ili prekid ljubavne veze jedno je od najbolnijih iskustava. Istraživanja su pokazala da razvod zauzima čak drugo mesto na lestvici stresnih događaja u životu, pišu Novosti.
Koliko god da je težak period kroz koji mora da se prođe posle ljubavnog kraha, ne >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << treba odustajati od toga da život sebi učinimo kvalitetnijim. Nakon razvoda ili prekida veze, ističu psiholozi, najvažnije je da znamo da kontrolišemo osećanja besa i tuge, ali i da što pre oprostimo i nastavimo dalje. Naravno, za ovo je potrebno vreme i teško je zamisliti da se sve preko noći zaboravi, ali, i pored toga, trebalo bi da sebi što pre pružite šansu za neki novi život.
- Intenzitet osećanja posle završetka jedne ljubavi zavisi, između ostalog, od toga koliko smatramo da smo u tu vezu ili brak uložili, koliko je dugo trajalo i kako smo se u njoj osećali. Ako mislimo da smo uložili mnogo i da smo dobili manje nego što smo pružili, osećanja će biti intenzivnija i utoliko teža. Ono što svako može da učini za sebe jeste da duboko udahne i pokuša da uvidi da u traženju krivice nije rešenje. Iako je međusobno optuživanje veoma česta pojava, a partneri se osećaju izdanim jer misle da ničim nisu doprineli da do kraja dođe, to gotovo nikada nije tačno. Važno je potražiti odgovornost za svoje postupke. To ne znači tražiti krivca, jer krivica, bilo da je na nama ili na partneru, dovešće samo do gomilanja onih loših osećanja koja pokušavamo da izbegnemo. Iz pronalaženja odgovornosti svoje, kao i odgovornosti partnera, nešto možemo i da naučimo, a isto tako i da bolje razumemo šta se zapravo dogodilo. Razumevanjem će osećanja besa i ljutnje osetno izgubiti na intenzitetu. Ukoliko je veći problem, osećanje gubitka i tuge, trebalo bi da se zapitamo šta je to što smo zapravo izgubili - objašnjava za „Život plus” Jelena Orlandić, psihoterapeut O.L.I. metoda.
Kako oprostiti bivšem partneru?
- Oprostiti drugom znači oprostiti i sebi, i to nije nešto što možemo sebi nametnuti ili na šta se možemo „naterati“. Ono što možemo jeste da radimo na sebi. Da bismo oprostili sebi, a samim tim i drugome, moramo najpre razumeti svoje postupke, shvatiti šta nas je navodilo i teralo da radimo to što smo radili. Moramo da uvidimo koji su bili motivi za naša dela, posebno ako su ti motivi nesvesni. Od samooptuživanja, kao i od optuživanja partnera nećemo dobiti ništa osim povređenosti, gorčine, ljutnje i besa. Kada se nalazimo na početku tog puta, cilj može delovati gotovo nedostižno, međutim, korak po korak, kako budemo razumevali šta se tu zaista dogodilo, bićemo u stanju da razumemo i oprostimo.
Od čega zavisi koliko će bol ili tuga trajati?
- Pre svega od toga koje je značenje za nas imala veza ili brak. U zavisnosti od toga, uslovljeno je i koliko smo u tu vezu uložili. Takođe, zavisiće i od nekih ličnih osobina. Ukoliko je neko sklon da bude „zlopamtilo“ i da ostane „veran” lošim osećanjima, proces tugovanja može da bude veoma dug. Neko ko oseća da mu je učinjena nepravda, da je bezrazložno povređen ili napušten i odbačen bez razloga može da oseća bol intenzivno i dugo. Ono što skraćuje proces tugovanja je razumevanje pravih motiva sopstvenih postupaka. Traženje krivca i prebacivanje krivice može nas ostaviti u beskrajnom stanju patnje i ponovnog preispitivanja. Trajanje bola, na kraju, uvek zavisi od nas samih i od toga da li smo, i na koji način, spremni da bol pustimo.
Šta treba uraditi da bismo krenuli dalje?
- Prvo moramo biti spremni da pustimo prethodnu vezu. Sve do onog trenutka dok smo i dalje ljuti, povređeni, dok ne razumemo šta se dogodilo, ostavljaćemo u toj vezi, makar ona bila i realno završena, deo sebe, a samim tim nećemo biti sposobni da se prepustimo nekoj sledećoj. Intenzivna osećanja, čak i kada su negativna, i dalje govore o uključenosti u taj odnos. Sve dok negde u nama postoji potreba da se sa bivšim partnerom svađamo, da mu se svetimo i da mu govorimo koliko je loš i koliko nas je povredio, znači da smo i dalje u tom odnosu. Dok je tako, ne možemo da krenemo dalje.
Psiholozi ističu da mnogi parovi teško podnose razvod zato što ga doživljavaju kao veliki životni neuspeh, pa donekle i sebe smatraju gubitnicima?
- Postoji izreka koja kaže da je bolji dobar razvod nego loš brak. Nekada je to zapravo rešenje onih uspešnih koji ne žele da provode život sa osobom koju više ne vole i sa kojom se ne slažu. Ljudi su različiti, pa čak i kada se vole i žive zajedno, dogodi se da se prosto razvijaju u različitim pravcima. Razvod ne mora da bude životni neuspeh i ne treba ga tako posmatrati. Nekada nas upravo ono što naučimo iz veze koja nije uspela navede da sledeća odluka koju donesemo bude ispravna. Mada je razvod nesporno težak i traumatičan, ne treba ga posmatrati kao životni neuspeh, već kao priliku da nešto naučimo i budemo uspešniji. Sve je stvar perspektive. Ukoliko situaciju posmatramo crno, teško da ćemo videti dobre strane, međutim, svako iskustvo u životu nam može nečemu poslužiti.
S obzirom na to da se razvod braka ili raskid duge veze smatra za jedno od najgorih životnih iskustava, kako posle njega preuzeti kontrolu nad životom?
- Tako što ćemo se vratiti sebi i posvetiti svojim potrebama. To ne znači zanemariti sve svoje obaveze, zloupotrebljavati alkohol ili postati promiskuitetan, već istražiti svoje stvarne potrebe i konstruktivne i kreativne načine da te potrebe ostvarimo. Kontrolu preuzimamo onda kada naučimo da volimo sebe onakvi kakvi smo. Prihvatanjem naših mana podjednako kao i vrlina. Posle raskida možemo da se prisetimo nekih aktivnosti koje smo voleli da praktikujemo, a nismo imali vremena, da otkrijemo neke skrivene talente ili da prosto radimo nešto što nam prija i što čini da se osećamo da smo u miru sa sobom. Nije važno da li je to neki sport, umetnost, novi jezik ili zanat. Možemo i da obnovimo kontakte sa prijateljima sa kojima se nismo često viđali. Važno je samo da ne biramo aktivnost zato da bi nam prošlo vreme, da bi nas zabavila i skrenula nam misli, već zato što nam prija.
Koliko ispaštaju deca
Dešava se da partneri budu zaslepljeni povređenošću koju osećaju i da tada decu koriste kao neku vrstu oružja za međusobni rat. Zahtevaju, direktno ili manje direktno od deteta da prenosi poruke ili da se ponaša na određeni način u prisustvu drugog roditelja, ne razmišljajući o tome kako se dete u svemu tome oseća. Još jedna od grešaka je „kupovanje detetove ljubavi“, gde roditelji, usled krivice koju osećaju, jer su napustili porodicu ili što im brak nije ispeo, počinju da mu kupuju sve što poželi i da ispunjavaju svaku, i najmanju potrebu, ali zanemaruju one stvarne potrebe koje dete ima. Razgovor je jedini način da se ovakve i slične greške izbegnu. Detetu treba iskreno prići i objasniti mu da ga oba roditelja i dalje vole i da razvod ni na koji način nije njegova krivica. Mališani će uvek stvoriti neku teoriju o tome šta se dešava. Zato im je, ma koliko teško bilo, bolje reći istinu, direktno i otvoreno. Tako ćete ih mnogo bolje zaštititi od bola - kaže Jelena Orlandić.
Šta je sve potrebno naučiti i prihvatiti da bismo bili spremni za neki nov početak?
- Kako da prevaziđemo ljutnju i osećaj povređenosti. Sve dok smo besni ili dok ostajemo u bolu, nema novog početka. Prevazilaženje ovih osećanja nije lako i zahteva određeno vreme, a nekada je potrebna i pomoć psihologa. Takođe, treba prihvatiti da je brak završen, i da vraćanje unazad predstavlja korak koji nas čini sve daljim od novog početka. Kada donesete vredne zaključke, ostajanje mislima u starom odnosu doneće samo produženje problema.
Kako shvatiti da život postoji i posle razvoda i da je moguće opet biti srećan?
- Onda kada ostavimo teret prošlosti iza sebe, možemo biti otvoreni za nova iskustva, nove ljude i za neku novu i drugačiju sreću. I ukoliko kroz život idemo bez tereta starih veza ili bivšeg braka, bićemo u stanju da steknemo pozitivna nova iskustva. Najčešće problem nije u samoj činjenici da se neko razveo, već u tome da probleme koje je imao u braku nosi sa sobom u svaku sledeću vezu. Onda kada to prestane da čini, otvara sebi vrata da ponovo bude srećan, možda čak i više, kvalitetnije i kreativnije.
Iako su žene emotivnije, istraživanja su pokazala da se, ipak, lakše izbore sa razvodom...
- Žene su kulturološki odgajane da o emocijama pričaju i da se njima bave i samim tim brže i lakše ih prevazilaze i obrađuju. A sve to što razvod pokreće potrebno je proživeti i preživeti. Žene su sklonije od muškaraca da u takvim situacijama traže pomoć i podršku iz svog okruženja i učene su da razgovaraju o iskustvima kroz koja prolaze. Zbog toga im je lakše da nastave dalje, kao i da nauče više i da zbog toga budu otvorenije za nova iskustva.
A kako muškarci prolaze kroz ovu fazu?
- Ako su žene sklonije pričanju, muškarci su skloniji delima. Oni osećanje bola, povređenosti i ljutnje obrađuju drugačije, uglavnom zato što su tako vaspitani. Zato su skloniji destruktivnom ponašanju, zloupotrebi alkohola, fizičkim sukobima ili promiskuitetu. Razvod, pogotovo ako ga gledaju kao neuspeh, može da utiče na njihovo mišljenje o sebi kao muškarcu. U prvim fazama kada su emocije najjače, ovakva ponašanja često doživljavaju kao ponovno dokazivanje muškosti. Na prvi pogled može delovati da oni lakše preživljavaju razvod, jer se tako ponašaju. Međutim, emocije, nezavisno od pola, moraju da se obrade i dožive. To se najlakše postiže razgovorom, ali je muškarcima kulturološki tabuizirana priča o osećanjima, jer ih to čini slabićima, odnosno „ženama“.
Najveći krivci novac i prevara
- Finansijski problemi najlakše dovode do nestabilnosti i problema u vezi. Naravno, tu je i prevara. Suštinski, oba ova razloga imaju istu osnovu, a to je loša komunikacija ili nedostatak bliskosti. Veza ili brak zahtevaju rad i ulaganje, kao i veru da to što radimo ima smisla. Onda kada kada između partnera bliskost počne da se gasi, to je siguran znak da veza ne ide u dobrom pravcu. Finansijski problemi u takvoj situaciji dovode do stava „svako za sebe” i počinje preispitivanje troškova, kao i sumnjičavost i nevoljnost u zajednička ulaganja. Time se stiže do sve manje poverenja, a bez njega nijedna veza ne može da opstane - naglašava Jelena Orlandić. - Slično je i sa prevarom koja je izdaja poverenja i bliskosti u očima onoga ko je prevaren i dovodi do svih onih osećanja ljutnje i povređenosti sa kojima pojedinac mora da se izbori.
