Izvor: Politika, 14.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život pored vojne baze
U selu Trmka na obodu Kosova i Metohije u 18 kuća nastanjeno je sedam muškaraca i jedna žena, ali i oni ponavljaju: Hvala bogu, pa dođe ovde naša vojska i sada smo sigurni
Trmka, na padinama Kopaonika – Od kada je vojska izgradila put, počeše ljudi da se vraćaju u ove planine. I ja sam dvadeset godina radio u Kuršumliji, u građevinskom preduzeću „Napredak”, a sada sam se vratio na porodično imanje – kaže nam Milentije Jovanović, u selu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Trmki, pred novom, još nedovršenom kućom na dva sprata. U dvorištu je i stara kuća, koja je pripala njegovom bratu.
Pred Milentijevim domom je i desetak košnica sa pčelama, kakve smo videli na još jednom mestu pored puta. Kao da ovde, na blizu 1.000 metara nadmorske visine, ljudi hoće da pokažu zašto se njihovo selo zove po trmci – staništu za pčele koje se pravi od pavitine.
Priča nam naš domaćin istoriju svoje porodice: oca su mu ubili balisti 1943, kada je Milentiju bilo samo pet godina. Brigu o deci (tri sina i dve ćerke) vodila je majka, a onda, kako je ko odrastao, pomagao je drugima. Vremenom, Jovanovići su se rasejali po svetu. Dugo je Milentije sam bio domaćin, pa je i on krenuo za „boljim životom". Imao je, kaže, 38 godina kada se zaposlio.
Ulazimo u kuću, gde nas dočekuje njegova supruga Violeta. Obolela je, veli, poprilično. Njen muž dodaje da nije ni čudo: dok su on i sinovi išli za poslom, na Violeti je kuća stajala. Imali su i više stotina ovaca, petnaestak govedi, desetak svinja, pedesetak kokošaka... Sve je to valjalo namiriti, a i o mužu i deci brigu voditi.
Sad su sinovi Mihajlo i Miljojko u Kuršumliji. Mikica, kako zovu starijeg, dolazi često. On i održava imanje. Seju još pomalo krompira, pasulja... Nekad, priča Milentije, ovde su klipovi kukuruza bili kao usred Banata. A šljiva i krušaka bilo je da se obrati ne mogu.
– Mlađi sin Miljojko propatio je mnogo. Zatekao se u vojsci u Sloveniji kad beše ono najgore. Pa posle Đakovica, gde je najviše bilo bombardovanja i napada terorista. Hvala bogu, sve je to prošlo, oženio se, ima i petogodišnjeg sinčića – kaže čiča Milentije i nastavlja:
– Preko onog visa, Krtinjak što ga zovemo, odmah je selo Slatina. Sad tu žive samo Albanci. A mešali smo se svakodnevno. Onamo je bilo dobrih kosača, pa su dolazili i kosili nam livade. Mi išli kod njih i prodavali im sir, stoku... Otkako ovo zlo puče, ne viđamo se. Mi zaziremo više od njih, nego oni od nas. Hvala bogu, pa dođe ovde naša vojska i sada smo sigurni – kazuje Milentije i dodaje da je u selu, u 18 kuća, stalno nastanjeno sedam muškaraca i jedna žena. Ali, veli, čim pukne proleće, dolaze ljudi. I sve će se više vraćati, ubeđen je, jer nema od čega da se živi u gradovima, a ova lepota i bogatstvo samo čekaju da ih neko oživi.
Poverovasmo da će tako i biti, kad kraj puta, na proplanku, videsmo tek sazidanu vikendicu.
D. Borisavljević
[objavljeno: 15/03/2008]
