Izvor: Blic, 21.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život na ivici ambisa
Ako se iz urbanog dela Bora krene Ulicom Vojske Jugoslavije, neće se stići nikuda. Taj asfaltni put koji je vodio ka predgrađu Brezonik, survao se pre desetak godina u bezdan dubok više od stotinu metara. Sa sobom je zemlja vremenom ponela i nekoliko prizemnih kuća i stambenu četvorospratnicu, iz kojih su ljudi evakuisani.
- Pamtim kao da je juče bilo kada je stiglo naređenje da se svi moraju iseliti iz zgrade. Bila je noć i radilo se pod reflektorima. Nameštaj je iznošen i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kroz prozore, ljudi su bili zbunjeni. Bilo je suza. Za trenutak, život im se promenio. Izgubili su sve... - priča stanar obližnje zgrade, koji se kratko predstavlja kao Mile. Radi kao stražar u RTB-u i nije jedini koji je veliki deo svog života proveo strahujući za život svoje porodice. Oko oboda napuštenog kopa koji zjapi kao vulkansko grotlo, u trošnim kućama živi dvadesetak porodica koje ne znaju šta nosi sutrašnji dan.
- Imali smo sreće ove zime, jer nije bilo kiše i snega. Kada je vlažno, zemlja upija tečnost i počinje da radi. Čujemo kako se kamenje kotrlja niz liticu, krckaju zidovi kuće i tada nam zastaje dah jer ne znamo kada će odron stati - kaže Slađan Miroš, koji sa detetom i ženom Izvorinkom u devetom mesecu trudnoće, živi u Ulici Dositeja Obradovića. Kada se stane na prag njihove trošne jednospratnice napukle od klizišta i miniranja, pogled puca na napušteni kop boje zlata.
- Mi smo četvrta generacija koja živi u ovoj kući. Nekada je imala sedam prostorija, a sada živimo u dve. U ostalih pet se zbog kretanja zemlje tavan opasno nakrivio, i samo čekamo dan kada će se sručiti na nas - kaže Izvornika.
Kada su poslednji put došli geometri iz RTB-a, kako bi izmerili udaljenost kuća od rudnika i njihovu bezbednost, izračunali su da opasnost vreba na tridesetak metara od njih. Porodica Miroš, međutim, nema kud i ničemu se ne nada.
U dvorištu im se nalazi gotovo završena dvospratna kuća čiju je izgradnju započeo njegov otac, ali je s ulaganjem prestao onog momenta kada im je iz RTB-a poručeno da ne rade više ništa. Predočeno im je da zbog opasnosti od klizišta objekat neće moći da bude legalizovan. Od tada, svi žive pod jednim krovom.
Još bliže ambisu, na desetak metara od ivice, nalazi se jednospratnica sa nekoliko stanova u kojoj žive mahom Romi doseljeni sa juga bivše SFRJ. Niko nije bio raspoložen za priču, samo nam je rečeno da u kući živi dvanaestoro male dece.
Kada se krene duž oboda napuštenog rudnika, zastaje dah. Ogromna količina zemlje protekle nedelje se opasno ulegla i prišla ivici ambisa na svega nekoliko metara. Još je strašnija činjenica da tim putem često prolaze ljudi i deca. Nema ograde, niti table koja upozorava na opasnost.
Priča porodice Vojinović, Zorana i Snežane, sa troje maloletne dece, iz čijeg dvorišta puca pogled na krater, ima posebnu dimenziju jer im je suđeno da se sele.
Zbog širenja rudnika, Snežanin deda je 1983. godine morao da napusti ognjište. Nekoliko godina kasnije, iz istih razloga je opet morao u egzodus. Tada je njen otac kupio kuću iz 1937. godine, u kojoj sada žive. Prvi komšija im je ambis od 200 metara.
Usled miniranja i klizišta, Zoran je nebrojeno puta morao da zidove krpi malterom. Jednom je, kaže, nakon miniranja nastala tolika pukotina u zidu da je iz dnevne sobe mogao da prati komšijske radove u susednom dvorištu.
Zoran kaže da su miniranja prestala nakon nedavne nesreće u „Jami" kada se baš iz tog okna u rudnik sručila bujica jalovine i usmrtila jednog radnika.
I Vojinovići su digli ruke od toga da će imati miran san.
- Još 1994. godine komisija RTB-a je obišla našu kuću, i tada nam je sugerisano da ništa ne diramo, jer je pitanje meseci kada će nam dodeliti drugi smeštaj. Srećom da ih nismo poslušali, jer bi nam do sada pao plafon - zaključuje Zoran.
Jedina pomoć koju su Vojinovići dobili bila je uoči izbora 2000. godine. Dodeljeno im je 40 crepova, ali im je prebačeno da su dobili previše.
- Neko, ko je imao veze, iseljen je i dobio je kuću. Ovde je ostala beda. Nudili su nam baraku. Užas. Zvonko Milijić, jedan od rukovodilaca koji su bili zaduženi da nam pomognu, rekao je da para nema. U to vreme, on je izgradio kuću sa solarnim krovom - priča Zoran vidno iritiran.
U ovom naselju, površine oko jednog kilometra, nema kontejnera za smeće, voda je uglavnom izvedena van objekata, pa kanalizacija protiče površinom zemlje. Usled poslednjeg klizišta, betonska bandera se opasno nadvila nad ulicom i samo je pitanje kada će pasti. Da zavlada potpuni mrak.
