Izvor: Blic, 28.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život između ikone i sekire
Život između ikone i sekire
Proslavljeni slovenački reditelj Tomaž Pandur, autor niza značajnih, antologijskih predstava, u Beogradu boravi kako bi pored ostalog precizirao detalje u vezi sa predstavom 'Zločin i kazna'. Reč je, naime, o projektu koji će biti realizovan u Ateljeu 212 u saradnji sa nizom evropskih festivala i nekim pozorištima. Tomaž Pandur je srdačan, duhovit, nestrpljiv da uroni u našu stvarnost. U Beogradu je sa svojom sestrom, Livijom Pandur, dramaturgom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i stalnim saradnikom na svim projektima koje je radio ovaj evropski, priznati reditelj. Za vreme trajanja ovogodišnjeg Bitefa, nisu bili retki oni koji su evocirali uspomene na vreme kada su njegove predstave igrane na ovom festivalu. Podsetimo se da je za predstavu 'Šeherezada' Tomaž Pandur nagrađen specijalnom nagradom Bitefa, dok je predstava 'Faust' dobitnik Gran-prija. S obzirom da se Bitef njega rado seća, Tomaža Pandura smo pitali kako se on seća Bitefa.
'Sebe sam uvek smatrao detetom Bitefa. Moj prvi dodir sa modernim pozorištem bio je na Bitefu. Pripadam generaciji koja je odrastala uz taj festival. Kasnije se desilo da je Bitef odigrao presudnu ulogu u mojoj karijeri, sa predstavama 'Šeherezada' i 'Faust'. Zbog svega toga ja sam još uvek slab na Bitef. Svetozar Cvetković je već najavio saradnju sa vama, hoćete li nam pojasniti o čemu je reč?
- Od dvedeset šeste do prošle godine, dok nisam počeo raditi u Hamburgu, izbivao sam iz pozorišta. Za to vreme sam tragao pokušavajući da smislim koncept pozorišta, koji će preživeti ovo vreme. To se dugo sastavljalo, sklapalo, i mislim da sam pronašao određeni model pozorišta koji odgovara i meni kao reditelju. S druge strane, našao sam i jedan model koji mi odgovara u produkcijskom smislu. Reč je o otvorenom modelu međunarodne pozorišne kompanije bez stalnog sedišta, koji je apsolutno nadnacionalan, nadpolitičan, nadreligiozan i uopšte 'nad'. Čak, nadpozorišan u nekom smislu, ali koji je lako pokretljiv i koji spaja ljude sa različitih strana sveta. Dakle, to je jedan oblik pozorišta koji smišljamo i koji upravo formiramo.
Formirate model pozorišta koje će, kako kažete, preživeti ovo vreme. Da li time implicitno tvrdite da je postojeći model mrtav?
- Savremeno pozorište u svetu po mom mišljenju, gotovo dvadeset zadnjih godina tapka u mestu, vrti se u nekom začaranom i impotentnom krugu koji naravno, nije uzbudljiv. Istina, uvek postoje fantastični pojedinci koji iskaču iz opšteg stanja stvari. Međutim, globalna slika sveta na kraju ovog veka je prazna, tiha, mirna, sama, i na neki način vegetirajuća. Moguće je da je ona takva zbog toga što je sam život postao dramatičniji i zanimljiviji od pozorišta. No, upravo je to razlog zbog koga bi trebalo uspostaviti neku novu vrstu harmonije u tim odnosima. Koja je to vrsta teksta ili literature, koja je po vašem mišljenju dovoljno uzbudljiva?
- Naše novo pozorište predviđa u budućnosti postavku Hazara kao velike teme koja me zanima... Šta je bio sa idejom da režirate film prema Pavićevom 'Hazarskom rečniku'? Da li je to uopšte tačno?
- Ja sa tim projektom živim zadnjih pet godina pišući brojne verzije scenarija za film o Hazarima. No, stvari se do sada jednostavno nisu sklopile tako da bi film bio moguć. Sama priprema filma je malo drugačija nego u pozorištu, razlikuje se sam način mišljenja - to znači ja u pozorištu noću sanjam, ujutru probam, uveče realizujem. Taj stroj kreativnosti se u mom životu okreće veoma brzo, dok film traži drugačiju vrstu pripreme i energije. Da se vratimo na onu vrstu literature koja je po vašem mišljenju rešenje krize kreativnosti?
- Jedan od mojih snova koji sanjam već pet godina jesu Hazari. Druga, večna tema, koja me zanima jeste ona koja dolazi iz opusa Dostojevskog i tiče se osnovne metafore do koje mi je jako stalo, a koja se nalazi negde između ikone i sekire. Oba ova projekta snažno i istinski govore o svetu i o svemu tome šta danas možemo reći. Jer pokret je misao i jedino što mi u pozorištu možemo da uradimo jeste da nešto kažemo o toj misli. Ako bi tražio neku nit koja spaja ova dva projekta, to je sigurno ex-orijent luks. To je, dakle, to svetlo i to mesto gde se kuvaju ta dva projekta. Izgleda da se sve više ljudi ukrcava na taj 'nju orijent ekpres', voz koji ide prema Balkanu i toj vrsti energije?
- Razmišljajući o tom novom pozorištu, gde bi ono trebalo da krene, odakle bi moralo da vuče svoju energiju i inspiraciju, prva pomisao je, naravno, bila Beograd. Iako to vama može zvučati čudno, intuitivno osećam da je došlo vreme da se baš odavde crpi ta nova snaga, nove ideje. Evropa je jako umorna, veliki gradovi su zamoreni i prilično je ustajalo u njima. I stoga se nadam da ćemo uspeti da ovu predstavu realizujemo baš ovde. Ovo je mistično mesto koje je uvek bilo neka raskrsnica. Toga smo se i plašili.
- Slažem se. Odmah prelazim na pozorište. Ono što mi planiramo, i što je po mom mišljenju ta nova vrsta pozorišta, to je koncept koji je po svom načinu rada antibitefovski. Mi nećemo da dovodimo ljude u Beograd kako bi pokazivali svoje predstave i vraćali se kući. Mi želimo da stvaramo ovde, u Beogradu, sa ljudima iz svih delova sveta i potom da krenemo u svet iz Beograda sa tom predstavom. Možete li nam reći više detalja u vezi sa 'Zločinom i kaznom', koji je to deo koji vas posebno zanima...
- Ne bih još uvek govorio detaljnije - iz sujevernih razloga. Onda o produkcijskoj dimenziji?
- Produkcijskoj, kada je reč o međunarodnom pozorištu, koje se potom povezuje u mrežu međunarodnih festivala. Moja želja je da se u taj projekat uključi i Bitef kao festival, koji je značajan za mene lično, ali i za moderne pozorišne tendencije. U sve je naravno, uključeno lokalno pozorište, u ovom slučaju Atelje 212, koje će uložiti sav svoj tehnički, ali i umetnički potencijal. A, do tada?
- Trenutno u Nemačkoj završavam moj pozorišni triptih 'La divina komedija' koji će biti završen u februaru. Potom, ako bude sreće, u martu počinjemo sa radom ovde. Željko Jovanović
