Izvor: Politika, 25.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život ispunjen knjigama
Šemso Mehikić iz prigradskog brčanskog naselja Grčica uredno od 7. jula 1992. vodi evidenciju o svakom pročitanom delu, što je, kaže, činio i ranije, ali se to prilikom ratnog tumaranja negde zagubilo
Brčko – Premda će krajem marta, kako kaže, napuniti 82 godine, Šemso Mehikić iz prigradskog brčanskog naselja Grčica ne može ni zamisliti da mu vreme protiče bez knjige u rukama. Pre neki dan zatekosmo ga u Gradskoj biblioteci u Brčkom, čiji je dugogodišnji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << član i čest posetilac, upravo u času kada je s poverenjem probirljivog čitalačkog sladokusca od susretljivog bibliotekara tražio da mu preporuči neko putopisno izdanje.
Za to što mu je bezmalo ceo životni vek, od 11. godine, ispunjen ljubavlju prema čitanju, ponajviše je, veli, zaslužan njegov najstariji brat Salih. Salih je početkom tridesetih godina prošlog veka završio zanatsku školu u Kikindi, te se zaposlio u „Goši” u Smederevskoj Palanci, da bi kasnije, u godinama uoči Drugog svetskog rata postao sindikalni aktivista. Tri meseca, u vremenu rata, kod njega se skrivao Petar Stambolić. Salih je umro pre četiri godine. Bio je prvoborac. Šemso napominje da je cela njegova porodica bila partizanska. Gotovo s ponosom ističe da je i sam bio skojevac, predan i agilan omladinski i politički radnik u vremenu posleratne obnove i izgradnje jugoslovenske države.
Ovaj krepki i pričljivi čovek uredno od 7. jula 1992. vodi evidenciju o svakom pročitanom delu, što je, kaže, činio i ranije, ali se to prilikom ratnog tumaranja negde zagubilo. U jednoj svesci beleži nazive i autore pročitanih dela, vreme čitanja, čak i podatak o broju strana svake od knjiga. Kad smo ga, dva-tri dana posle susreta u biblioteci, posetili u njegovoj kući u Grčici, gde se s porodicom nastanio 1967, po doseljenju iz rodnog Koraja, mesta u susednoj loparskoj opštini, već je bio pročitao knjige koje je tom prilikom „podigao” i u svesku, pod rednim brojem 870 ubeležio naslov knjige „Nekrolog jednoj čaršiji”, ime autora – Zuka Džumhura i ostale podatke. Na kraju svake godine upisuje kumulativni zbir pročitanih strana. Do početka ove (a već je u minula dva i po meseca pročitao 13 dela) nabrojao je nešto više od 287. 000 strana.
„Najviše knjiga pročitao sam u vreme ratnog beznađa, dok sam, kao izbeglica, boravio u Domu penzionera u Tuzli. Kao roditelj koji je u životu doživeo ono najgore – da sahrani dete, strahovao sam da me zlo ponovo ne snađe. Ćerka Merima, posle neizlečive bolesti, umrla je u 27. godini, septembra 1982. Strahovao sam da mi ratna pomama ne odnese i drugo dete, sina Amira”, priseća se Šemso.
Šemso je godinama učiteljovao u brčanskoj osnovnoj školi „Nasta Nakić”. Nerado se priseća da su samo tri učenika ponavljala razred zbog loših ocena koje im je dao. Poslednje četiri godine radnog staža proveo je u rodnom Koraju, gde mu je krajem sedamdesetih povereno da bude na čelu pogona dečje konfekcije brčanske tvornice „Interplet”.
Ponosan je na zavičaj. Kada o njemu govori, pogotovo o ljudima koji su u njemu rođeni, čini to gotovo s ushićenjem.
„Prepričava se legenda da je to mesto ime dobilo tako što je prilikom jednog njenog zaposedanja neko, oduševljen lepotom varošice, uzviknuo: `Ko raj!`”, objašnjava Šemso, te napominje da je dvadesetih godina 20. veka Koraj imao čitaonicu pre većih mesta u okolini, poput Bijeljine, Ugljevika, Brčkog"
„U nju su mogli da uđu, da bi popili kafu i pročitali novine, samo po građanskim propisima tog vremena odeveni ljudi, besprekorno uredni i čisti. Sredinom tridesetih godina u Koraju je delovao domaćinski tečaj na kojemu su devojke i mlade žene sticale znanja o materinstvu, osposobljavale se za bavljenje kućnim i poljskim poslovima" Velike zasluge za prosvećivanje naroda u tom vremenu pripadaju imamu – efendiji Ibrahimu Begiću. Sva četvorica njegovih sinova bili su fakultetski obrazovani. Jedan od njih, Midhat Begić, poznati je naučni radnik i akademik. Iz Koraja je i majka velikog slikara Ismeta Mujezinovića"”, pripoveda Mehikić o zemljacima.
Neprijatne uspomene iz zavičaja nosi iz zlovremena Drugog svetskog rata. Od zločinačke ruke, poginuli su mu rođeni i brat od strica. Nijedan od njih nije imao više od 18 godina. U poslednji čas, nekim čudom, 1944. godine, smrt u jasenovačkom konclogoru izbegla je Šemsova majka. Jedna satnija iz sastava po zlu čuvene 8. domobranske pukovnije uhapsila ju je, prema njegovom kazivanju, uz pomoć saradnika i doušnika okupatora, u kući u Koraju odakle su je zajedno sa grupom meštana poveli u pravcu Čelića. Posle prepešačena dva i po kilometra nekome je uspelo da je izdvoji iz kolone zarobljenika i spase joj život. Ostala je zanavek tajna ko je smeo i mogao to da učini.
Branislav Ribar
[objavljeno: 26/03/2008.]
