Izvor: Blic, 01.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živimo tuđe, a ne svoje živote
Živimo tuđe, a ne svoje živote Bilo je zanimljivo, i to je sasvim novo iskustvo. Potpuno je drugačije od svega što sam do sada doživljavao putujući po raznim festivalima i raznim delovima sveta. Karakas je priča za sebe – rekao je poznati makedonski reditelj Aleksandar Popovski na početku razgovora za 'Blic', a tek što je izašao iz autobusa koji ih je sa aerodroma dovezao pravo ispred 'Ateljea 212'. Naime, krajem prošle nedelje u Beograd se, sa gostovanja na velikom pozorišnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << festivalu u Karakasu (Venecuela) vratila ekipa glumaca predstave 'Roberto Cuko' koju je, pre oko dve godine režirao Aleksandar Popovski. Govoreći o festivalu 'Fundateneo' i o tih petnaestak dana provedenih tamo Popovski navodi da je to bila baš jedna velika smotra predstava iz svih krajeva sveta.
'To što sam uspeo da vidim stvarno izgleda odlično. I mislim da je ovaj put jako važan i za ‘Atelje’ i za mene'.
Kakvi su vaši utisci? Kako je publika reagovala na predstavu?
- Tamo su reakcije na predstavu bile, zaista, odlične. To je festival bez zvaničnih nagrada i bez takmičarskog dela, na kojem su učestvovale 24 umetničke ekipe iz celog sveta. Oni su 'Roberta Cuka', našu predstavu, nezvanično proglasili za najbolju. A to zvuči čak pomalo i strašno ako znate da je tamo bilo, primera radi, i jedno ugledno nemačko pozorište sa Brehtovim komadom i to u režiji Hajnera Milera! Kako se vama dopala Milerova predstava?
- Bez ikakvog preterivanja ta predstava je na mene delovala fascinantno. Brilijantna je. Dakle, u takvoj konkurenciji mi smo bili zaista počastvovani takvom ocenom bez obzira na to što ona nije zvanična. Možda to govori i o 'Robertu Cuku' kao temi, odnosno o surovosti koju, između ostalog, tretira.
- Da, ima dosta toga. Međutim, tamo smo, pre svega, bili prepoznati po nečemu što je sama estetika predstave, odnosno način glume i stil igre. Ljudi tamo, većinom, dobro poznaju taj tekst. Primetili su, baš po tom stilu i načinu igre da je komad obrađen sasvim drugačije. Da smo upravo tu grubost tretirali na neki drugi način i da smo zapravo tražili ljubav. Nismo podvlačili tu tamnu stranu. I mislim da je to nešto veoma važno i izvan teatra.
Koji je vaš utisak o tamošnjem načinu života, o gradu? Gde smo mi, i kao Makedonija i kao Beograd, u odnosu na njih?
- Ova teritorija je ipak jedno predivno mesto, mislim u odnosu na njih.
U suštini, reč je o jednoj opasnoj zemlji. Ima dosta kriminala, strahovito mnogo ljudi 'šeta' sa oružjem, vrvi od policije u pancirima na preko trideset stepeni... U odnosu na njih, ovde je stvarno znatno bezbednije! I čistije! Karakas je veliki grad, ima oko sedam miliona stanovnika. Bio je u velikoj ekspanziji šezdesetih godina, sada je to stalo i sve izgleda kao neka bivša, napuštena komunistička građevina. Nisam sreo ništa od onoga što sam mislio da ću videti. Na primer?
- Recimo, uticaj Španije. Znaju li oni nešto o onom što se dešava na ovim prostorima, sa Beogradom, sa Makedonijom, o problemima sa Albancima, o prisustvu raznih svetskih mirovnih trupa?
- Njih ne zanimaju te stvari. To je sasvim druga planeta. Eto, ja upravo dolazim sa druge planete. Prvi put sam bio tamo i mislim da će ljudi koji su bili u Bogoti sa JDP-om, odnosno još dublje unutar kontinenta, ispričati još drastičniju priču. Što se ide dublje to je sve dalja planeta. Jednostavno, oni imaju svoje teme i probleme. Kako vi gledate na tu vrstu odnosa prema stvarima?
- Mislim da je to sasvim uredu. Svet je zbilja veliki i ima toliko puno stvari. Mi smo skloni tome da se opterećujemo temama i problemima koji nisu naši i koji nas suštinski ne zanimaju, pa tako zapravo živimo tuđe živote. Bolje bi nam bilo da se, u tom smislu, ugledamo na njihov princip i da se okrenemo sebi. Kako bi to, konkretno, izgledalo?
- Da se bavimo sami sobom, da vidimo šta ćemo mi sa nama, a ne da stalno gledamo šta će drugi sa nama. Dosta smo čekali da drugi odlučuju o tome šta će biti sa nama i da nam govore šta da radimo. Mislim da je vreme da počnemo sami da odlučujemo šta ćemo i kako ćemo. Kolika je snaga i moć umetnosti da pomogne u tom smislu?
- Umetnost i jeste jedna, u ovom trenutku na ovim prostorima verovatno i jedina, koja sama o sebi odlučuje i koja, na svoj način, anticipira događaje ili biva putokaz ka rešenjima. Vi ste reditelj čije predstave ne retko anticipiraju događaje. Šta ćete sledeće raditi?
- Postoje dva puta koja intuitivno osećam u ovom trenutku. Jedan je 'Per Gint', viđen kao konkretna potraga za tim ko smo i šta smo, koja nas vera i biblija vodi u ovom trenutku. A drugi 'Alisa u zemlji čuda'; ostaviću svojoj intuiciji da mi kaže u koju od ove dve stvari da krenem. To su potpuno oprečni tekstovi?
- Apsolutno. Sa jedne strane 'Per Gint' me strašno zanima jer mislim da on nosi neka bitna pitanja i bitne odgovore. On se bavi definicijom identiteta po principu - ja sam sam svoj, ja sam svoj neki car, jer on hoće da postane kralj. On je čovek koji na početku veka romantičarski putuje u tom vremenu; zanimljivo je, recimo, i to kako i kuda bi Per Gint putovao u ovom vremenu. 'Alisa' je takođe interesantan lik, okružena zečevima, kraljicama, mitskim figurama u kojima pokušava da nađe odgovor na pitanje kako da se vrati kući. To opet ima veze, samo na mnogo drugačiji način, sa nekim identitetom, sa izvesnim strašnim, odnosno bolnim stvarima i pitanjima. Tatjana Nježić
