Izvor: B92, 08.Sep.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zika Majer-Vit - Nasilje ili nenasilje
Ovaj tekst je transkript razgovora na temu „Strategije političke borbe – nasilje ili nenasilje", održanom 9. maja 2007. godine u Domu omladine (Kulturni centar DOB) u Beogradu, između Dragana Ambrozića i gosta Zilke Majer-Vit (Silke Maier-Witt).
Razgovarao: Dragan Ambrozić
Prevod na srpski: Ana Piper
Možete li nam reći nešto o političkoj situaciji u Nemačkoj tokom 70-ih godina koja vas je usmerila ka angažovanju u oblasti političkog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << aktivizma? Kako ste se vi upleli u to?
Zilke Majer-Vit: To je uvek teško objasniti, pogotovo mladim ljudima, kakva je bila klima tog vremena kada smo mi započinjali naše političko angažovanje, ili kako god ga nazvali. Kada sam ja krenula na fakultet 68/69, studentski pokreti su dostigli svoj vrhunac. Borili smo se protiv starih struktura unutar fakulteta, Vijetnamski rat je bio u jeku i mi smo se borili protiv imperijalizma. Tada smo mislili kako možemo da promenimo svet. Ja pripadam posleratnoj generaciji u Nemačkoj, moj otac je bio SS-ovac. Vrlo kasno sam saznala šta se stvarno desilo tokom Drugog svetskog rata i kakvu ulogu je Nemačka imala u njemu. Pokušala sam da otkrijem, zašto moj otac i generacija mojih roditelja nisu učinili ništa značajno protiv fašizma. Bila sam ubeđena da bih ja uradila nešto povodom toga. Pitala sam oca: „Šta si uradio kada si saznao da je 6 miliona Jevreja pobijeno?" Njegova reakcija je bila: „Ko ti je to rekao?" To je bilo poricano i o tome se nije govorilo. To mi je davalo osećaj da ja moram da uradim nešto, da se postaram da se takve stvari više nikada ne ponove. Shodno tome sam uzela učešće u nekoliko političkih pokreta pokušavajući da otkrijem svoje mesto u svetu, gde bih se mogla angažovati. U to vreme smo imali organizaciju koja se zvala „Crvena pomoć" i pokušali smo da uzmemo učešće u političkim procesima koji su se odigravali u to vreme. Tokom demonstracija protiv persijskog šaha i Vijetnamskog rata, u Berlinu je jedan student ubijen i posle njegove smrti krenula je rasprava o opravdanosti nasilja. Bila sam fascinirana već postojećom
Frakcijom Crvene armije (nemački: Rote Armee Fraktion – RAF, ili BAADER-MEINHOF GRUPPE), zato što su oni nastavili da idu svojim putem. Uhapšeni pripadnici RAF-a su 1974. započeli štrajk glađu. Holger Majns (Holger Meins) je umro od gladi tokom štrajka samo što sam se ja vratila sa odmora iz Jugoslavije i Grčke. Grizla me je savest, jer se on celog svog života borio za promenu, dok sam ja uživala na suncu. U to vreme sve levičarske grupe u Hamburgu, tamo gde sam ja studirala, su se sastale kako bi se dogovorile oko njegove sahrane u Hamburgu. Tom prilikom sam postala član odbora za borbu protiv mučenja koji se formirao u svim krajevima Nemačke, jer je postupanje sa RAF zatvorenicima u to vreme zaista bila neka nova vrsta mučenja. Pridružila sam se toj grupi i nastojali smo da organizujemo javna dešavanja u cilju pružanja podrške tim zatvorenicima. Radila sam u jednoj advokatskoj kancelariji koja je zastupala RAF zatvorenike, postajala sve bliža i bliža sa ljudima koji su okruživali RAF zatvorenike, a sa ostalim ljudima gubila kontakt sve više i više. Živela sam zajedno sa ljudima koji su zauzeli nemačku ambasadu u Stokholmu . To je bio prvi put da je neko iz mog bližeg okruženja uradio tako nešto.
Policija nas je sve uhapsila, upala je u naš stan i iznenada sam bila na drugoj strani. Tada sam i dalje mislila da nikada ne bih mogla da uradim tako nešto. Želela sam da budem hrabrija, da sam više u centru dešavanja, a kada sam saznala da su neki ljudi pokušali da organizuju nešto ilegalno bila sam veoma ponosna kada su me pitali da im se pridružim. Što sam više dolazila u kontakt sa ljudima koji su podržavali RAF, više sam gubila kontakt sa drugim grupama i bilo bi lakše kada bi ti se reklo šta da radiš, da pristupiš ovoj grupi i da budeš na pravoj strani. Nije to bila odluka tipa – sad idem ovim putem – nego se to dogodilo postepeno. Još uvek se sećam vremena kada sam upoznala one koji su tada činili Frakciju Crvene armije. Glavni ljudi Bader, Majnhof i Enslin (Baader, Meinhof und Ensslin) su već bili u zatvoru, ja sam radila u kancelariji jednog od njihovih advokata u Štutgartu, i oni su nam rekli šta da radimo. Naravno, bili smo izuzetno svesni da se mi stvarno ne borimo, već da samo podržavamo. Kadgod bi nam rekli da nešto uradimo, mi bismo to i uradili. Prva stvar koju sam uradila je da proverim granice i moguće mete za akcije. U Briselu sam imala zadatak da proverim koliko je sigurna zgrada Evropskog parlamenta, kako bi se moglo ući u nju, i tako dalje.
U aprilu 1977. su planirali neku vrstu akcije, gde bismo mogli biti uhvaćeni, i pitali su me da im se pridružim onog dana kada su pucali na saveznog državnog tužioca Zigfrida Bubaka (Siegfried Buback). Ja sam pristala. To je bio moj put u RAF. Tek kasnije sam počela da razmišljam zašto sam postala član te grupe. Nisam im pristupila iz hrabrosti, više je to bilo kao ulazak u grupu koja je deo tvoje odgovornosti preuzela na sebe. Dobila sam veliki pištolj koji sam nosila u pantalonama po ceo dan i nisam nijedan jedini trenutak provela razmišljajući o njemu, nije mi prošlo kroz glavu šta ću ja raditi sa tim pištoljem. Neko mi je rekao da ga uzmem i ja sam to učinila, a kasnije sam se pokajala što sam to uradila, zato što je to način na koji prebacuješ odgovornost na nekoga drugog.
Dragan Ambrozić: Kako je bila dinamika grupe? Da li ste imali ugovore, da li ste imali hijerarhiju? Kakva je bila ljudska strana grupe, kako su funkcionisali vaši unutrašnji lični odnosi?
Zilke Majer-Vit: U teoriji, biste mogli da pronađete čovečnost u revolucionarnim akcijama, ali u praksi to nije slučaj. Imali smo hijerarhiju ljudi koji su vođe i ostalih koji baš to i nisu. U početku sam bila u Holandiji, u ilegalnom stanu, i moj zadatak je bio da rentiram kola, razvozim oružje, falsifikujem pasoše, nije bilo tako uzbudljivo. Nakon Pontovog ubistva, moja slika je bila svuda, na televiziji i posterima, što mi je dosta ograničavalo kretanje. Posmatrajući iz ovog ugla, pitam se kako sam mogla da živim tako, toliko dugo. Postojao je taj stalni strah da će vas neko prepoznati, uhapsiti, ali sam nekako uspela da potisnem svoja osećanja. Kao da ste bili dovoljno hladni i staloženi da to obavite i ne pokažete nikakve znake iznurenosti. Pokušala sam da funkcionišem i dokučim šta ostali članovi grupe žele da uradim, kako bi trebalo da se ponašam. Nije da sam se osećala prijatno. Bila sam ponosna kada je grupa odlučila da bi trebalo da odem u Nemačku, zato što su već pripremali veće akcije oslobađanja zatvorenika iz Štamhajma (Stammheim). Akcija koja se pripremala bila je kidnapovanje Šlejera (Schleyer) .
Dragan Ambrozić: Kakav je tada bio odnos između vaših ideoloških stavova i vaših emocija? Da li ste počeli da preispitujete sebe?
Zilke Majer-Vit: Ne, nisam. Ja sam bila član grupe koja se bavila stvarima koje sam ja smatrala opravdanim. Nisam dovodila u pitanje opravdanost ubijanja ljudi. Kidnapovanje Šlejera je, na primer, podrazumevalo ubistvo četvoro ljudi, tj. njegovog vozača i policajaca koji su ga čuvali, i kad god pogledam slike osetim taj užas. To je bila akcija sa puno pucnjave. Ali istovremeno čitava mašinerija potrage za nama je otpočela i nije bilo vremena da ti takve stvari dopru do srca. Morao si nekako da funkcionišeš i ja nisam ništa dovodila u pitanje. Da sam ja počela da sumnjam, grupa ne bi više funkcionisala.
Dok sam još uvek bila u zatvoru, učenice iz jedne škole su me upitale: „Kako si mogla da se pridružiš grupi za koju si znala da ubija ljude?" Ovo je pravo pitanje, odgovor nije tako lako naći. Mogla bih naravno da odgovorim koji su bili moji ideološki razlozi. Prema ideologiji Frakcije Crvene armije jedini način borbe protiv ideologije je borba u glavi samog čudovišta, ali to je tako akademski. Mi se zapravo nismo borili za pozitivan cilj, borili smo se protiv nečega, ali ničeg pozitivnog nije bilo u onome što smo nastojali da postignemo. U to vreme cilj grupe je bio ograničen na izvlačenje zatvorenika iz zatvora. Rekli bi nam šta da radimo, kako da to postignemo.
Kakva je bila vaša emotivna istina koja se nalazila iza ovih akcija? Zašto ste osećali da imate pravo na to?
Zilke Majer-Vit: Pokušala sam da vam objasnim kako to nismo dovodili u pitanje. Kada je Šlejer umro, razmišljali smo šta bismo mogli sledeće da uradimo što bi imalo maksimalni efekat i neko je dobio ideju da se upadne u američke kasarne i pobije što je više moguće ljudi. Razmišljala sam, pa to bi bilo krvoproliće, i u tom trenutku sam iskazala svoj osećaj ozlojeđenosti ili sumnje da li ću biti u stanju to da uradim. To je trenutak kad više nisu smatrali da sam na pravom putu. Niste zapravo smeli da dovodite u pitanje to što se dešavalo.
Znači nije bilo razgovora unutar grupe?
Zilke Majer-Vit: Bilo je vrlo malo prostora za razgovor, naročito posle kidnapovanja Šlejera. Samo dva člana su bila u Nemačkoj, ostali su bili u Parizu ili negde drugde. Nije bilo prostora, ni otvorenosti, naročito kada su vodeći ljudi Frakcije Crvena armija izvršili samoubistvo u Štamhajmu. Mi smo tada bili muve bez glave. Otišli smo u Jemen, kako bismo imali neki trening sa Palestincima, i tada mi je prošlo kroz glavu da mi zapravo nemamo pravi cilj. Suočeni sa mladim Palestincima, mogli ste da videti kako se oni bore za svoje ljude, a naše akcije su bile prilično apstraktne, nisu bile konkretne. Koja je bila alternativa za našu borbu? Nakon kidnapovanja Šlejera, izgubili smo skoro u potpunosti podršku Nemačke, a pošto smo se jedva mogli kretati u Nemačkoj, nismo mogli da kontaktiramo pravnike i mlade ljude, i nismo mogli da razgovaramo sa ljudima o razlozima za našu borbu. U kasnim 70-im je za mene nastupio kraj pokreta. Neki su želeli da ga napuste, neki su bili bolesni, a mnogo ljudi je uhapšeno, dosta ih je umrlo. Ali ni tada još uvek nismo shvatali da je to već kraj.
Kako se dogodilo da vi napustite grupu i kako je na to grupa reagovala?
Zilke Majer-Vit: Kada smo bili u Jemenu, bilo je očigledno da se grupa raspada. Jedan član grupe je bio narkoman, ali se pretvarao kako je smrtno bolestan, i cela grupa je bila zauzeta nabavljanjem lekova za njega. Tadašnji glavni ljudi su odlučili da ga prebace u bolnicu u Liban. Tako da smo ponovo bili kao muve bez glave. Brigita Monhaupt (Brigitte Mohnhaupt) je uhapšena kao i Ziglinda Hofman (Sieglinde Hofmann) i još neki ljudi. U Beogradu su bili u zatvoru, ali su kasnije pušteni. To je bilo ’78. Svi smo se sastali u Jemenu, i tada smo raspravljali o tome kako da nastavimo dalje. Bilo je kritike, samokritike i puno sumnje – da li uopšte možemo nastaviti dalje. Da sam imala mogućnosti, ostala bih u tom kampu. Ali smo se svi prebacili u Nemačku, i u jednom trenutku nam je zatrebao novac. Život u ilegali je jako skup, pa je odlučeno da se pripremi pljačka banke. Tako mi je naloženo da odem u Švajcarsku, da iznajmim nekoliko apartmana i da procenim koju banku bi trebalo opljačkati. Tokom te pljačke banke poginula je jedna žena koja nije bila ni u kakvoj u vezi sa bankom, nije bila član grupe, jednostavno se tu slučajno zadesila. Čekajući da se drugi vrate, čula sam na radiju da je ova žena ubijena i da je jedan naš član uhapšen. Kada se grupa vratila, prva stvar koju sam rekla je bila: „Ta žena je poginula". To im je bilo dovoljno da shvate da je meni bilo važnije što je ta žena ubijena nego što je jedan od nas uhapšen. Tako da je to bilo to. Bilo je jasno bez mnogo reči: „Sada se vraćamo u Pariz, prelazimo granicu i posle toga je sve gotovo". Ono što tada nisam znala je da nisam jedina koja je otišla ili bila izbačena iz grupe, već nas je bilo desetak.
Ovo je bio odlučujući korak za vas. Šta ste uradili, gde ste otišli?
Zilke Majer-Vit: Grupa je, naravno, smatrala da predstavljamo pretnju za grupu. Spremali smo se da otputujemo u Angolu ili Mozambik, i počeli smo da učimo portugalski i pokušavamo da dokučimo šta možemo uraditi, još uvek želeći da učinimo nešto za ljude trećeg sveta. Ali je onda grupa odlučila da bi svi trebalo da odemo u Prag, tako da smo sa falsifikovanim pasošima i u različitim pravcima svi krenuli za Prag, prvo smo stigli u Beč kako bismo dobili vize za Prag, i tamo smo ostali neko vreme. Nakon nekoliko nedelja nam je rečeno da ćemo ići u DDR (Istočnu Nemačku). To je bilo iznenađenje zato što niko od nas nije očekivao da će nas primiti tamo. Da skratim priču, ostala sam deset godina u bivšoj DDR, i nakon pada Berlinskog zida bila sam uhapšena i poslata u zatvor na pet godina.
Tokom svog tog vremena u grupi, da li je bilo neke vrste političke debate?
Zilke Majer-Vit: Moram da priznam da je bilo veoma malo političke debate, sve je nekako bilo od jedne akcije do druge. Što smo imali manje para, teže je bilo iznajmljivati stanove, policija je razvila bolje metode i bilo im je lakše da nas lociraju. Što je postajalo teže, manje vremena smo imali da razmišljamo o tome. Jedini politički cilj koji smo imali je nastavak politike napada na Nemačku i Ameriku i nastojanje da se pokaže kako je Nemačka zapravo američka provincija. Kad je Šlejer kidnapovan, ispitan je od strane grupe, i taj razgovor je snimljen. Moj zadatak je bio da transkribujem snimljeni razgovor, i čak sam i tada bila začuđena prirodom tih pitanja – to je bila iskrivljena slika kapitalizma, nije bilo nekih suštinskih pitanja. Moram priznati da je u njima bilo malo politike.
Kakvo je bilo vaše iskustvo izvan grupe? Kad ste pokušali da nastavite normalan život?
Zilke Majer-Vit: Dugo to nije bio normalan život. Prva reakcija kada sam na neki način bila izbačena iz grupe bilo je izuzetno jako osećanje da nisam dovoljno dobra, da nisam revolucionar. To je bilo kao da padate u duboki ambis. Nisam videla način na koji bih nastavila život, zato što je policija bila na našem tragu i nismo mogli slobodno da se krećemo. U DDR-u sam imala drugo ime, drugu priču, i ljudi iz Štazija su bili jedini sa kim smo mogli da pričamo zato što su znali ko smo mi. Rekli su nam da je naš zadatak da ne budemo upadljivi, a to nije bilo nimalo lako.
Kakva su bila vaša osećanja kad je Berlinski zid pao?
Zilke Majer-Vit: Odjednom sam imala nove ideje i osećaj da se stvari ponovo pokreću, iako sam u isto vreme znala da što su bliže te dve činjenice da je za nas postajalo rizičnije da budemo uhvaćeni. Ja sam bila aktivno uključena u ženski pokret nakon pada zida, ali sam znala da će nas uhapsiti.
Šta vas je policija pitala kada je došla da vas uhapsi?
Zilke Majer-Vit: Ništa posebno. U to vreme sam radila u fabrici lekova, uhapsili su me i bili su ponosni što su uhapsili nekoga poput mene. A ja sam po prvi put bila ponovo svoja, sa svojim imenom i prošlošću, jer pre toga sam se uvek pretvarala da sam neko drugi.
Kakva je bila vaša emotivna reakcija u tom trenutku kada ste morali da rekapitulirate i razmislite o svemu?
Zilke Majer-Vit: Tek sam u zatvoru počela da sastavljam deliće mozaika i razmišljam zašto sam postala član RAF-a. To je bio način na koji sam se ja suočavala sa tim kako bih bila u stanju da pričam o tome i da ponovo budem svoja. I trebalo mi je prilično vremena da prođem kroz sve što se izdešavalo, da shvatim šta mi se dogodilo, kako se desilo da sam nekako uspela da isključim mozak i emocije, i funkcionišem na način na koji sam funkcionisala. Jedna od stvari koje sam shvatila je da nasilje menja ljude i da zapravo ne možete menjati stvari tako što ćete ih ubrzati i koristiti nasilje pri tome. Zapravo radite ono isto za šta ste druge optuživali da rade.
Od 1999. ste lično uključeni i aktivni u procesu ublažavanja psiholoških trauma koje donosi rat.
Zilke Majer-Vit: Uhapšena sam 1990. i osuđena na deset godina zatvora. Godine 1995., nakon što sam odslužila pola zatvorske kazne, pustili su me, završila sam studije psihologije i mislila sam da mogu voditi normalan život. Ali sam bila suočena sa reakcijama ljudi koji su se ili mene plašili ili mislili da sam ja nekakav heroj. Nisam mogla da dobijem nikakvo zaposlenje, i bila sam jako frustrirana što ne mogu da pronađem ništa što bih radila. Čak i kad sam pokušala da radim volonterski, ljudi na višim položajima su se plašili da me zaposle. Tek nakon bombardovanja Srbije, kada su počele sve te polemike u Nemačkoj, šta bi se moglo preduzeti umesto bombardovanja, osetila sam potrebu da se ponovo aktiviram politički. Nisam tačno znala na koji način, ali sam onda pročitala oglas u novinama da „forum za trening mirovnih aktivista" traži eksperta u oblasti mirovnih pregovora.
Sama ideja iznalaženja načina da se očuva mir ili borba za mir sredstvima koja ne uključuju nasilje je bila za mene izuzetno izazovna. Tada sam odlučila da se usmerim ka dokazivanju da postoje i druge mogućnosti. Kada sam odlučila time da se bavim, nemačka vlada je bila sumnjičava, zato što se plašila novinskih naslova poput: „Nemačka vlada podržava bivšeg teroristu", i ljudi nisu mogli da poveruju da sam se toliko promenila. Ja sam znala, da je ovo šansa da izađem iz toga, da uradim nešto, i da aktivno pronađem svoje mesto u društvu ponovo. Forum me je prihvatio zbog moje prošlosti i to veoma cenim. Tako sam bila ubeđena da radim pravu stvar. Februara 2000. sam konačno stigla na Kosovo. Tamo sam ostala do kraja prošle godine i sada sam u Skoplju. To je ukratko moj život.
Publika: Na početku ste spomenuli da je vaš otac bio SS-ovac. Ovde u bivšoj Jugoslaviji je bilo dosta prolivene krvi i većina ljudi nije ništa aktivno uradila kako bi to sprečila. Kao i u Nemačkoj, ljudi su uvek – kako je Encensberger napisao u svojoj knjizi – masa koja prati nekog vođu, tj. vlast. Pogotovo u Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata, sve je bilo jako dobro organizovano, mislim na holokaust, zato što su Nemci tako vredna i organizovana nacija. Kako je moguće da se niko nije odupreo sistemu?
Zilke Majer-Vit: Zbog mog sopstvenog angažovanja u RAF-u, gde sam uspešno mogla da isključim mozak i emocije, smatram da se isto to dogodilo ljudima u Nemačkoj tokom nacizma. Ako imate neku vrstu ideologije koja vam govori da ste na pravom putu, uvek je lakše da počinite razne grozote. Tome služe ideologije. Kada sam bila mlada, ja sam optuživala svog oca zato što nije uradio ništa da to spreči, i tek sam kasnije videla da je on proveo mladost u nekakvom vojnom okruženju. Nije bio dovoljno slobodan da preuzme odgovornost za sebe. Ja i dan danas ne znam šta je on stvarno radio. Stoga razumem da je vrlo lako manipulisati ljudima, i ja sam na neki način bila takva. Manjak samopouzdanja i nedostatak odgovornosti za svoje sopstvene postupke je ono što me ja nagnalo da se priključim grupi. To vam je kao sekta, ne morate svaki dan da razmišljate šta je dobro, a šta loše. Odluka je doneta i onda ste vi član grupe i niste lično odgovorni. Ali na kraju zapravo jeste.
Želela bih da dodam, da generacija mojih roditelja nikada zapravo nije pričala o tome šta je uradila, o svom iskustvu. To bi pomoglo nama, narednoj generaciji, da čujemo, kako su oni iskusili rat i koliko je bilo teško ne biti član nacističke partije i imati svoje nezavisno mišljenje. Bilo bi lakše svima nama, da im je barem bilo žao zbog onoga što su uradili. Ali svi su o tome ćutali. Mislim da je zbog toga bilo još gore. Neko mi je rekao da postoji nekakva veza sa ubistvom Šlejera, koji je usmrćen hicem u potiljak. Mi smo završili na istoj ravni na kojoj su bili naši očevi. Terorizam se na neki način vratio.
Publika: Zamolio bih vas da razjasnite analogiju koju pokušavate ovde da prikažete, jer nisam siguran kako možete da kažete da je ubijanje nevinih ljudi od strane nacista isto kao i ubistvo čoveka koji je šef kompanije unutar kapitalističke mašinerije, koja ubija ljude. Drugo pitanje glasi: Rekli ste da ste upoznali dve vrste ljudi – one koji su vas se plašili i one koji su vas videli kao heroja. Da li ste upoznali nekoga ko misli da je vaše sadašnje ponašanje jedna vrsta izdaje?
Zilke Majer-Vit: Da, naravno. Ali pre svega ubistvo je ubistvo. Obično citiram Gandija koji kaže da je nekada gore ne uraditi ništa nego uraditi pogrešnu stvar. I tu možete opravdati ubistvo kao refleks zaštite svoje porodice ili zemlje od okupatora ili nečeg sličnog. Ali ne bih rekla da nema povezanosti između organizovanog ubijanja ljudi tokom nacizma. To je ista vrsta mašinerije koja te goni da radiš te stvari, jer ti to daje zvaničnu dozvolu da radiš nešto što ne bi trebalo. A to nije opravdano. Kakvim se to varljivim idejama RAF rukovodio kada se odlučivao za ubijanje ljudi, uništavanje života, a za što ti kaže da ti imaš prava na to. Ko je tebi dao pravo za tako nešto? Sa pozitivne strane, šta je to što bismo želeli da promenimo, šta bismo želeli da postignemo? Kako promeniti nešto što smatrate da je loše, kao što je imperijalizam koji ubija ljude, ubijanjem drugih ljudi? Radeći to isto? To je kontradikcija koju ne možete izbeći. Ljudi koji ubijaju, oni se menjaju. Niko ne može preuzeti ličnu odgovornost onih ljudi koji ubijaju. To je moj stav o tome. Naravno, ne možete izbeći da vas nazivaju izdajnikom, ako postoji i dalje grupa ljudi koja se čvrsto drži ideologije koju su sami smislili.
Publika: Da li ste imali kontakte sa drugim grupama?
Zilke Majer-Vit: Da. Kada sam bila član odbora protiv mučenja, na primer, otišli smo u Irsku i imali smo kontakt sa IRA-om. Ali smo otkrili kako svi oni imaju drugačiju strategiju, bili su dosta više povezani i imali su šire polazište, a pogotovo Crvene brigade. U to vreme nismo bili jedini, ali smatram da je svaka zemlja imala posebnu grupu koja je nastojala da ide u korak sa svojom istorijom.
Publika: Da li imate posebnu metodu rada u Skoplju, radeći sa osobama koje su iskusile traume rata?
Zilke Majer-Vit: Možda imam manje problema da vidim da se ljudi mogu promeniti, zbog svog iskustva, i manje se plašim da pričam sa ljudima koji i dalje primenjuju silu. Nemam nikakvih problema da razgovaram sa njima i razmišljam šta bi se moglo preduzeti povodom toga. Ipak, smatram da bi mirovni posao mogao da bude još efikasniji, ako bi se pronašli načini rada sa ovakvim ljudima, koji još uvek koriste silu. Uvek sam želela da radim projekte sa članovima bivše OVK, jer bi oni bili ti koji bi mogli da počnu iz početka, ukoliko su traumatizovani ili isfrustrirani. Mislim da moje iskustvo samog ulaska u grupu je slično sa primerima drugih ljudi koji su na neki način stupili u vojsku i uhvatili sebe kako rade stvari za koje su mislili da ih nikada ne mogu uraditi. Mislim da čovek nije ni dobar ni loš, već da je negde na sredini, krećeš se od jedne tačke ka drugoj. Ali moraš da počneš da preuzimaš odgovornost za svoje postupke, da si u mogućnosti da svakodnevno iznova donosiš odluke, na kojoj bi strani voleo da budeš, i da iznalaziš načine da ne slediš kao ovca sve što ti ljudi govore da uradiš.
Publika: Radili ste na Kosovu sa albanskim i srpskim ženama zajedno u jednoj grupi. Kakvi su vaši utisci?
Zilke Majer-Vit: Pred kraj prošle godine radila sam uglavnom sa srpskim i albanskim ženama u oblasti Štrpci. Tamo su izmešana sela i imali smo vrlo izazovan dijalog, kad smo radili sa trideset žena – pola su bile Srpkinje, pola Albanke. Vratili smo se u prošlost kako bismo ustanovili šta je bitno u novijoj istoriji za srpsku stranu, a šta za albansku. Mogli su da pitaju jedni druge o tome kakvo je njihovo viđenje stvari. Srpske žene su, na primer, pitale albanske žene: „Zašto ste uništili naše kuće kad ste se vratili iz Albanije?" Albanske žene su pitale: „Zašto ste toliko dugo podržavali Miloševića?" Bilo je puno emocija zato što su naravno obe strane imale loše iskustvo, i nije bilo lako slušati onu drugu kako priča o stvarima o kojima ne želite da čujete. Ali iznenađujuća stvar je da smo posle deset takvih seansi, svi otišli na vožnju čamcem, i svi smo završili plešući jedni sa drugima, tako da je bilo moguće prevazići to, i pronaći način komuniciranja i način dobrog funkcionisanja u zajednici. Takođe smo imali veoma dobru seansu sa Ženama u crnom iz Beograda. Postoji mogućnost prevazilaženja svih ovih teškoća, ukoliko postoji zajednički cilj, i žene mogu, naravno, naći puno zajedničkih problema koje moraju zajedno razrešiti. Nije bilo lako, ali ja sam imala jedno veoma izazovno iskustvo.
Publika: Rekli ste ubiti znači ubiti – svako ubistvo je podjednako loše. Da li mislite ako nacista u Drugom svetskom ratu ubije Jevrejina da je to isto kao kad bi partizan ubio nacistu? Moje drugo pitanje je – da li smatrate da je postojao problem sa grupom, čiji ste vi bili član, zato što RAF nije bila povezana ni sa jednim većim masovnim pokretom?
Zilke Majer-Vit: To je teško pitanje. Ako uzmete, na primer, Vijetnam, svi bismo se složili da su sve to vreme Vijetnamci imali prava da se bore protiv invazije. Ali ako pogledate šta se desilo na kraju, ono što je proizašlo iz tog rata je puno patnje za mnogo ljudi i ono što smo mislili da će biti pobeda, zapravo to nije bila. Ista stvar se desila sa Nikaragvom. Ko odlučuje da li ste vi terorista ili borac za mir? Na kraju je uspeh taj koji to odlučuje. Štaviše, i to je uvek istina sa ovakvim pokretima, teško je vratiti se na normalno stanje, jer ubijanje menja ljude, niko ne ostaje pošteđen uticaja. Ako ti to radiš imaćeš problem da se vratiš normalnom životu. Mislim da ne možete to što radite opravdavati nekakvom borbom za više dobro. Opasnost je ta što uvek nađeš opravdanje za svoje postupke, kriveći druge.
U Nemačkoj je bila izložba o zlodelima počinjenih od strane vojnika Vermahta (Wehrmahta) tokom Drugog svetskog rata u Poljskoj. Ono što mi je bilo najviše uznemirujuće jeste da se pravi neka vrste distinkcije između prihvatljivog načina ubijanja i neprihvatljivog, koje mi je izgledalo vrlo sofisticirano, zato što je regularno ubijanje prihvatljivo, a ono drugo se sankcioniše. Ali ljudi koji ubijaju, čak iako su regularni vojnici, ne bivaju pošteđeni, oni pate i donose nešto u društvo što zatim menja celo društvo. Ja mislim da je ovo istina za svaki rat koji se vodi.
Publika: Ja sam na rodnim studijama u Beogradu i interesuje me uloga žena u politici, a posebno uloga žena u radikalnoj politici. Na osnovu vašeg iskustva, kako objašnjavate činjenicu da su žene mnogo manje prisutne u politici uopšte uzev, a da su u radikalnim grupama u Nemačkoj i drugim zemljama bile prisutne u velikom broju ? Da li nalazite da je stav žena iz vaše grupe prema nasilju bio drugačiji od stava muškaraca prema istom?
Zilke Majer-Vit: Zapanjujuća je činjenica da je u RAF-u bilo puno žena. Zaista nemam dobro objašnjenje za to. Moguće da je to neka vrsta kompenzacije koja pokazuje da smo zaista jednaki. O tome bi trebalo duže razgovarati, to je pitanje koje i mene interesuje.
Publika: Kakav je vaš lični osvrt na ovo? Da li ste imali lične konflikte kao žena u vezi sa upotrebom sile?
Zilke Majer-Vit: Ja sam započela svoj aktivizam u ženskom pokretu. Bilo je nas pet žena koje su živele zajedno. Želela sam da dokažem kako mogu da živim samostalno. U to vreme to je bilo nešto potpuno novo. Svim silama smo se trudile da dokažemo kako sve možemo da radimo isto kao i muškarci - ratnici. Tako da mislim da je igralo odlučujuću ulogu u mojim odlukama, jer, inače, ja nisam bila tako odvažna žena. Veoma rano sam postala uverena da ne želim da živim onako kako je moja majka živela.
Publika: Da li ste zbog toga postali još radikalniji u smislu da ste se borili protiv života kakav je vaša majka imala?
Zilke Majer-Vit: Da.
Publika: Da li smatrate da su zbog toga i druge žene postale radikalnije? Da li su žene bile radikalnije od muškaraca? Da li su bile hrabrije? Ili je ovo potpuno pogrešno uverenje?
Zilke Majer-Vit: Moguće je da su čak uticale na muškarce da budu još radikalniji. Mislim da se uloga žene u ratu ili nekakvom nasilju nikako ne sme potceniti, jer žene nisu bolje od muškaraca zahvaljujući činjenici da su žene, nego čak forsiraju muškarce da budu radikalniji. To je takođe moje iskustvo. Ali bi o ovome trebalo još porazmisliti.
Na samom kraju jedno veoma lično pitanje: Da li ste konačno našli mir u svojoj duši?
Zilke Majer-Vit: Na neki način, da. Pomirila sam se sa svojom prošlošću. Ne mogu je promeniti, moram živeti sa njom i moram izvući ono najbolje iz nje, i to je razlog zašto sam sada ovde.
Od 2000. do danas, Zilke živi u bivšoj Jugoslaviji, najpre u Prizrenu na Kosovu, a danas u Skoplju, u Makedoniji. Radi kao ekspert Civilnog foruma za slobodu (Forum Ziviler Friedensdienst) na raznim projektima.
Dragan Ambrozić je nezavisni autor i programski menadžer Kulturnog centra Doma omladine (DOB).
