Izvor: B92, 16.Jul.2013, 14:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zelena arhitektura

Kod većine ljudi prva asocijacija na priču o arhitekturi uopšte jeste kuća. Takav način razmišljanja je ispravan i pogrešan u isto vreme jer to jeste osnovni i najstariji oblik u kome se rad arhitekata manifestuje ali je daleko od jedinog. Arhitektura kao umetnost dimenzionisanja i oblikovanja prostora pronalazi sve veći broj oblika sa usavršavanjem tehnologija i napredovanjem društva u celini. Ona savršeno oslikava nivo razvoja svake civilizacije kroz način na koji su oblikovali svoje >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << alate, domove, prevozna sredstva, gradove…

U skladu sa napredovanjem društva i tehnologija te javljanjem svesti da živimo na planeti sa ograničenim resursima i sve većom potrebom za energijom dolazimo i do toga šta je zapravo zelena arhitektura.

Pre svega ovaj termin nije nimalo nov kao što se mnogima čini sa obzirom da kao takav postoji skoro pedeset godina dok prve nagoveštaje ekološki svesnog delovanja možemo pronaći još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka kroz reagovanja sada velikih arhitekata a tada vizionara na industrijsku revoluciju i nagli razvoj gradova.

Jedan od pionira takvih misli je svakako i Frenk Lojd Rajt rođen 1867. godine u selu Ričlend u državi Viskonsin, S.A.D.. Od detinjstva je pokazivao veliko interesovanje za igrom sa naprostijim geometrijskim oblicima kao što su kocka, sfera i prizma tako da su studije arhitekture za njega predstavljale prirodni put iako nije zvanicno diplomirao do svoje 87. godine. Iskustvo je stekao radeći za velike biroe na obnovi Čikaga između 1886. i 1893. godine kada počinje samostalni rad na porodičnim kućama. Kroz svoje projekte on uspostavlja jedno od danas najvažnijih načela zelene arhitekture – KONTEKST.

Upotrebljava lokalne materijale koji se lako i prirodno nadovezuju na okolinu samih objekata sa jedne strane dok u isti mah štedi vreme i novac potreban za njihov transport od mesta proizvodnje/eksploatacije do gradilišta. Podsećanja radi to je još uvek vreme u kojem svest o količini potrebne energije za transport svakako jeste bila prisutna ali nije bila precizno merljiva, sve se svodilo isključivo na cenu dok se danas u okviru organizacije gradnje ovaj segment uzima veoma ozbiljno u procesu projektovanja kada pričamo o energetskoj efikasnosti. Igrajući se sa materijalizacijom i organizacijom prostora na svojim projektima u zrelijim godinama on uspeva da uspostavi jedan totalno nov pravac arhitekture – ORGANSKA ARHITEKTURA.

Biseri ovakvog načina razmišljanja su njegova zimska kuća i studio u kojem je stvarao do kraja života Talesin Vest (Skotsdejl, Arizona), iz 1937. godine i još poznatija Kuća na vodopadu koja se nalazi u blizi Pitsburga (Pensilvanija) završena iste godine. Ti objekti izgledaju kao da su izrasli iz svog okruženja, potpuno u skladu sa okolinom. Oni je obogaćuju isto koliko i okolina obogaćuje njih. Otuda i asocijacije na nešto organsko – u skladu sa prirodom. Iako to nisu bili energetski efikasni objekti pošto su bili građeni u vreme kada energetska efikasnost nije mogla precizno da se izmeri one su na mnogo načina utrle put razmišljanju na jedan društveno odgovoran i humaniji odnos same arhitekture prema krajnjim korisnicima odnosno ljudima.

U to vreme Rajt uveliko razmišlja i o urbanizmu gradova, organizaciji gradskih blokova, bulevara, trgova ali i prostora za uzgajanje povrća, voća i farmi. U svojoj knjizi “Grad koji nestaje” iz 1932. godine ukazuje na pitanje decentralizacije i zagađenosti gustih naselja te povratak selu na jedan sofisticiraniji način.

foto: Wikimedia

Istom temom se pre Rajta bavio i Ser Ebenajzer Hauard (1850-1928) u svojoj knjizi “Vrtni gradovi sutrašnjice” koju je objavio 1902. godine kao prerađenu verziju svoje manje poznate knjige iz 1880. “Sutra: Miran put ka stvarnoj reformi”. U njoj autor detaljno opisuje svoje utopijske ideje o organizaciji prostora u gradovima na jedan organski način u kome su uzete u obzir sve realne potrebe ljudi kao jedinki.

Ona se smatra prekretnicom u načinu razmišljanja kada govorimo o planiranju gradova koje je u tom trenutku još bilo u začetku. Po prvi put se tu pominju konkretni brojevi kada govorimo o veličini takvih gradova i njihovom kapacitetu. Hauard je tako zamislio jedno naselje kružnog oblika čija bi se površina od oko šest hiljada jutara prilagođavala konfiguraciiji terena i koja bi potpuno trebalo da zadovolji potrebe za oko tridesetdve hiljade stanovnika.

Povećanjem njihove populacije on je predvideo multipliciranje ovakvih naselja koja bi mogla da funkcionišu autonomno a bila bi povezana železnicom. Između takvih naselja je zamislio zelene pojase i prostore za rekreaciju imajući u vidu potrebu ljudi za boravkom u prirodi kao reakciju na često prenaporne poslovne obaveze u zatvorenim prostorijama često bez skoro ikakvih uslova za boravak ljudi.

Još stručnije time se bavio i Patrik Gedis (1854-1932). Ovaj biolog, geograf, sociolog, filantrop i pionir u planiranju gradova je među prvima uveo termin region u arhitekturi skrećući pažnju na međusobni uticaj između okoline i izgrađene sredine. Podržavao je teoriju po kojoj se evolucija gradova mogla objašnjavati kroz evoluciju biologije. Smatrao je da geografsko okruženje, pravila tržišne ekonomije i antropologija svi zajedno diktiraju odnose u svakom društvu kao i da se puna interakcija između ljudi i njihove okoline može ostvariti konstantnim ispitivanjima i zapažanjima širih razmera. Praktičnu primenu sociologije video je u njenom uticaju na poboljšavanje urbanizma kroz izučavanje ljudskog ponašanja u gradovima.

(foto: Wikimedia)

Ovo su samo neki od primera ljudi i ideja koji nam dokazuju da ovakav način razmišljanja ima svoj kontinuitet. U sličnim razmišljanjima nisu bili sami. Pored njih tu su se nalazili mnogi drugi inženjeri, arhitekte, umetnici i mislioci raznih oblasti koji su uočili problem sa kojim su ljudi počinjali gubiti bitku, naročito početkom dvadesetog veka. To se odražavalo u svim sferama ljudskih interesovanja.

Radilo se tu o prihvatanju svega novog i modernog kao nečeg boljeg i efikasnijeg od tradicionalnog što je bila neminovnost. Na taj način se rađala moderna arhitektura tj. moderan svet vođen pojavom novih do tada nezamislivih otkrića kao što su avion, automobil, razne svrte mašina, doživljavao procvat i slavio se kao najveći domet razvoja ljudskog društva. Nepobitna činjenica je da su se već tada sa puštanjem u rad svakog novog fabričkog pogona uočavale direktne i indirektne posledice na ljude i njihovu okolinu koje su minimalizirane jer se verovalo da će se vremenom apsorbovati.

Iz decenije u deceniju uvek se pojavljivao neko ko je na ovakve probleme ukazivao na različite načine jer bavljenje arhitekturom jeste multidisciplinarna stvar tako da je svest o zelenoj arhitekturi samo jačala. Drugi svetski rat i otkriće atomske energije su opet na razvoj društva i gradova a sa tim i razmišljanja o njihovoj održivosti imali snažan efekat kada se pomislilo da je atomska energija dovoljno pouzdana kao neograničen izvor energije u svetu koji se i dalje širio.

Kako je tehnologija napredovala tako su i rasprave o njenoj najefikasnijoj i pametnijoj upotrebi bile “naprednije”. Posebnu pažnju treba obratiti na komercijalizaciju kompijutera i pojavu ličnih računara i interneta. To je omogućilo globalno povezivanje a samim tim i olakšalo komunikaciju i stvorilo (još uvek stvara) mrežu za monitoring i preventivno delovanje zarad sprečavanja ili barem ublaživanja posledica prirodnih katastrofa ili poremećaja na tržištu.

Ono što se u svetu dešava poslednijh tridesetak godina nas navodi na potrebu da ozbiljno shvatamo sve posledice koje nastaju ljudskim delovanjem u svakom segmentu naših života tako da je ta tema aktuelna i danas. Porast brojnosti ljudske populacije na planeti i nagli razvoj ranije nerazvijenih zemalja nas tera da vodimo računa gde i na koji način je potrošen svaki kilovat energije isto kao i kako i na koji način tu energiju dobijamo. Kristalno je jasno da su svi dostupni resursi na našoj planeti ograničeni. Razlike u procenama koliko je nekog energenta ili rude na planeti ostalo više zavise od procene uticaja cena na svetskom tržištu nego od nemogućnosti da se one preciznije izračunaju. Interesantna stvar je da nam sve to omogućava savremena tehnika.

Ista ona koja je pre stopedeset godina omogućila revoluciju industrijskih mašina te prouzrokovala probleme koje treba sanirati, još sofisticiranija sada, je tu da nam ukaže na stepen zagađenja životne sredine. Da nam otvori put za rešavanje tih problema i omogući nove, do sad nezamislive, načine kojima možemo da se uhvatimo u koštac sa problemima sutrašnjice. Širom sveta tiho i hrabro niču novi eksperimentalni energetski efikasniji objekti. Alternativni izvori energije kao što su vetar, sunce ili geotermalna energija sve više zauzimaju udeo u proizvodnji sveske energije.

Za poslednjih šesnaest godina udeo energije koja se dobija putem vetrogeneratora je porastao preko četrdesetpet puta. Neke prognoze Ujedinjenih nacija su da bi do 2020. godine ukupan udeo energije dobijene iz obnovljivih izvora trebao dostići četvrtinu globane potražnje. Gradovi širom sveta preduzimaju velike korake kako bi rešili nagomilavajuće probleme sopstvene ekspanzije. Boston je svetsku pažnju privukao mega projektom kojim je svoje autoputeve koji prolaze kroz centar grada rešio da ukopa pod zemlju a umesto njih na tom mestu izgradio zelene površine.

Digitalizacijom procesa projektovanja i načina proračuna konstrukcija formiraju se konstruktivni elementi do sada ne viđenih raspona i oblika. Posebno se obraća pažnja na primenu već postojećih obrazaca koje možemo zapaziti u prirodi. Arhitekta Norman Foster sa svojim timom je na taj način izveo u Londonu zanimljivu poslovnu zgradu koja je danas jedna od repera tog grada. Njena konstrukcija je trideset procenata lakša od standardnih rektagonalnih konstrukcija tog tipa samo zato što je pri projektovanju vođeno računa o svakom kilogramu koji utiče na ukupnu stabilnost objekta.

Zgrada Gerkin (foto: Wikimedia)

Ovo su samo neki od sve brojnijih primera rastuće svesti o neophodnosti zaštite životne sredine, uštede energije i odživog razvoja. Ima mnogo načina na koji se to može postići kao i faktora koji utiču na pravac daljeg razvoja zelenog pokreta. Od stepena eksploatacije amazonskih prašuma i procesa kojim se čelik dobija iz rude gvožđa u Australiji pa do stepena osvetljenosti prostorija i njihove orijentacije ili provetrenosti…

Sve to je zelena arhitektura.

Nastavak na B92...