Izvor: B92, 17.Dec.2016, 09:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto želimo da budemo posebni?
Većina ljudi se ne miri sa tim da su prosečni, već bi po svaku cenu da budu izuzetni - u lepoti, pameti, sposobnostima. Sve počinje u detinjstvu, a roditeljska ambicioznost, neobjektivnost i forsiranje mogu biti fatalni, pišu "Večernje novosti".
Piše: Marija Dedić
"Ja sam prosečan čovek. Nisam posebno lep, hrabar, ni pametan. Radim običan posao u kom sam dobar, ali ne sjajan. Moje dete nije najpametnije, najlepše i neće biti Novak Đoković kad poraste. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Kad malo bolje razmislim, ni po čemu se ne izdvajam od većine ljudi koje znam."
Kada ste čuli ovakvu ispovest? Verovatno nikada, jer većina nas želi da misli o sebi kao o natprosečnima u nekom aspektu - lepoti, pameti, sposobnostima. Od ranog detinjstva, uče nas da je trojka najgora ocena. A, onda odrastemo uvereni da smo četvorke i petice. Tražimo mane manekenki koja reklamira veš ne bismo li sebe uverili da bi sa šminkom, uz fotošop, svi bili zanosni. Ne pristajemo na prosečnog momka, jer možemo mnogo bolje od toga. Ako ne možemo, izdižemo prosečne partnere, hvalimo se njihovim talentima i vrlinama, koje kompenzuju ne tako sjajan izgled ili ponašanje. Takmičimo se da deci damo što luđa imena, da ne bi imali imenjake i tako bili posebni.
U bežanju od proseka ohrabruju nas moderni "lajfkouči", životni treneri koji savetuju da to nikako ne prihvatimo jer će nam i život biti osrednji. U seriji saveta "kako da budete izvanredni", predlažu da krademo trikove od natprosečnih. Da ih posmatramo. Da ustajemo kad i oni, jedemo istu hranu, praktikujemo iste vežbe, usvajamo iste mantre. Ako budemo istrajni, postaćemo izuzetni. Ali, da li je zaista tako? I da li je, uostalom, prosek toliko loš?
Jeste u slučaju kad se odnosi na konformizam, jer se tada gubi individualnost, primećuje Ivana Đorđević, OLI psihoterapeut pod supervizijom. U ostalim slučajevima, reč je o kategoriji koja je postala neželjena, jer podrazumeva da moramo da se izdvajamo ako želimo da budemo društveno prihvaćeni i poželjni. Ali, nije uvek tako bilo.
- Pre samo nekoliko decenija, u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu, postojalo je društveno uređenje u kome su vrednosti bile potpuno drugačije od današnjih. Tada nije bilo važno "biti natprosečan", već biti drug, pomagati slabijima i u tome naći zadovoljstvo. Tada su se grupni sportovi igrali da bi ojačali drugarstvo, a danas je važno pobediti. Tada su oni ispod proseka imali prednost, a oni iznad su nalazili zadovoljstvo u svojoj natprosečnosti jedino kada je bila u službi slabijima - podseća sagovornica "Života plus".
Danas, prosek nas asocira na sve što mrzimo: na neuspeh, nesposobnost, pad. A to su odrednice koje moderno društvo ne priznaje.
- Sada smo tu gde jesmo. Kapitalizam. Društvena očekivanja. Ko je slab, biće progutan, a ko je natprosečan, može obezbediti sebi bezbednije mesto. Te tako kad tata vodi dete na trening, kaže mu "Sine, učini me ponosnim" umesto "Sine, uživaj u svom detinjstvu". I tako deca traže prihvatanje i ljubav roditelja, kasnije vršnjaka, države, društva, preko pogrešne pretpostavke da ako nismo natprosečni, onda ne vredimo - ističe psihoterapeut.
Sve, dakle, počinje u detinjstvu. Kombinacija roditeljskog straha od osrednjosti, preterane ambicioznosti i nesagladavanja detetovih sposobnosti je fatalna. Rezultira forsiranjem deteta i vođenjem na mnoštvo aktivnosti - od baleta, preko škole jezika, do časova muzike. Takođe, upravo su roditelji ti koji često insistiraju na fakultetu nespremni da priznaju da nije svako kapacitet za sticanje akademskog znanja. Umesto toga, deci treba da pošaljemo poruku da je jedina važna stvar u životu da budu srećni, primećuje naša sagovornica. Prema njenim rečima, potomcima valja poručiti da treba međusobno da se pomažu, podržavaju, poštuju i prihvataju, a ne ismevaju i ponižavaju samo zato što se razlikuju.
- Ako uspemo da naučimo dete da bude zadovoljno sobom, ako podržavamo njegovo biće onakvo kakvo jeste, onda ono neće imati potrebu da bude natprosečno. Takođe, decu često treba da podsećamo da ih volimo i kad ne donose petice, i kad razbiju komšijski prozor loptom i kad pokušaju da nas slažu. Jeste, to nije lepo, ali je još gore da dete pomisli da ga više ne volite zbog neke njegove "greške". Tada, dete neće pristati da ide na fudbal kako biste vi bili ponosni, nego će vas zamoliti da mu uplatite časove kuglanja, klavira ili bubnjeva - kaže Đorđevićeva.
Teško je to, ipak, objasniti roditeljima uverenim da je bolje biti i nesrećan nego ne iskoristiti svoje potencijale. A pristajanje na prosek ponekad izgleda kao nespremnost da se trudimo, da pobedimo sebe i damo svoj maksimum. Jer, lakše je reći "ja ovo ne shvatam", nego zagrejati stolicu i naučiti zadato. Ali, druga krajnost, kada pokušavamo da po svaku cenu iskočimo iz proseka, ima potencijal da se pretvori u tragikomediju. Da zaličimo na onog nilskog konja sa suknjicom balerine iz crtaća. Na sreću, naš mozak je tu da nam pomogne.
- Veoma retko će se u praksi desiti da neka osoba nema talenat za nešto, a ekstremno želi da bude natprosečna u tome. Zamislite da jedna devojka želi da postane pevačica jer misli da lepo peva. Bude odbijena jednom, dva puta, treći put na takmičenjima i onda će pomisliti da bi možda mogla i da pleše. Ljudski mozak često funkcioniše kao basna sa lisicom i kiselim grožđem - pojašnjava Đorđevićeva.
I kao što će nesuđena pevačica postati plesačica, tako će i svako od nas naći neku oblast u kojoj neće biti prosečan. Jer, kako primećuje naša sagovornica, niko ne pristaje na prosek.
- Ili se pravi da nije prosečan ili nađe načina da pripada manjoj grupi koja je po nečemu posebna, identifikuje se sa njom i izražava svoju individualnost preko nje. To su, na primer, vršnjačke grupe koje slušaju istu muziku. A svaki čovek je, verujem, poseban, hteo ili ne, bez obzira na prosek - zaključuje psihoterapeut.
.jpg)
