Izvor: Kurir, 06.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŽIVOT U RUPI!
Božidarka - Boža Aksentijević iz sela Boljkovci već 20 godina spava u udubljenju u zemljanom podu vajata koji nema ni struje ni vode
GORNJI MILANOVAC - Na oko kilometar vazdušnom linijom od već razmerene trase budućeg autoputa Horgoš - Požega, koji će nas, kako se očekuje, sve zajedno odvesti u Evropu, u Bukovači, zaseoku sela Boljkovci kod Gornjeg Milanovca, u ulovima koji se zaista teško mogu rečima opisati, živi Božidarka Aksentijević (68) koja, kako tvrdi, već >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << više od 20 godina nije spavala u krevetu.
- Ma, imala sam ja nekada krevet, ali izjeli ga moljci i načisto propao. Ovako mi je toplije. Začeprljala sam malo zemljani pod pored šporeta, ispod sam stavila neke stare jorgane i tu spavam, evo, bogami, ima preko dvajes godina. Ma, ne raspremam se, nego tako legnem. Pokrijem se nekim džokama, oko mene legne mojih desetak kučadi i bidne mi toplo. A šta ću? Niti imam krevet, niti imam gde da ga metnem, a i nekako sam se navikla da ovako spavam - kaže Božidarka.
Domaćinstvo Božidarke Aksentijević je nekada bilo, bar tako izgleda, sasvim solidno.
- Kuću je napravio moj otac Dragomir još pre 80 godina, ali je zbog vremena i zemljotresa načisto propala pa u nju ne ulazim već više od dvajes godina. Od tada živim u ovom drvenom vajatu gde ima mesta samo za šporet, ali i on je načisto propao. Zimi, kada udari mećava, ne znaš da li si unutra ili napolju. Pet-šest godina sa mnom je živela i majka Bosiljka, ali od kada se ona pre 15 godina predstavila Bogu, živim sama, ali je, bogami, to teško. Vodu donosim sa kladenca koji je od kuće daleko jedno pola sata hoda. Pre jedno petnestak jeseni opština mi je bila dovela struju i bilo je zgodno. Imala sam jednu sijalicu i uveče naložim šporet, upalim sijalicu i predem, ali da l’ što nisam imala para da plaćam struju ili su satrulile i pale bandere, tek isključiše me. Sada uveče upalim malo sveću, posedim, pa u krpe. Eto, sve mi se svede na to da u ovoj mojoj, da ne kažem zemunici, sačekam još jednu zoru.
Uslovi u kojima živi Božidarka Aksentijević kao da je režirao lično čuveni Frederiko Felini, ali, ipak, nije reč o filmu. Božidarki je veoma teško, ali to nikako ne znači da ona kuka ili moli. Preživljava tako što ponekad nekom nešto oprede, pomaže da se pokupe šljive, da se povadi krompir... Nešto dobije i od Crvenog krsta i za nju je, kaže, dovoljno da preživi. Jeste, ima dana kada preskače sva tri obroka, ali valjda joj je tako, veruje, zapisano u vodici.[ antrfile ]
SALETALI JE PROSCI ZBOG LEPOTE I MIRAZA
Pomalo je čudno da je Božidarka Aksentijević ostala da živi sama u zaseoku koji su mnogi odavno napustili, iako meštani Boljkovaca tvrde da je Boža bila jako lepa devojka i, što je bitno, sa dosta dobrim mirazom.
- Da vi kažem, mnogi su me tražili da se udam, ali nikako nisam mogla da ostavim majku Bosiljku kojoj su umrla dva sina, Radiša (16) i Krsta(8). Ma, jesam se ja zaljubljivala i u mene su se zaljubljivali, ali sve je to bilo i prošlo, a ja ostadoh da živim ovako kako vidite. Jes, nisam baš sama - šali se Boža - jer život delim sa Žaklinom, Šarovom, Arapom, Žućom, Belovom, Bulom, Šarom, mojim kerovima koji mi noću čuvaju stra’. Imam i dve kokoške i pevca Pigu i dve tri mačke. Od nameštaja imam samo taj šporet kojem je valjda preko 50 godina, nekoliko šerpi, i to je sve.
