Izvor: Kurir, 11.Maj.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŽIVOT IZ INATA
Dule Mars ima samo jednu ruku, levu, i jedno oko. Ostalo su odnele mine. Ima i veliko srce, da Rusija u njega može da stane
BEOGRAD - „Dvonogi, idi po vino“, kaže mi Dule Mars.Sedimo u njegovom ateljeu, predemo krvavu pređu, pričamo ratne priče. I one druge, poratne. Kad mi je teško, svratim kod njega. Retko se nađe čovek koji se sa životom tako izmirio.
Dule ima samo jednu ruku, levu, i jedno oko. Ostalo su odnele mine. Ima veliko srce, da Rusija u njega >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << može da stane. Onom jednom levom rukom Dule slika Krajinu. Slika predele Krajine koju sanja. Ovu, s njegovih slika, niko ne može oteti. Otkupljuju ih dobri ljudi. Dule se nikad nije predao.
- Ja sam Dušan Vukojević Mars, rezervni major Srpske vojske Krajine. Bavio sam se isključivo miniranjem. Bio sam tri puta ranjen. Ostao sam bez dve noge i desne ruke. Ostao sam i bez jednog oka. Kad sve to saberem, ima boga. Kad sve to saberem, ne vičeš „oče, pomozi“, nego se moliš bogu da preživiš i zoveš majku koja te je rodila - priča Dule.
- Ovo ti je kod mene neko okajavanje, za neku mladost ili za neka zla koja sam nekom počinio. Preživećeš ako tako kaže Bog. I tako, hvala bogu, od devedeset pete do danas ja sam živ. Samo što sam morao da skraćujem ove patrljke na nogama. Smešno je, ali meni su rasle kosti. Pa kažu: „Mars, kod tebe je sve naopako. Kosti rastu.“ Onda su morali da mi otkinu nekih sedam-osam santima. Od onoga što je ostalo - objašnjava.
Kaže i da je u dobrom zdravstvenom stanju, tako da čak nema ni zdravstvenu knjižicu. A nekad je pušio po četiri kutije cigareta dnevno. Onda su mu rekli: „Mars, ostavi se cigara, ti ćeš umirati na rate. To je kad vičeš uzmi dušu, a bog je neće.“ Posle tih reči ostavio je cigarete.
- Piće još ne ostavljam. Jes’ da je to porok, ali šta bih bez toga? Od nečeg se mora umreti - kaže Dule Mars. - U mome kraju, u selu Oćistovu u severnoj Dalmaciji, gde sam rođen, čovek koji ne pije nije baš na nekoj ceni. Onaj koji nije bio u vojsci nema nikakvu cenu. To je nekad bilo tako, sad je sve to malo drugačije. I kažu: „Mars, smanji piće.“ Ja kažem: „Neću, piću ga iz inata.“ Još se ne opijam. Žena ko žena, kaže: „samo ti pij, ja ću ti jednom sušu sipati u čašu.“ Ja joj kažem: „Hvala, ženo, bolje i to nego ništa.“ Mislim, to je šala, da se žena ne bi naljutila... Šta da kažem o životu? Ništa. Bilo pa prošlo. Ostarilo se. A duša detinja. Pokušavam da se setim svih lepih trenutaka, a da ružne zaboravim.
Prijatelji mu polako nestaju, umiru. Odlaze u obe Amerike, Australiju. Nisu srećni, nisu zadovoljni. Njegov ratni drug zvani Pilana Jovo radi kod nekog Italijana u Njujorku, peče hleb i ima strašno mnogo para. Kaže mu: „Mars, sve je dobro, para imam koliko hoćeš, al’ nikako ne mogu da vidim u centru Njujorka lepo čeljade. Il’ je debelo, il’ je guzato, il’ je sisato. Tako da jedva čekam da se vratim ovamo iz takozvane srećne zemlje.“ Oni iz Australije kažu da im je dobro. Subotom se nađu, napiju. Ima vinčine, pa su počeli da peku rakiju. Kažu, ono što bi da pričaju sa ženama, one više neće s njima.
- A mi ovde šta da pričamo - ništa. Lažu, mažu, obećavaju. Ratni invalid - poslednja srpska priča. Mi smo ništa od ništa i završićemo kao ništa. Izgleda da je to sudbina. A to da l’ smo u Evropi, pa mi smo tu uvek bili. Ja mislim da ćemo narednih sto godina peć rakiju i jest jagnjetinu s ražnja, jesti prasetinu, a pića će uvek biti - priča Dule Mars.
Ujutru ustaje oko osam sati. Žena mu donese novine. Doručkuje i čita Kurir. To je svakodnevni ritual. Onda odlazi u atelje, na pedesetak metara od stana. Tu do deset-jedanaest sati čita ostale novine. A onda, od jedanaest do dva-tri po podne - slika. I još kaže:
- Ne mogu da se požalim da su me prihvatili loše. Neki dobro, neki ne. Ja pripadam korpusu Srba, ma gde on bio. Od Australije, Amerike, Aljaske, sa svim onim što je dobro u srpskom narodu. I sa svim onim što je loše. Mladi ljudi koji su odrasli tih osamdesetih, devedesetih tvrde da su izgubili taj osećaj pripadnosti. To nije samo ovde slučaj, to ti je u svim narodima.[ antrfile ]
KAD UDARE ŠTAKE PO PENDRECIMA
- Dok sam ležao u „Rudom“, kad se napijemo, pucali smo u vazduh. A skoro svi smo bili naoružani. Dođu specijalci da nam otmu oružje. Neko ugasi svetlo na glavnoj sklopki, a onda udare štake po pendrecima. Nikad više nisu došli da traže oružje - priča Dušan Vukojević zvani Mars.
