Izvor: B92, 07.Nov.2013, 16:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Vreme je za moja prava" na TV B92

Televizija B92 od ponedeljka, 11. novembra, počinje emitovanje serijala pod nazivom „Vreme je za moja prava“ koji će govoriti o temama siromaštva, seksualnog zlostavljanja i svakog drugog nasilja u porodici, maloletničkoj delikvenciji, brakovima, pravima dece na zdravstvenu zaštitu, na lečenje i izlečenje kada je to moguće…

Ovaj hrabri televizijski poduhvat realizuje se zahvaljujući Ambasadi Nemačke, ali i svim dobrim ljudima koji u njemu učestvuju verujući da >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je to u ovom trenutku njihova građanska dužnost.

Zahvaljujući medijima i društvenim mrežama ovaj projekat je prevazišao početnu zamisao jer prerasta u pokret za bolji život dece u Srbiji, dok je u toku snimanje igranog filmskog omnibusa Jednaki čiji su producenti Cinnamon Production i Absinthe Production.

Mnoge priče i atmosfere koje će se naći u ovom serijalu imaju već svoje mesto i u filmu. A svi reditelji i glumci u ovom projektu radili su bez novčane nadoknade. Niko nije odbio da učestvuje, jednostavno nisu svi mogli biti pozvani.

Scenarista emisije Milica Piletić za portal B92 objašnjava kako se uključila u ovaj projekat:

Pozvali su me reditelji, moje kolege i prijatelji Igor Stoimenov i Ivica Vidanović i pitali da li bih se bavila tim temama i ja sam prihvatila punog srca. Drugim rečima, kao da je ovakav projekat tražio i našao baš mene. Teme su vrlo ozbiljne, i kada se tiču dece zahtevaju dodatnu odgovornost.

Kakve su bile pripreme s obzirom da su teme kojima se bavi ovaj serijal ozbiljne, a poneke su i tabuizirane poput seksualnog zlostavljanja?

Pripreme su bile ozbiljne. Govorim o višemesečnom istraživanju, prikupljanju informacija, radu na terenu, intervjuima sa zaposlenima u različitim socijalnim zdravstvenim, vaspitnim ustanovama, i javnim i nevladinim, ali je meni lično najvažniji bio neposredan kontakt sa decom koja su žrtve nasilja, trafikinga, čije porodice nemaju novac za skupe operacije, koja svojim radom na ulici izdržavaju svoju prorodicu, decom koju su odbacile rođene majke, decom koja zbog svojih životnih nedaća ili boje kože svakodnevno trpe uvrede, omalovažavanje ili su ignorisana. Imala sam potrebu da to sve pogledam izbliza.

Koliko vam je pomoglo istraživanje?

Nekako sam prilično samouvereno ušla o sve to, a onda sam se saplitala o sopstvene predrasude, i uverenja o kojima ne bih govorila. Nisam ni pomislila koliko će mi biti teško. Zaista teško. Kad za tako kratko vreme vidite toliko dečije patnje u sve sumnjate, pa i u sebe. Dešavalo mi se da se posle nekih intervjua vratim kući i isplačem. Po izlasku iz Zavoda za vaspitanje dece i omladine ili Zvečanske preplavila me je tuga i odmah sam telefonirala prijateljima da s njima podelim svu tu gorčinu za koju ni sada ne mogu da kažem da je ostala tamo negde na ulici…

Stalno ponavljam koliko se divim ljudima čija je svakodnevnica ispunjena suočavanjem sa dečijom patnjom. Verujem da ih ispunjava sreća kada bilo kome pomognu i zahvalana sam im na saradnji kao i vremenu koje su nam posvetili. To su divni i požrtvovani ljudi, u potpunosti posvećeni svom poslu, dakle deci što ih često košta zdravlja. U jednoj priči bavila sam se i njima.

Koje mesto zauzima televizija u borbi da se dečija prava poštuju i skrene pažnja na probleme koji pogađaju njih?

Televizija se danas ne gleda na način kao pre dvadeset godina: sa kauča, birajući program iz dnevnih novina, televizor je uključen kao tranzistor, hvatamo informacije u prolazu. Ljudi su za računarima. Deca pogotovo. Što propustite na TV-u biće na youtube kanalu ili društvenim mrežama. Ali, ipak se bez televizije danas ne može zamisliti ni jedna borba za bilo koja ljudska prava. Pa ni za dečija. Moja generacija je sigurno mnogo naučila zahvaljujući ozbiljno promišljenom dečijem obrazovnom programu RTB i drugih televizijskih centara te bivše zemlje.

Koliko javnost zna o problemima s kojima se suočava najmlađa populacija?

U javnosti se često pojavljuju brojke i statistički podaci, povećao se broj ovoga, opao broj onoga… Za obične građane ili nas koji smo svoju lepšu stranu života još tražimo u filmu ili pozorištu ti brojevi ne znači ništa. Kad kažete stotinu dece umre svake godine, to je podatak, trocifrena cifra, reč od tri slova… Ali kad bi znali tih sto imena pa ih sve zapisali jedno ispod drugoga ona ne bi stala na jedan list papira. Kada bi videli sto šarenih postelja koje svakog časa mogu ostati prazne i kad bi ih videli i čuli od njih o čemu sanja stotinu bolesnih devojčica i dečaka … to bi onda stvorilo neverovatno drugačiji efekat kod ljudi. Setite se priče o maloj Tijani. Tek kada smo čuli njeno ime i prezime, videli njenu sobu, krevet, roditelje, prijatelje, postala je jedna od nas i zato je pokrenuta lavina pozitivnih reakcija. Nažalost desilo se to što se desilo, ali Televizija je kao medij odigrala veliku i važnu ulogu. Da, upotrebljena je kao sredstvo, ali televizija i jeste sredstvo, i zabave i informisanja i podizanja svesti o onom što je bitno.

Šta očekujete od serijala Vreme je za moja prava?

Televizija B92 će sasvim sigurno ovim dokumentarnim minijaturama skrenuti pažnju javnosti i podsticaće osetljivost i empatiju kod ljudi. Dobro je što su u pitanju kratke forme jer danas razmaženi gledalac lako posegne za daljinskim upravljačem. Sigurno da je bolje svakodnevno pričati o tome pa makar i pomalo, nego čekati posebne povode, međunarodne datume kada se obeležavaju različite stvari vezane za decu i njihova prava. Ne treba nam povod da za decu činimo sve što možemo i to treba da činimo odmah i sada. Deca jesu naša budućnost, a ona zavisi od našeg odnosa prema njima. Danas moramo uraditi sve što možemo za njih, da bi oni sutra bili pre svega zdravi ljudi. Ako znamo da danas više od 200 hiljada dece u Srbiji živi na ivici siromaštva ili da veliki broj dece godišnje umre čekajući na skupu operaciju, onda svi moramo dobro da se zamislimo nad svojom budućnošću, i za vladu i njene institucije da su mudri i pametni to bi bio ozbiljan alarm.

Šta je cilj ovog filma, postoji li neka univerzalna poruka?

Ni film ni televizijski serijal Vreme je za moja prava nisu propagandni, nema ni skrivenih poruka niti su rađeni s bilo kakvim ciljevima, ali opominjaće, podsećaće i obraćaće se svakom pojedincu. Mogu samo da kažem da je uspešan svaki projekat koji skrene pažnju javnosti s reality show programa, pa makar i na kratko, na ono što je naš reality život.

Nastavak na B92...