Izvor: Blic, 16.Okt.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vratimo se mirnom životu
Vratimo se mirnom životu
Posle dužeg vremena neposredan povod za razgovor sa nekim iz pozorišta, ali i iz kulturnog života uopšte, ne tiče se 'opšte situacije'. Naime, 24. oktobra u Ateljeu 212 na programu je premijerno izvođenje predstave 'Mješoviti brak' Stevana Koprivice u režiji Milana Karadžića. Predstava je najavljena kao još jedan zajednički projekat hit-tandema Koprivica-Karadžić, o kojoj ovaj drugi za 'Blic' kaže: 'Ova predstava ima zanimljivu predistoriju. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Srpsko pozorište iz Budimpešte nam je ponudilo saradnju i onda je Stevan Koprivica namenski napisao komad baš za Mimu Karadžića i Daru Džokić, koji igraju u ovoj predstavi. Ono što se meni naročito dopalo jeste da je reč o jednom projektu u kojem smo se bavili finim ljudskim problemima, ako to tako može da se kaže'. O čemu je reč u toj predstavi?
- Jedne večeri dvoje ljudi u hotelskoj sobi slave dvadeset godina braka i tom prilikom pokušavaju da vrate neku lepotu emocija i svega onoga što je postojalo u početku te veze. Ispostavlja se da je to uzaludan posao. Ta 'analiza' je mešavina smešnog, tužnog, setnog nostalgičnog i mnogo toga drugog, pri čemu se ispostavlja da ni to što je on Crnogorac, a ona Srbijanka nije beznačajno. Oni se, naime, pošto žive u inostranstvu već dvadeset godina, pitaju šta su i šta je njihovo dete, Crnogorac, Srbin ili Švajcarac. Jednostavno, to je jedna simpatična priča. To je što se tiče teme, a da li je, što se tiče forme, u pitanju realistična priča, psihološka drama ili nešto treće?
- To je potpuno realistična priča. Radnja se dešava jedne noći u krevetu hotelske sobe i traje do zore. Oni dolaze u hotel da malo odslušaju muziku, večeraju i zabave se. Ta noć se, međutim, polako izmeće u nešto drugo, u njihovom krevetu se pojavljuje prošlost koja sobom nosi gomilu neraščišćenih računa, od sitnih do onih vrlo bolnih.
Šta mislite, kako će publika reagovati na izvesnu anahronost koju nije lako izbeći u takvom rasporedu stvari?
- Mislim da smo uspeli da izbegnemo te stvari, čak i neku jeftinoću time što smo celu stvar malo pomerili u psihologiju. To je psihološki momenat o nemogućnosti da se prizove sreća, saznanje da se ne može živeti na osnovu uspomena i sećanja, već da život traje svakog trenutka. Te noći njih dvoje su došli do čega su došli, pri čemu imaju jedno dodatno opterećenje koje potiče iz njihove domovine. I naša poruka tom predstavom, ako možemo govoriti o poruci, jeste da je brak - brak, i da se ljudi moraju držati jedno drugog, pa ma kakav on bio. Nema pomoći sa strane. Ono što je meni kao reditelju najviše prijalo tokom rada jeste da se ova predstava pojavljuje u trenutku prezasićenosti svim onim čega smo svedoci. Kako ste vi lično prošli kroz poslednja istorijska zbivanja od kojih kako kažete već treba ići dalje?
- Ja sam srećan što se desilo to što se desilo, i naročito sam to bio u prvom trenutku. E, sad, prvi momenat je takav, ta primarna sreća, to neposredno osećanje, traje vrlo kratko, kao i sve u životu, i sutradan se već pojavljuje sumnja i skepsa. Ona ne dovodi, generalno, u pitanje celu stvar, dobro je što smo izbacili opterećenje iz svojih glava, ustanova u kojima radimo, stanova gde živimo. Lično smatram da je dobro to što valjda, više neću morati, kao u poslednjih desetak godina, da radim samo da bih prehranio ženu i dvoje dece. Dobro je da moji Marko i Ana, koji imaju deset i pet godina, ne učestvuju u svemu kroz šta smo zajedno prošli - inflacije, prazne prodavnice, nervoze, bombardovanje. Kako komentarišete i doživljavate aktuelne sporove i nesuglasice između Srbije i Crne Gore?
- Intenzivno razmišljam o tome ovih dana. Pokušavam da, pre svega, sebi razjasnim i odgovorim na pitanje šta je to što se dešava, tim pre što lično nisam vezan ni za jednu političku opciju. Mislim da je dobro to što se polako probija demokratska svest na svetlo dana. Slušao sam ovih dana Miroslava Filipovića, koji je na svu onu halabuku o njegovom herojstvu kada je izašao iz zatvora rekao da nije siguran da bi ponovo pisao to što je pisao kada bi znao da će ići u zatvor. Mislim da nam je to potrebno. To je dobar odgovor na svu onu prdnjavu o herojstvu i junaštvu. Mislim da treba da se vratimo mirnom životu i u tom smislu očekujem da će se i te stvari između Srbije i Crne Gore rešiti. Ne mislim da su one jednostavne. Slažem se s nekim stavovima zvanične Crne Gore. Tom narodu treba priznati jednom da je svoj na svome. Nije bilo realno očekivati da posle svih onih stvari koje su se dešavale u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, bude drugačije u Crnoj Gori. Ma kakva bliskost bila u pitanju. Dva brata se najbolje slažu kada svako živi u svom stanu. To govorite na osnovu ličnog iskustva, s obzirom da ste i sami u 'mešovitom' braku?
- Naravno. Ne govorim ja o ljudskim relacijama, one su nesporne i tim pre je trebalo imati razumevanja za one administrativne. Neki kažu da nova vlast ne bi imala problema koje sada ima da je aktelna crnogorska vlast imala sluha za pragmatčnost?
- Kada mi obični ljudi pričamo o politici obično se navučemo i kažemo nešto što posle ima repove, dok političarima to ne smeta. Oni urade ono što hoće i bez nas i ma šta mi mislili o tome. Ali opozicija u Srbiji nije unapred znala da će ove tako lako da oduva. Mislim da Crna Gora nije smela da rizikuje i nađe se u situaciji da tako lako padne pod Miloševićevu šapu. Ipak, ne treba se mnogo uzbuđivati zbog toga, jer su sada na vlasti u Srbiji neki drugi ljudi, skoro moja generacija, koji ako ništa drugo slušaju rokenrol i oni više neće lako potezati vojsku da rešava sporove. Željko Jovanović
