Izvor: B92, 11.Apr.2011, 18:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Volim te " znamo li šta govorimo?

Sećam se, kada smo bili klinci, hvalili smo se ko na više jezika zna da izbroji do 10. Odjednom, kada više nismo imali 7 već 14, brojanje je postalo dosadno pa smo se takmičili ko na više jezika zna da kaže "Volim te”. Još kasnije, saznajemo da smo verovatno u detinjstvu više puta izgovorili tu rečenicu nego što ćemo u toku čitavog predstojećeg života.

Foto: photostock / FreeDigitalPhotos.net

Odakle potiče ljubav?

Recimo da je ljubav snažan >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << osećaj nakolonosti i prisnosti. Pošto možemo osećati naklonost u različitim društvenim kontekstima, ona može biti ksenija ili ljubav prema stranom ili gostoprimstvo, ljubav koja traži zahvalnost. Možemo se roditi sa njom – ljubav koja je storge ili urođena, prirodna ljubav prema roditeljima ili deci. Zatim možemo osećati erotsku ljubav ili je čak prevazići u idealnom značenju reči agape ili kombinaciju milosrđa, zauzimanja i brige.

Sve te vrste ljubavi (a ima ih još) možemo preskočiti i razmisliti kada i zašto govorimo da volimo. U filmovima se (holivudske produkcije, doduše) često viđaju sreće kada devojka gotovo pada u nesvest jer joj neko izjavi ljubav (ljubav se, inače, izjavljuje a ne govori). Možda ne oseća isto, pa oseća blagu neprijatnost, ali ne zbog sebe nego zbog jadnog momka koji je unapred izgubio.

Amerikancima je brak najvažnija društvena grupa i pošto je primarna, očekuje se da su odnosi vrlo razrađeni u najširem smislu. Međutim, kulturološki, pre bi se reklo da su najotuđenija nacija jer kod njih jedna prosta rečenica izaziva šokove, negodovanja, ushićenje i paranoju. U isto vreme. Devojka voli mladića, zabavljaju se, ona mu slučajno kaže da ga voli i stidi se narednih pola godine.

Drugi scenario je kada ona voli istog mladića i oseća se spremno da mu izjavi bezuslovnu prisnost a on ostane nem. Da li je voli ili ne, nije ni bitno. On oseća paranoju i sramotu, ne želi da kaže, ponosan je ili koji god da je razlog po sred. Njemu je samo teško da to kaže. Uništio bi svoj mačo stav. E, kod nas se taj film neće gledati.

Srbi veoma vole da izjavljuju ljubav i nama je čudno što se tema nekog filma vrti oko jedne rečenice. Mi možda i olako izjavljujemo ljubav, ali zbog tog smo i povezaniji. Volimo porodicu, prijatelje, kolege, partnere, kućne ljubimce, prolaznike, i svima osim prolaznika to i kažemo. Reklo bi se da u stvari samo onima koje ne volimo ne govorimo. Telefonske razgovore završavamo sa „Volim te", često govorimo prijateljima da volimo njihovo ovo ili ono, smisao za humor, način odevanja itd.

Balkanci se iz ovoga izopštavaju jer oni nikako ne vole da roditeljima, pogotovo ocu, izjavljuju ljubav. Balkanski je ponos golem (zbog toga imamo jake kvalitetne odnose sa očevima...).

Balkanci, i svi oni koji se tako oseaćaju, dakle ne izjavljuju ljubav tako olako.

Razlika između „holivudskog" i našeg „Volim te" može biti razlika u semantici između sviđati i voleti. Mi kažemo da volimo ćevape, oni kađu da im se dopadaju (eng. like – sviđati). Za „Love" imaju sasvim drugu primenu i retko je, očigledno, koriste.

Problem koji nastaje ili već postoji kod nas, je to što smo tu rečenicu previše olako počeli da koristimo, postala je navika i dobrano izgubila na značaju.

Interpersonalna ljubav je ljubav između dva bića. Po hemijskim rekacijama koje se u telu dešavaju, ne bi trebalo da bude zabune. Jednostavno znate da li volite ili ne volite.

Prepoznajete ushićenje i zavezanost jezika u zaljubljenosti. Ipak, teško je izjaviti tako nešto. Pogotovo ako je reč o pravoj ljubavi. Koliko god smo rečenicu izvikali i učinili je banalnom, kada zaista volimo, teško nam je. Zapravo, čudan smo narod. Lakše nam je da nesrećno volimo i da govorimo da patimo nego da volimo.

U adolescenciji je više nas bilo zagovornik toga da nikada, ali nikada, ne prizna da voli jer je to manifestacija slabosti (balkanski princip). Kada odrastemo, svako nađe svoj način da ipak pokaže. Sad, da li je ljubav bolje pokazati ili izjaviti?

Sprovedeno je istraživanje koje je pokazalo da parovi postaju duže zajedno ako redovno izjavljuju ljubav. U istraživanju je učestvovala nekolicina parova u uspešnim vezama, a jedina je razlika bila to da li izjavljuju ljubav ili ne. Čak su i oni parovi koji sitnim iznenađenjima i pažnjom do neba održavaju svoju ljubav (evo je opet) imali manje šansi da ostanu „srećni do kraja života".

Znači da u „Volim te" ipak ima nešto. Da li zbog stečenog straha da je to nešto stršno i vreba u mraku i treba ga izbegavati dok sasvim ne stasamo da budemo odgovarajući protivnik ili zbog toga što se potpuno predajemo bezuslovnoj naklonosti, nije ni važno. Važno je da znamo da jaču emociju (od koje ne treba da se lečimo ili da je suzbijamo) nikada nećemo osetiti.

Ako je ljubav stanje večne anestezije, kako je mudar zaljubljeni čovek nekada rekao, onda je i logično zašto veći deo populacije zanemi. Ali rezultati istraživanja pokazuju da utrnulost usled zaljubljenosti ne bi trebalo da nas spreče da odnose podignemo na pijedestal time što ćemo zaokružiti učinjeno do tada i ispuniti očekivanja partnera. Iskreno, ko ne voli da mu voljena osoba izjavi ljubav?

Kako ne bismo zanemeli, još jedno neurološko istraživanje može da ubedi da je logičan sled stvari ipak to reći. Naime, kada volimo, serotonin, testosteron, estrogen i još neki hormoni sreće sasvim polude. Kada smo srećni, pričamo dosta, bučni smo i vrlo je lako u zanosu reći „Volim te". Kako onda neki nikada ne stignu do tog stadijuma da ih hormonu pređu?

Mislim da postoji samo jedan odgovor – nikada nisu ni voleli. Nema ponosa niti srama u igri sa erosom. Eros je jači od pameti a gubi samo ako je za nekoga shvatanje ljubavi ravno ludusu (kada je ljubav igra).

Eros protiv ludusa, šta će biti?

Ako vam je ovo zanimljivo, pročitajte:

Da li se kajete zbog ljubavi?

Šta je ljubav?

13 saveta za ljubav

Nastavak na B92...