Izvor: B92, 04.Dec.2008, 13:37

Vlaški kult mrtvih

Vlaški kult mrtvih

Prvo raskopaju grob. Potom izvade kovčeg. Usprave ga, otvore, belom maramom prebrišu lice pokojnika i okrenu prema prvom jutarnjem suncu. Poslednji zabeleženi slučaj prǎdǎzgropatu (otkopavanja pokojnika) dogodio se u Debelom Lugu kod Majdanpeka 90-ih godina XX veka.

Izvor: National Geographic Srbija


Mrtvi istočne Srbije ne moraju da brinu za svoju budućnost. O svim njihovim onozemaljskim potrebama staraju se njihovi naslednici, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << rođaci i prijatelji.

Gotovo svi pogrebni običaji Vlaha istočne Srbije počivaju na tradicionalnim narodnim verovanjima koja vuku korene iz drevnih vremena i svi su usmereni ka tome da preminulom olakšaju prelazak na onaj svet, kao i večni boravak u raju.

Tako Vlasi i danas u XXI veku održavaju takozvane pomane (daće) za pokojnike, izlivaju vodu za mrtve, prave priveg – veliku vatru nalik lomači oko koje igraju duga ritualna kola, priređuju posebna kola za mrtve, odlaze noću na groblja i takođe pale vatre, a sve do potkraj XX veka održavali su i posmrtne rituale „otkopavanja pokojnika" i „crne svadbe". Sve te magijsko-religijske radnje praćene su bogatim gozbama, jer se smatra da se obiljem jela, pića i muzike, pokojnik na onom svetu, koji je mračan, hladan i bezvodan, uvodi u raj i blagostanje.

Međutim, po rečima Danijela Sinanija, docenta na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, osim brige da se duša pokojnika isprati zadovoljna i održava zadovoljnom na onom svetu, kako bi se na taj način obezbedio natprirodni saveznik koji će nam pristupati u pomoć kada god je to potrebno i koji će sa neba voditi računa o nama i nama bliskima, s druge strane prisutan je i strah od osvete duše pokojnika koja, eventualno, ne bi bila zadovoljna načinom na koji je ispraćena i pažnjom koja joj se potom posvećuje. „Štaviše, u narodu ovog dela Srbije i dan-danas je veoma živ običaj da se „načne" telo pokojnika pre sahrane, odnosno, da mu se na nekom delu probuši ili zareže koža (najčešće se buši uvo ili se podrezuju tetive ispod kolena ili, pak, oštećuje koža na samom telu) da se pokojnik ne bi vampirio, odnosno vraćao sa onog sveta i maltretirao svoje bližnje", kaže Sinani. „To je još jedan pokazatelj da postoji strah od pokojnika i težnja da se od njega zaštite. Dakle, pored emotivne i tople brige za dušu pokojnika i njegov zagrobni život postoje jednako bitni (ako ne i bitniji) razlozi krajnje utilitarne prirode".

Glavnu ulogu u svim obrednim ritualima vlaškog kulta mrtvih obavljaju žene iz najuže rodbine umrlog. „One su sveštenice i čuvarke tradicionalne narodne religije. Čim navrše sedam-osam godina, u tajne obreda uvode ih starije žene, najčešće babe ili seoske vračare. Uče ih magijskim radnjama, molitvama, kao i da klečeći na kolenima i laktovima izgovaraju posebne obredne molitve zvane marturije, koje omogućavaju da se otvore granice između dva sveta da bi pokojnici mogli da dođu na ovaj svet i lično uzmu darove koje im živi spremaju", ističe etnolog Paun Es Durlić, kustos Muzeja u Majdanpeku.

Na brdu Veliki Strnjak u Blizni, jednom od zaselaka Rudne Glave kod Majdanpeka, domaćin Paun Janošević daje sedmogodišnju pomanu pokojnoj supruzi Saveti. „То је poslednja pomana u ciklusu kојi је posvećen lično njoj i koji је počeo u času njene smrti. Posle sedme godine, оna se pridružujе оstalim umrlim rođacima, a ritam ličnih pomana prelazi u ciklus godišnjih zadušnica na kojima se priređuju skromniji pomeni za sve umrle pretke do kojih dopire sećanje", kaže Durlić.

Obred pomane kod Janoševića vodi Zorica, kći pokojnice. Kako običaji pomane nalažu, sve stvari namenjene pokojnici moraju da budu potpuno nove i neupotrebljavane. Tako je porodica, za pomanu Saveti Janošević, kupila nov ležaj, posteljinu, sto, stolicu, lavor, kompletnu odeću i obuću, kožnu tašnu, pa čak i novčanik u koji su stavljeni evri. Tu su i češalj, šnale i baterijska lampa, jer je „onaj svet" taman i mračan.

Pomana se obavlja u travnatom dvorištu kuće Janoševića u potpunoj tišini. Jedino se čuje glas obrednice Zorice. Ona priprema ležaj, sto sa svakojakim jelima, sipa vodu u lavor za pranje nogu, širi čaršave, pali sveće i kadi tamjanom. Rečima svaku stvar namenjuje pokojnici, što je naročito važno, jer ukoliko se stvar ne imenuje, pokojnik neće moći da je na onom svetu koristi. „Evo, ti voliš jabuke." „Kupila sam ti nove papuče." „Nov kauč će ti biti dobar."... Ritualnim imenovanjem, dodirivanjem i ljubljenjem svake stvari, Zorica simbolički „probija" granice između dva sveta i omogućava majci, prizvanoj marturijom, da darove lično preuzme.

Kao u teatru ili dečjoj igri, uz pomoć prisutnih žena, Zorica pokojnici oblači novu suknju, bluzu, a od bosiljka i cveća napravljena je i „glava" pokojnice sa ukosnicama. Posle dugih molitvi i prizivanja, začinjenih mirisima i omamom kada, pokojnica se najzad „pojavljuje". U stvari, u ulozi pokojnice pojavljuje se kći Zorica. Ona uzima sa ležaja odeću namenjenu pokojnici, ulazi u kuću, presvlači se i izlazi na trem. Sad je ona „pokojnica". Zorica ide po dvorištu, isto kao što je to za života činila Saveta. Neke stvari vraća na svoje mesto, popravlja tarabe, zagleda svaki kutak, zaliva cveće. Maestralan obred pomane koji vrši Zorica traje više od dva sata.

Posle pomane, zajedno sa Zorica, ukućani i rođaci se spuštaju strminom u dubodolinu rečice Blizne, gde se obavlja ritual „izlivanja vode za pokojnike". Duž rečice, na obe obale, na rastojanjima od po tri metra postavlja se mnoštvo upaljenih sveća i venčića od cveća. Preko potoka je postavljen štap okićen cvećem, koji ima ulogu brvna ili mostića. Preko štapa je prostrto čisto belo platno, pa obrednica Zorica, uz pomoć ženskog deteta, kutlačom načinjenom od tikve preko „brvna" presipa vodu namenjenu pokojnicima. Voda se presipa preko brvna i krpe da bi se iščistila. Smatra se da je voda čista tek kad pređe preko devet kamenova. Dok kutlačom presipa vodu, Zorica izgovara imena pokojnika, rođaka, meštana sela i dalekih predaka kojima je voda namenjena. Potom u posudi od tikve pravi krst od sveća, pali ih i pušta posudu niz vodu. Koliko dugo voda bude nosila tikvu sa upaljenim svećama, toliko će pokojnici imati vode na onom svetu...

Za sedmogodišnji pomen, Janoševići su kroz nedelju dana u Velikom Strnjaku pravili i priveg. Za ovaj obred su se okupili mnogobrojni rođaci i komšije iz okolnih zaselaka. U dvorištu je postavljena trpeza, bogata kao za svatove. Na stolu je sedam velikih obrednih hlebova „kapićilji", u koje su pobodene velike upaljene sveće. Ovi ili „glave" označavaju sedam osnovnih delova pomane, koliko ova daća treba da ima kada se priređuje kao poslednja u sedmogodišnjem ciklusu. Ispod „glave", koja ima izrazito solarnu simboliku, nalaze se dva hleba jer cela ova kompozicija ilustruje trodelnu sliku sveta koja se nalazi u osnovi vlaškog verovanja. Ima tu još i mnogo drugih kultnih hlebova, kolača, koji se ovde zovu „zakoni" i koji hiljadama godina nisu menjali oblik, namenu i značenje. Poskurnjak je, na primer, sastavljen od sedam delova. Zatim „zakon" namenjen najstarijem božanstvu – Suncu, okruglog oblika, oivičen prstenom od testa koji podseća na svetački oreol, zatim „kolač" sa znakom „svastike", jednim od najstarijih simbola ljudske istorije. Osim obrednim hlebovima, sto je nakrcan pečenim prasićima i jagnjićima, čorbama i varivima, ratlukom i kuvanim kukuruzom, krompirom i pomorandžama, sutlijašom i farbanim jajima, čokoladama i feferonima, vinima i pivom, ljutim rakijama i sokovima. Posle kađenja tamjanom i molitvi, svi prisutni se prekrste i u glas kažu „bogdaprost", čime se trpeza „oslobađa" za njih i oni mogu da joj pristupe.

„Ako jedemo mi na ovom svetu, jedu i naši pokojnici. Bogatom trpezom mi im pomažemo da se 'tamo' domognu raja i blagostanja", geslo je sledbenika ovih običaja. Tokom gozbe, bleh-muzika trešti u toj meri da okolna brda odjekuju. Truba ječi i doziva, kao da je iz samog Jerihona.

Na livadi ispred Janoševićeve kuće pripremljena su tri stoga drva, složena tako da liče na indijanske vigvame. I stogovi i okolno drveće okićeni su cvećem i krep papirom. Posle gozbe, svi gosti se okupljaju oko prvog stoga. Potpaljena je lomača, odjeknule su trube i bubnjevi, pa se oko vatre koja bukti obrazuje kolo. Kolovođe u rukama nose duge motke s barjacima i krstovima, na kojima su ogledala i slike pokojne Savete. U ritualnom kolu ljudi se vrte kao u transu, ono se vije neprestano, satima, sve dok stog ne izgori.

Kad se spustio mrak, upaljen je drugi, pa oko ponoći treći stog. Tamna noć, vatra, senke, ljudi, igra. Sjedinjavanje „ovog i onog sveta" traje gotovo do sunčevog izrona. Poklonici ove narodne religije kažu: „Ne idi za vodom, voda teče i ne vraća se, već idi za Suncem, ono se ponovo rađa." Vatre – priveg – pale se za sve sa onoga sveta da ih ogreje i da im da svetlost...

Kolo za mrtve pravi se za godišnjicu upokojenja, kad prođe vaskršnji post, obično na vaskršnji ponedeljak. Kolo se, po pravilu, izvodi u centru sela. Porodica pokojnika najmi muziku, a kolo najčešće traje dva sata. U sredini kola je trpeza sa zapaljenom svećom i pripremljenim jelima. Kolovođa je obično bliži rođak pokojnika. On nosi beli barjak na koplju, na kojem je slika pokojnika, ogledalo i cveće, kao i prilikom igranja oko privega. Igračica do kolovođe nosi sliku pokojnika, kao njegovu zamenu, jer se smatra da se na taj način i on pridružuje igri. U kolu se pije, igrači u rukama drže zapaljene sveće, zabranjeno je da se ono kida i izvodi se popodne. Paun Es Durlić kaže da se, po verovanju, tim kolom i muzikom pokojnik „uvodi u tamošnji društveni život".

Sve do potkraj XIX, pa čak i u XX veku, u delu Homolja i Podunavlja u području Đerdapa, naseljenih vlaškim življem koje neguje i čuva tradicionalnu narodnu religiju, u kultu mrtvih su se odvijala dva specifična običaja, nepoznata u drugim delovima sveta. Jedan je bio vezan za kult Sunca, „otkopavanje pokojnika", a drugi „crna svadba" sa elementima duboke ljudske drame. „Otkopavanje" se posebno uobičavalo kad umre mlada osoba, devojka ili mladić. Četrdesetog dana posle pogreba, rodbina pokojnika bi došla na groblje, otkopala bi grob i izvadila kovčeg. Obavljali su to u doba kada se Sunce rađa. Uspravili bi kovčeg ili sanduk, skidali poklopac i belom maramom prebrisali lice pokojnika. Potom bi mu lice okrenuli prema Suncu da ga obasjaju sunčevi zraci. Pošto bi Sunce „primilo" pokojnika, ponovo bi ga pokopali i tog dana bi porodica priredila sve pogrebne obrede kao da je prvi put sahranjen. Koliko se zna, poslednji ritual ovakvog posvećenja Suncu, s ciljem da se pokojniku obezbedi večni život na onom svetu, obavljen je devedesetih godina prošlog veka. On se odvija u najužem porodičnom krugu i zato se o njemu u javnosti veoma malo zna.

Obred „crne svadbe" najčešće se obavlja ako umre mlad čovek, odnosno momak stasao za ženidbu. Ako ima verenicu, rodbina pokojnog mladića pita je da li bi pristala da ostane u simboličkoj veridbenoj vezi sa svojim momkom još godinu dana ... Ako pristane, onda ritual sahrane dobija i elemente svadbenih običaja, među kojima je najdirljiviji trenutak kada majka treba da igra svadbarsko kolo oko sinovljevog kovčega, pre nego što ga grobari spuste u raku! Ako pokojni mladić nije imao verenicu ili njegova verenica ne da pristanak za ovu vrstu obaveze – ucveljeni roditelji traže po selu drugu devojku koja pristaje da bude „crna verenica". Posle godinu dana vernosti ovaj „crni brak" se „razvodi" jednim složenim obredom čija je centralna tačka lomljenje svadbenog barjaka na grobu pokojnika. „Crna mlada" dobija pravo da izlazi sa svojim vršnjacima i da se uda, jer pokojnik na onom svetu sada ima svoju „suđenicu" sa kojom će, u simbolički ostvarenoj bračnoj zajednici, provoditi svoj večni zagrobni život.

Naslednici, rodbina i prijatelji voljenog pokojnika, što iz ljubavi i brige, što iz predostrožnosti motivisane strahom od osvete nezadovoljnog pokojnika, staraju se da on na onom svetu bude zbrinut kako u pogledu svetla, jela i pića, odeće i obuće, novca i nameštaja, tako i socijalnih aktivnosti, pa čak i posmrtnog bračnog druga.

Jer, jednom rečju, Vlasi ne umiru. Oni prelaze na onaj svet.

NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U NOVEMBARSKOM BROJU DONOSI:

- Borneo: trenutak istine

- Narod Tarahumara: izdvojen narod

- Finansijska kriza šteti zemlji

- Svetlosno zagađenje: noć koja nestaje

- Vlaški kult mrtvih

Više o septembarskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.

Nastavak na B92...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta B92. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta B92. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.