Izvor: B92, 14.Jan.2010, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Arsenijević - Novi talas promena
Šta je o izdavaštvu, svom stvaralaštvu, filozofiji, mejnstrimu,Beogradu, Americi a pre svega o svom životu, rekao za B92 predvodnik savremenog talasa književnosti na ovim prostorima Vladimir Arsenijević.
Izvor: Magazin Kvart
Razgovarala: Mia David
Foto: Vladimir Miladinović-Piki
Ime Vladimira Arsenijevića zna svako. On je čovek koji je doneo novi, savremeni talas književnosti na ove prostore. Kada se pojavio, bar na trenutak, svi su pričali >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << o knjigama. U zemlji gde je čitanje incident to je veliki uspeh.
Od početka je koristio medijsku pažnju da govori, a ne samo da se slika, što bi se smatralo pristojnim od mladog još neiskusnog pisca. Oduvek se zalagao za jačanje regionalnih veza, prostora koji je nekada bio poznat kao Jugoslavija. Sve čime se bavi obojeno je konzistentnim stavovima, zbog kojih je dobijao razne prideve, jer kičmenjaci u tranzicionim vremenima uvek izazivaju određenu vrstu nelagode.
Sreli smo se u Puli na sajmu knjiga. Bio si tamo ispred VBZ-a i Krokodila. Kakva je razlika između onog vremena kad si imao svoju izdavačku kuću i ovog sada, kad si deo nekog drugog sistema?
Rende nije formalno bilo moja izdavačka kuća. Razlika je u tome što je taj projekat radio jedan broj ljudi koji su ravnopravno i bez skoro ikakvog iskustva stupili u to i razvijali celu stvar snalazeći se na terenu. I u tome što je procenat idealizma u odnosu na poslovne procene bio znatno veći.
Da li je moguće opstati kao mali izdavač koji ima jasnu politiku izdavanja?
Teško jeste, ali je moguće. Moguće je uz sistem subvencija koji je tada, početkom 2000. godine, kada je Rende počinjalo, zaista postojao. Jedan broj institucija se bavio prostorom bivše Jugoslavije i kulturnom politikom tih zemalja i onda smo mi pisali projekte da obezbedimo sredstva za osnovne troškove štampe, pripreme za štampu i tih stvari. To vam onda u zemlji kao što je Srbija donese puno snishodljivih i ciničnih reakcija ljudi koji veruju da postoje centri moći koji te strane plaćenike, kako se to već zvalo, zasipaju stotinama hiljada nekih tvrdih valuta, evra, dolara, čega god. Međutim, to je jedan jako napet način poslovanja, gde ste vi stalno u hrpi nekih papira koje zapravo ne biste želeli i gde objektivno veći deo vremena provodite sastavljajući aplikacije umesto da se bavite knjigom. Tako da je tih sedam godina u Rendeu zapravo bilo sedam godina neprestanog finansijskog stresa, gde smo zaista sebi odricali poslednje pare. Pri tom sam ja u to uskočio spreman da uložim svu svoju energiju, pa nisam ni pisao, naime pisao sam knjigu, ali od toga ionako nikad ne živiš, ali nisam pisao za dnevne listove, za štampu, da bih nešto malo popunio svoje prihode. To pamtim kao vrlo teško vreme. VBZ je, s druge strane, jedini regionalni izdavački sistem, i to me čini dosta zadovoljnim. VBZ ima kuće u Hrvatskoj, Srbiji, ali i u Bosni i Hercegovini i u Sloveniji. Makedonija ostaje tu kao jedino tržište koje se naslanja na ceo taj prostor, ali za nas je jako bitno da je, pored Slovenije i slovenačkog jezika, pokriven čitav prostor bivšeg srpskohrvatskog jezika, što je onaj naš prirodni prostor.
Da li su tiraži zaista znatno veći ili je to značajno kao stejtment i filozofija?
Varaš se, u slučaju VBZ-a nije toliko stejtment. To je čak vrlo jednostavna, logična računica.
Četiri puta po 300 knjiga.
Pa da, to je 1.200 knjiga. Ono što radimo i što smatram jako bitnim jeste nešto što svaki izdavač sa ovog prostora sada može ako misli da mu se isplati. Svako može da distribuira po celom prostoru bivše Jugoslavije, nema zakonskog načina da ga u tome zaustavite. Problem je u neravnoteži tih tržišta. Ali niko nema dovoljno jaku infrastrukturu da bi to mogao da izvuče niti iko, izuzev VBZ-a, ima zakonsku mogućnost da ta svoja izdanja učini legalnim na čitavom tom prostoru. To se radi tako što se knjige cipuju, registruju u sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu, u Narodnoj biblioteci u Sarajevu i Beogradu, a to VBZ radi. To je jako bitno i za autore jer tako ulaze u sistem biblioteka na čitavom prostoru. Tako da nije samo reč o tome da se knjige istovremeno pojave u nekim izlozima po regionu, nego sistematski rad na tome da knjige budu prisutne svuda i da autori ponovo budu prisutni svuda. Dakle, to je dobro. Ono što još uvek nije dobro jeste činjenica da su to, koliko god se mi trudili da kao odlučimo da kao nije tako, ipak i dalje tri ili četiri tržišta sa svojim sopstvenim zakonitostima i da treba još mnogo vremena da prođe da bi se stvorio zajednički puls tih tržišta.
A kako doživljavaš priliku da kao urednik plasiraš vrednosti u koje veruješ? Na koji način biraš pisce?
Mešam ono što je stvar mojih privatnih interesovanja i ukusa i stvari koje imaju tu vrstu komunikativnosti koja je neophodna za čitav taj prostor. To uglavnom u mojoj glavi živi u srećnoj harmoniji, tako da ne osećam da moram da idem mnogo mimo sebe i onoga što bih inače objavljivao. I u Rendeu nas je prevashodno interesovao regionalni aspekt i osećaj da se jedno ionako malo i provincijalno tržište još dodatno rascepkalo na sitne delove i da to ne liči ni na šta. Ni hrvatska književna scena, niti srpska, bosansko-hercegovačka, da ne govorim o crnogorskoj i tako dalje, ne ostavlja baš nikakav utisak kada se posmatra sama za sebe, ali kad se to spoji u nekakvu post-Jugo književnost, kako god da je čovek nazove, to već dobija neke obrise, već liči na nešto. Ja svakako ne bih objavljivao Matiju Bećkovića ili Rajka Petrova Noga, tako da ne mogu da naletim na problem nekomunikativnosti tih naslova koje bih objavio u Hrvatskoj, recimo, ili drugde. Naime, knjige koje VBZ Beograd objavljuje su knjige autora koji ili privlače pažnju ili imaju potencijal da privuku pažnju čitalačke publike sa celog tog prostora. Nezavisno od toga odakle dolaze.
Da li može da se govori o nekakvim zajedničkim temama, zajedničkom načinu razmišljanja na celom regionu?
Sve više može. Zbog loše situacije u kojoj su se našli štampani mediji i ljudi koji rade za njih došlo do nenormalnog otvaranja kanala na nivou koji se nalazi odmah ispod mainstreama. Recimo, ja pišem za Novosti u Hrvatskoj, ili Saša Ćirić, ili već razni ljudi iz regiona. U E-novinama se redovno pojavljuju i Predrag Lucić, i Renato Baretić, i Nenad Veliković, i ko sve ne. Boris Dežulović se preselio u Beograd. Dakle, došlo je do tog nekog povezivanja koje nije bilo stvar nekog plana državnih projekata, tipa hajde sada da otvorimo vrata jedni drugima, nego rezultat truda da se preživi, da se živi koliko-toliko normalno. I sada, kad čovek već može da piše tu negde u regionu, a ranije nije mogao, i kad može da eventualno čak i bude plaćen, onda on to i koristi. Proširila su se i naša znanja jednih o drugima jer su opet mediji u tome igrali ključnu ulogu i na kraju su naši problemi počeli da liče.
Pročitajte kompletan intervju na stranici Kultura
