Izvor: B92, 12.Maj.2016, 12:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vice: Moj život sa nanogicom
Život sa nanogicom je podmukao i kuva te na tihoj vatri.
Naizgled je sve ok, uspeo si da izbegneš zatvor, uspeo si da izvučeš najbolje iz datih okolnosti. Tu ti je porodica, tu ti je devojka, tu ti je sav komfor svakodnevnog života i, barem tako deluje, nemaš zbog čega da se žališ. Na to sve dodatno razmišljaš i kako ćeš sada moći da se odmoriš od svega i svih i da se malo više posvetiš sebi, jer nije baš da imaš izbora. Ali dva meseca kasnije sve ode dođavola.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << />
Zidovi oko tebe se polako skupljaju i svoju stvarnost počinješ, hteo ili ne, da meriš svime onime što ti je uskraćeno. Jajarsko je to robijanje. Deluješ razmaženo i nezahvalno okružen svim tim komforom, a u stvari i nije baš tako kada shvatiš da ne smeš da mrdneš dalje od kapije da baciš đubre, jer se ono sranje od aparata odmah oglasi u policiji. Ne znajući šta ćeš sa sobom kada se svi oko tebe kreću slobodno, a tebi se čini kao da ti to rade u inat, posvađaš se. Počeo sam da vičem na kevu i ćaleta. Počeo sam da se svađam sa devojkom i da ljubomorišem na sve. Ko su ti ovi, ko ti je taj, gde to ideš i kakav je to način. Svi ti postanu krivi za sve, jer ne možeš da prihvatiš svoju stvarnost. I to ide polako, vrlo podmuklno. Vremenom sam provalio da postoji nekakva tolerancije na zadate parametre kretanja, ali sam se ipak trudio da budem štreber do kraja, jer mislim da sam već dovoljno stvari usrao u životu.
Nastavak teksta pročitajte na vice.com/rs.
