Izvor: B92, 10.Jul.2012, 14:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veliki jubilej srpske nauke
Najstariji srpski naučni institut je Astronomska opservatorija u Beogradu. Ova institucija se nalazi na brdu koje je upravo po njoj pre više od 100 godina nazvano Zvezdara, a sa godinama je taj naziv počeo da označava ceo jedan kraj Beograda, kao i jednu od najvećih beogradskih opština. Na Dan nauke u Srbiji razgovaramo sa dr Zoranom Kneževićem, direktorom ove instotucije.
Istorija Opservatorije duga je punih 125. godina. Mada su prva naučna otkrića na teritoriji Srbije >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << bila astronomska, sa osamostaljenjem od Turske, ova nauka se nije razvijala brzo poput fizike, matematike, građevinarstva i medicine. “Moreplovstvo, premer zemlje i određivanje i održavanje tačnog vremena, te glavne primene ‘kraljice nauka’ devetnaestog veka, nisu bile od značaja za Srbiju toga vremena”, napisao je astronom Jovan L. Simovljević u članku “Astronomija do 1947. godine”.
Astronomija je značajno oživela tek pošto se naučnik Milan Nedeljković (1857–1950), 1884. godine vratio iz Francuske gde je kao državni stipendista bio na studijama. Nedeljković ubeđuje tadašnje vlasti i pokušava da osnuje opservatoriju, da bi mu to uspelo 1887. godine.
Poštovani dr Kneževiću, kako je izgledao ovaj sam početak Astronomske opservatorije, kao najstarijeg instituta u našoj zemlji?
dr Knezevic u Biblioteci Opservaotrije
U stvari, sam početak iz ove naše sadašnje perspektive izgleda dosta jednostavno. Profesor Velike škole Milan Nedeljković uputio je tadašnjem ministru prosvete i crkvenih poslova, Milanu Kujundžiću – Aberdaru, predlog da se osnuje provizorna astronomska i meteorološka opservatorija. Ministar je ovo prihvatio i 26. marta, po starom kalendaru, a 7. aprila, po novom, 1887. godine doneo rešenje da se „za Kraljevinu Srbiju podigne provizorna opservatorija“ i Nedeljković imenuje za njenog upravnika.
Odmah po osnivanju Opservatorija započinje sa radom u iznajmljenoj kući koja se nalazi na uglu današnjih ulica Vojvode Milenka i Svetozara Markovića. Tu se Opservatorija nalazila sve do 1. maja 1891. god. kada prelazi u za nju namenski izgrađenu zgradu u Karađođevom parku, u koju i danas koristi Republički hidrometeorološki zavod.
U početku je Opservatorija bila prevashodno u službi neposrednih praktičnih potreba mlade države, pa je najveći deo njenih aktivnosti bio vezan za razvoj meteorološke službe, mreže osmatračkih stanica i obrade podataka, a što se tiče astronomije radilo se na poslovima određivanja tačnog vremena, geografskih koordinata i slično. Kasnije su u okviru Opservatorije započeta i prva seizmološka i geomagnetska merenja i istraživanja u našoj zemlji, pa je tako ta prva, zajednička opservatorija, bila kolevka bar četiri kasnije osnovana samostalna instituta.
U jednom momentu se Opservatorija seli na brdo Veliki Vračar, koje kasnije po opservatoriji dobija ime Zvezdara. To je bila ozbiljna investicija u nauku. Kako se tadašnja država odlučila za taj korak? Kako je to izgledalo?
Pre bi se moglo reći da je u pitanju jedan vremenski period od nekih 8 godina, a ne momenat, ali je sve ostalo što navodite tačno. Sve je počelo 1924. god. kada je Nedeljković uspeo da na ime ratne reparacije za I svetski rat od Nemačke pribavi veću količinu naučne opreme, pa, između ostalog, i jednu zaista impresivnu kolekciju savremenih astronomskih teleskopa i pomoćnih uređaja.
Tada je donesena odluka da se Astronomska opservatorija izdvoji u posebnu instituciju i da se za njenog upravnika postavi Vojislav Mišković, u to vreme već poznati astronom zaposlen na Opservatoriji u Nici u Francuskoj. Mišković 1929. god. uspeva da obezbedi sredstva za izgradnju nove opservatorije na brdu Veliki Vračar na nadmorskoj visini od nekih 260 metra i površini od oko 4.5 hektara, i te godine započinje izgradnja niza novih objekata, paviljona, upravne zgrade, radionice, tornja za vodosnabdevanje i drugih pomoćnih zgrada, stanova. Projekat je uradio češki arhitekta Jan Dubovi u stilu tzv. arhitekture moderne. Izgradnja je trajala do 1932. god. kada je Opservatorija zvanično započela sa radom na novoj lokaciji.
Teško je nama danas da argumentovano i na osnovu relevantnih izvora i dokumenata govorimo o tome kako i zašto se tadašnja država odlučila da izgradi Opservatoriju, ali nema sumnje da je reč bila o zaista zamašnom ulaganju u nauku i naučnu infrastrukturu, koje bi i u današnjim relacijama spadalo u kapitalne investicije i čija se vrednost, mereno današnjim novcem, procenjuje na desetak miliona evra.
Sedamdeset godina kasnije imamo novu investiciju u srpsku astronomiju. Kako ste to uspeli da ostvarite u ovakvim vremenima? Šta je to sve urađeno ovoga puta?
Dan nauke u Srbiji
U Republici Srbiji Dan nauke se obeležava 10. jula, na rođendan slavnog srpsko-američkog pronalazača Nikole Tesle (1856-1943). Pre nego što je izabran za Dan nauke, ovaj datum se, počev od 2002. godine, u Srbiji obeležavao kao Dan Nikole Tesle. Ideja o proširenju manifestacije javlja se 2006. godine kada se pojavio predlog da se ovaj datum proglasi za Međunarodni dan nauke i pronalazaštva. Međutim, predlog nije dobio širu međunarodnu podršku.
Četiri godine kasnije, na predlog tada nadležnog ministarstva za nauku, Vlada Srbije je na sednici održanoj 26. avgusta 2010. proglasila dan rođenja Nikole Tesle za Dan nauke, a program obeležavanja je poveren Ministarstvu za nauku i tehnološki razvoj. Sada je za ovaj posao nadležno Ministarstvo prosvete i nauke.
Više o Danu nauke na sajtu http://dannauke.cpn.rs
Već pre više decenija Astronomska opservatorija se na svojoj lokaciji na Zvezdari suočila sa problemom ubrzane urbanizacije okoline i naglog porasta pre svega svetlosnog zagađenja, što je rezultovalo sve lošijim uslovima za astronomski posmatrački rad. Još 80-tih godina prošlog veka Opservatorija je zato pokrenula potragu za mestom u Srbiji gde su uslovi za posmatranja dobri i gde bi se izgradila jedna Opservatorijina posmatračka stanica na kojoj bi bio ponovo oživljen posmatrački rad.
Takvo mesto je pronađeno na jugu Srbije u blizini Prokuplja, ali tada projekat izgradnje stanice nije mogao da bude realizovan. Trenutak za obnavljanje inicijative došao je na samom početku novog milenijuma, obezbeđena su početna sredstva i na planini Vidojevica kod Prokuplja, na visini od 1150 metara , posle dugih i složenih priprema, započeta je 2005. godine prva faza izgradnje naše Astronomske stanice. Glavna zgrada, odnosno objekat za smeštaj posmatrača i jedan paviljona konačno su završeni 2010. godine, a u leto 2011. godine u paviljon je postavljen teleskop reflektorskog tipa sa ogledalom prečnika 60 cm.
Pored teleskopa postavljeni su još neki manji pomoćni instrumenti i Stanica je počela sa radom i normalnim posmatračkim aktivnostima. Prvi rezultati u pogledu kvaliteta lokacije i instrumenata u mnogo čemu prevazilaze naša i najoptimističkija očekivanja, pa se može reći da su u punoj meri opravdani napori da se na istom mestu postavi znatno veći teleskop, prečnika ogledala od 1.5m, za koji je Opservatorija veći deo sredstava obezbedila od Evropske Komisije, u okviru FP7 projekta „Belissima“, dok je preostala potrebna sredstva obezbedilo Ministarstvo prosvete i nauke iz aktuelnog kredita Evropske investicione banke. Nabavka teleskopa bi uskoro trebalo da usledi, s tim što je za smeštaj teleskopa na Astronomskoj stanici takođe potrebno izgraditi i odgovarajući paviljon.
Šta nam nova oprema na Vidojevici omogućava da uradimo u astronomskoj nauci? Da li smo se približili svetskim trendovima?
Svaki korak u pravcu unapređenja raspoloživih posmatračkih resursa prirodno predstavlja i novi impuls našoj astronomiji. Već su i sa ovim našim malim teleskopom od 60 cm, koji tek što je započeo sa radom na Vidojevici, dobijeni neki rezultati koji nalaze svoje mesto u relevantnoj astronomskoj literaturi.
Tu pre svega mislim na fotometrijska posmatranja tesnih dvojnih zvezda i astrometrijska posmatranja dvojnih zvezda i optičkih analoga radio-izvora. Urađena su i probna posmatranja malih tela Sunčevog sistema i drugih nebeskih tela za koja su u pripremi odgovarajući posmatrački programi, posmatrani su neki i za širu publiku zanimljivi astronomski fenomeni, kao što je bila pojava sjajnog bolida nad Srbijom, prolaz Venere ispred Sunčevog diska, itd.
Pored toga što predstavlja posmatračku bazu za astronomski naučno-istraživački rad, Astronomska stanica i njena nova oprema imaju važnu ulogu u obrazovanju i popularizaciji astronomije, pa su tako na Vidojevici već ostvareni vrlo uspešni radni boravci studenata astronomije beogradskog i novosadskog univerziteta, polaznika programa astronomije Istraživačke stanice u Petnici i sl.
Novi teleskop od 1.5m, koji će pripadati klasi najsavremenijih i najvećih instrumenata te vrste u regionu jugoistočne Evrope, obezbediće u tom smislu još značajniji pomak, pružiti našim istraživačima nove mogućnosti za rad i otvoriti perspektive za razvoj naše astronomije u narednom periodu. Svakako će nas taj novi kvalitet značajno približiti svetskim trendovima, jer ćemo biti u mogućnosti da se lakše i ravnopravnije uključujemo u aktuelne istraživačke projekte i programe, koordiniramo svoje aktivnosti sa drugim istraživačima i ostvarujemo nove oblike saradnje koji nam ranije nisu bili dostupni.
Na Astronomskoj opservatoriji imamo primere vraćanja naših ljudi iz inostranstva. Na koji način ste to postigli? Da li oni ovde imaju dovoljno prilike za međunarodnu saradnju i nastavak svojih istraživanja? Kakav je njihov uticaj na druge naučnike koji
U okviru već pomenutog FP7 projekta „Belissima“ važan segment predstavlja program stimulisanja povratka naših mladih, već afirmisanih istraživača iz inostranstva i njihove pune integracije u domaći istraživački prostor, odnosno, u ovom slučaju, u istraživački korpus Astronomske opservatorije. Program se vrlo uspešno realizuje i do sada su se dva istaknuta mlada stručnjaka, Dr Milan Bogosavljević i Dr Miroslav Mićić, vratila iz SAD, odnosno Australije, i uspešno uključila u rad Opservatorije i aktuelne naučne projekte. Mislim da su njihove mogućnosti za ostvarivanje
međunarodne saradnje zaista veoma široke i oni ih već uveliko i koriste. Slično bi se moglo reći i za mogućnosti koje im se pružaju za nastavak njihovih istraživanja. Kolega Bogosavljević se intenzivno angažuje na daljem razvoju posmatračke infrastrukture naše Opservatorije i nabavci novog teleskopa i druge opreme, a preuzeo je na sebe i obavezu obavljanja funkcije upravnika Astronomske stanice na Vidojevici. Kolega Mićić nastavlja sa razvojem složenih modela galaktičkih interakcija, za šta je, između ostalog, već počeo da koristi superkompjuterske resurse Instituta za fiziku, odnosno one koje Astronomska opservatorija već poseduje ili će ih obezbediti u narednom periodu. Takođe je preuzeo i rukovođenje jednim od radnih paketa projekta „Belisssima“.
Dolazak njih dvojice na Opservatoriju, uspostavljanje raznovrsnih oblika saradnje sa drugim kolegama, kao i njihov angažman u brojnim važnim logističkim aktivnostima, od organizacije međunarodnih konferencija do pokretanja stručnih seminara i rada sa mlađim kolegama i studentima, vrlo je pozitivno uticao na ukupnu istraživački ambijent na Opservatoriji, znatno doprinoseći njegovom daljem obogaćivanju i razvoju.
Novi istraživački ciklus započeli ste prošle godine i sa angažovanjem većeg broja mladih naučnika. Kakvo je vaše iskustvo?
Zaista je 2011. godina, kao nikada pre, bila plodna u pogledu angažovanja mladih naučnika. Pored već pomenutog kolege Mićića, povratnika iz inostranstva i već afirmisanog mladog istraživača, na Astronomskoj opservatoriji je mesto na kojem će raditi u toku svojih doktorskih studija našlo još sedam mladih astronoma i jedan informatičar.
Ovim se skoro za jednu petinu povećao ukupan broj istraživača na Opservatoriji, tako da nas sada ima 42. Možda je suviše rano da se govori o nekim posebnim utiscima, mogu samo da kažem da meni lično predstavlja veliko zadovoljstvo što smo tolikom broju mladih ljudi u današnje vreme pružili mogućnost da svojim radom i zalaganjem, odnosno rezultatima koje će ostvariti u toku svojih studija i ovih prvih nekoliko godina rada na Opservatoriji, steknu šansu da svoj život i karijeru možda ovde i nastave.
Podsetimo se malo najvažnijih ljudi za razvoj astronomske nauke u našoj zemlji u ovih 125 godina.
Zaista ima mnogo ljudi koji su u ovom dugom vremenskom periodu značajno doprineli razvoju astronomske nauke u našoj zemlji, pa bi pokušaj da se svi oni na odgovarajući način, u skladu sa svojim zaslugama, ovde pomenu neminovno doveo do toga da ili nekoga neopravdano izostavim, ili da mi za taj pokušaj bude potrebno mnogo više prostora nego što je primereno i moguće u jednom tekstu poput ovoga. Zadržaću se zato samo na tri imena koja su obeležila ovaj period i čiji se doprinos u tom smislu nesumnjivo izdvaja.
To su, svakako, osnivač Opservatorije i višedecenijski njen upravnik, Milan Nedeljković, zatim, graditelj Astronomske opservatorije na Zvezdari i utemeljivač Opservatorije kao naučne institucije, Vojislav Mišković, i, konačno, dugogodišnji podpredsednik SANU, čovek koji je slavu naše nauke proneo širom sveta, bio jedno vreme direktor Opservatorije, a klasičnu astronomsku disciplinu „Nebesku mehaniku“ predavao na Beogradskom univerzitetu do svog penzionisanja, Milutin Milanković. Sva trojica su, svako na svoj način, dala nemerljiv doprinos razvoju astronomije u nas i lični pečat vremenu nastanka Opservatorije i njenog stasavanja kao naučne institucije od prvorazrednog značaja i ugleda koji u srpskoj nauci i našoj zemlji u celini Astronomska opservatorija uživa i danas.
Reklo bi se da naši doprinosi svetskoj astronomiji i nisu toliko mali u odnosu na veličinu naše zemlje i naša ulaganja u nauku?
Slobodno se može reći da je doprinos srpskih astronoma svetskoj astronomiji veći nego što bi se to moglo očekivati na osnovu naših ograničenih ljudskih potencijala i materijalnih resursa. Analize Međunarodne astronomske unije pokazuju da naučna produktivnost naših astronoma znatno prevazilazi onu koja se u svetu ostvaruje u zemljama sličnih ekonomskih mogućnosti.
Ovaj nesumnjivo veliki uspeh naše astronomije, o kojem danas s ponosom govorimo, možemo da zahvalimo pre svega dugoj i bogatoj tradiciji izučavanja astronomije u našoj zemlji, dobroj školi koju naši mladi saradnici prolaze, otvorenosti naše astronomske zajednice prema svetu, entuzijazmu naših istraživača i njihovoj ljubavi prema astronomiji.
Astronomska zajednica i kod nas i u svetu poznata je i po popularizaciji nauke. Možda od svih naučnika uopšte, upravo astronomi najviše promovišu svoja dostignuća. Zbog čega je to tako?
Mislim da mogući odgovor na ovo pitanje leži pre svega u atraktivnosti astronomije i njenih dostignuća za široku publiku. Ljude još od iskona interesuje svet koji nas okružuje, njegova priroda, zakonitosti po kojima se upravlja, mogući uticaj na naše živote i slično. Otuda su astronomska znanja, od najranijih vremena pa do danas, bila ljudima i korisna i zanimljiva, tako da se želja za saznavanjem i razumevanjem tajni kosmosa i svog mesta u njemu prirodno javila, opstala i u novom se ruhu neprestano iznova javlja.
Ova potreba ljudi, s druge strane, za astronome predstavlja poziv kojem se rado odazivamo. Što se naše zemlje tiče, većina nas kojima je astronomija životno opredeljenje, svesna je činjenice da nas ima relativno malo i da smo već i zbog toga na neki način dužni i obavezni da svoju nauku sami popularišemo i promovišemo, te da na taj način neposredno doprinesemo opštem obrazovanju, prosvećivanju i podizanju nivoa naučne pismenosti našeg naroda.
Astronomija je specifična i po amaterskoj zajednici. Možda još samo neke nauke imaju amatere okupljene u svoja društva. Zbog čega je to tako? Kakvo je stanje amaterske astronomske zajednice u našoj zemlji? Kako vi sarađujete sa njima?
Tačno je da i u našoj zemlji i u svetu postoji veoma razvijena amaterska delatnost u oblasti astronomije. Ljubitelji astronomije svih uzrasta i zanimanja okupljaju se u okviru društava, foruma, lista, kampanja i raznih drugih formalnih i neformalnih grupa i udruženja da bi se uspešnije bavili naukom koju vole, razmenili iskustva, udružili sredstva, takmičili se... Pretpostavljam da je odgovor na pitanje zašto je to tako sličan onom prethodnom u vezi popularizacije kojom se bave profesionalni astronomi. Konačno, upravo su amateri oni koji na najbolji i najneposredniji način popularišu i promovišu nauku uopšte i astronomiju posebno.
U tom smislu je i postojanje velike i vredne astronomske amaterske populacije u našoj zemlji i razgranate mreže amaterskih udruženja značajno i za ukupan razvoj astronomije u našoj zemlji. Koliko mi je poznato, među našim amaterima postoji visok stepen saradnje, podstaknut već tradicionalnim okupljanjima poput Beogradskog astronomskog vikenda ili Astronomskog kampa na Letenci, ali ima i još dovoljno prostora za unapređenje te saradnje i njeno dovođenje na još viši i plodniji nivo.
Na isti način bi se i postojeća saradnja amatera i profesionalaca (koja se uglavnom odvija kroz razgovore i predavanja, neke skromne oblike materijalne pomoći profesionalnih ustanova amaterskim društvima i slično) mogla i morala dalje unaprediti, obogatiti novim sadržajima (na primer, zajedničkim posmatranjima) i još više intenzivirati, a na zadovoljstvo kako samih amatera, tako i nas profesionalnih astronoma i pre svega na dobrobit naše astronomije.
Pre nekoliko godina obeležena je Međunarodna godina astronomije. Čini mi se da je tada došlo do povećanog prisustva astronomskih tema u našoj javnosti. Šta je sve Srbija uradila tokom te 2009. godine?
Naša se zemlja, kao punopravna članica Međunarodne astronomske unije, u okviru obeležavanja Međunarodne godine astronomije uključila u veći broj programa osmišljenih i vođenih od strane Unije, a i sama je realizovala niz prigodnih akcija, predavanja i posmatranja. O samim programima i njihovom uspešnom sprovođenju već je dosta pisano, pa ne bih ovde pominjao sve te brojne i raznovrsne aktivnosti i ponavljao već izrečene ocene i pohvale.
Zaista je astronomija, njena istraživanja i akteri, dobila u Godini astronomije veliki prostor u medijima i bila više nego prisutna u javnosti, kako u svetu, tako i kod nas. Ne mogu, ipak, da ne pomenem i činjenicu da je upravo u toj godini resorno ministarstvo Vlade Srbije obustavilo podršku časopisu „Astronomija“, namenjenog popularizaciji astronomije, koji se, na žalost, nedugo zatim i ugasio.
Koje su to najaktuelnije teme u svetskoj astronomiji? Šta možemo očekivati u narednih 10, a šta u narednih 50 godina?
Kao i uvek, aktuelnih tema ima mnogo i praktično svaka oblast astronomije ima neka važna otvorena pitanja i probleme koji bi se mogli podvesti pod pojam „aktuelnih“. Moj lični izbor uslovljen je i mojim istraživačkim interesovanjima, pa ću samo kratko ovde da pomenem potragu za zemljolikim ekstrasolarnim planetama u zvezdanim, odnosno galaktičkim nastanjivim zonama, nastanak i evoluciju našeg planetskog sistema, poreklo vode i života na Zemlji, itd.
Šta se može očekivati u budućnosti, to bih i ja voleo da znam. Razumno je da se pretpostavi da će naredna decenija biti obeležena razvojem i puštanjem u rad zemaljskih teleskopa prečnika ogledala od više desetina metara, realizacijom sveobuhvatnih posmatračkih pregleda neba sve veće efikasnosti i osetljivosti koji će obuhvatiti milijarde nebeskih objekata svih vrsta, sve brojnijim i savršenijim uređajima koji će biti lansirani u Zemljinu orbitu i odande prikljupati sve veće količine sve kvalitetnijih podataka, umrežavanjem svetskih posmatračkih resursa i resursa za obradu podataka i slično. Do kakvih će sve to novih saznanja dovesti, videćemo uskoro.
Predviđanja na duže staze pre bi se mogla nazvati „učenim nagađanjem“, nego utemeljenim projekcijama razvoja astronomije i tokova naučnog saznanja, ali ako već nešto treba reći na tu temu, onda bih ja odabrao odgovor na pitanje da li je negde u Sunčevom sistemu (na primer, na Marsu, Evropi ili Titanu) bilo života u neka davna vremena, ili ga možda, čak i u najrudimentarnijoj formi, ima i danas.
Koja su Vaša očekivanja od srpske astronomije u narednim decenijama?
Očekujem jednostavno da srpska astronomija nastavi putem kojim je i do sada išla, tj. da nastavi da se razvija u meri u kojoj joj to bude omogućila, s jedne strane, opšta situacija u zemlji, a s druge, njena vlastita agilnost i uspeh u rešavanju razvojnih i drugih problema sa kojima će se u budućnosti neminovno susretati.
Nadam se da će se još šire i uspešnije uključivati u svetske istraživačke tokove, održavati i unapređivati postojeće i otvarati nove oblasti istraživanja, čvršće se povezivati sa svetskom astronomskom zajednicom i dalje razvijati i pospešivati naučnu saradnju, efikasnijei brže uključivati mlade u istraživački proces itd. Ako se sve to ostvari, srpska astronomija predstavljaće u budućnosti u svakom pogledu još značajniji i uticajniji segment svetske nauke nego što je to već slučaj sada.
Vi ste lično, posle nekoliko decenija, jedini astronom u SANU, trenutno ste predsednik Komisije 7 Međunarodne astronomske unije za Nebesku mehaniku i dinamičku astronomiju, a takođe imate i asteroid koji nosi Vaše ime. To su sve lepa priznanja za Vaš rad,
dr Knežević pored teleskopa
Uvek je prijatno kad priznanja dođu od stručne javnosti, od ljudi koji na najbolji način mogu da ocene doprinos za koji se nekome ovakvo ili onakvo priznanje dodeljuje. Ova moja priznanja u punoj su meri i priznanja našoj celokupnoj astronomskoj zajednici, jer sam se u njenom okviru formirao kao istraživač, u njoj sam proveo čitav svoj radni vek i sve rezultate koje sam postigao, postigao sam zahvaljujući, između ostalog, i onome što mi je ta zajednica pružala i pruža evo već skoro 40 godina.
Hvala Vam na ovom razgovoru povodom velikog jubileja, mogu slobodno reći, nauke u Srbiji
Hvala Vama.
Pozivam sve čitaoce da u 19 časova dođu na Opservatoriju, jer smo povodom Dana nauke u Srbiji zajedno sa Centrom za promociju nauke organizovali obilazak našeg kompleksa na Zvezdari.
