Izvor: Blic, 25.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velika cena života u konzervi
Velika cena života u konzervi
Uveren sam da ovom narodu treba optimizma i smeha posle dugog perioda represija i svakovrsnih muka – kaže Mihajlo Vukobratović, poznati tv i filmski reditelj reditelj i odnedavno upravnik Pozorišta na Terazijama, komentarišući raspevanu i razigranu predstavu 'Jubilej' nedavno premijerno izvedenu na sceni tog teatra.
Pričajući o ovom komadu koji je i nasmejao premijernu publiku od srca i dobi gromke aplauze Vukobratović navodi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da postoje različiti nivoi komedije.
'Trudili smo se da napravimo komičnu i razigranu predstavu koja neće poniziti ni publiku ni izvođače. Koliko god nam je potrebno smeha i veselosti toliko moramo voditi računa o umetničkom nivou. Bilo je, prisetimo se, kada su vrhunski glumci morali iz ko zna sve kojih razloga da se bave jeftinim humorom. Ali, nadam se da je to vreme iza nas'. Vi ste odnedavno upravnik Pozorišta na Terazijama. 'Jubilej' je prva premijera u vašem mandatu. Šta možemo očekivati? - Za poslednjih šest godina ja sam osmi upravnik tog pozorišta. Nisam došao da bih otišao. Došao sam da ostanem, i da koliko je moguće preporodim ovo pozorište. Kako se to u narodu kaže, da se ponašam domaćinski. A to konkretno znači?
- Došao sam zbog snage kompletnog ansambla. I zbog sopstvenog uverenja da je tu moguće uraditi sjajne stvari. I projekat koji smo napravili, koji je zapravo svojevrstan presek njihovog dosadašnjeg repertoara, to dokazuje. Sve smo uradili sami i iz sopstvenih fundusa, samo je Stevan Koprivica, odnosno dramaturška adaptacija, bila dodatni angažman. Priča o ovom pozorištu podrazumeva zahvalnost Skupštini grada. Naš sledeći korak je usmeren ka povratku na matičnu scenu. Ali, da bismo s pravom to zahtevali moramo pokazati i da vredimo i da smo potrebni publici.
Šta to podrazumeva?
- Biti realan u okvirima u kojima živimo i ostvariti dobre, uspešne predstave. Planiramo početkom godine premijeru komedije Nebojše Romčevića u režiji Milana Karadžića. Nakon toga, do kraja sezone još jednu komediju. Recimo, ovo pozorište ima oko 120 zaposlenih, a u 'Jubileju' je angažovano stotinak izvođača. No, biće još takvih projekata. Polako. Vi ste poznati, pre svega, kao televizijski reditelj. Radite li sada nešto u nacionalnoj TV kući? Učestvujete li u pravljanju novogodišnjeg programa? Tokom premijere 'Jubileja' bilo je komentara da bi to bio odličan, baš, novogodišnji program.
- Uvek sam nastojao da budem – reditelj! A medij za koji radim je na drugom mestu. Što se novogodišnjeg programa tiče učestvujem samo u pravljenju novogodišnje epizode poznate serije 'Porodično blago' koju radim zajedno sa doajenom Aleksandrom Đorđevićem. Šta se to događa sa Radio televizijom Srbije? Mnogo se kritika može čuti na njen račun.
- Kada otvorite ekspres lonac pre nego što ste ispustili paru on eksplodira. Princip negativne selekcije tokom godina je užasno delovao na televiziju i razorio je. Ljudi koji su samo klimali glavom i slušali nisu profesionalci. Dosadašnja politika je uništila sve segmente programa, osim informativnog koji je ostao kao tumor. I, šta sad?
- Kao prvo treba uspostaviti profesionalnu hijerarhiju, bez kriznih štabova i štrajkačkih odbora. Jer, to je uistinu kuća koja ima obavezu da neguje sve segmente programa i obrazovni i naučni i dokumentarni i zabavni... Kako to izvesti?
- Postaviti odgovarajućeg čelnog čoveka koji će birati saradnike po zanatu. Znate, nije samo NATO bombardovanje i 'oktobarska revolucija' uništila televiziju. Mnogo više je bila uništavana politikom, odnosno programom koji je prezentovala. Imate li neki komentar koji bi osvetlio 'novu RTS', odnosno razloge nezadovoljstva gledalaca?
- Nemam pravi uvid u sve što se događa. Samo znam da je situacija u televiziji ovog trenutka neregularna. Evidentno je da ima čak oko sedam, osam hiljada zaposlenih. To je zbilja previše. Mislim da bismo mogli da se poslužimo primerom Francuskog državnog kanala koji je u jednom trenutku bio potpuno raspušten, a potom su neki ljudio iznova primljeni a neki nisu. U svakom slučaju RTS zahteva ozbiljnu intervenciju. RTS je u nadležnosti Republike, a sada su evo i republički izbori završeni. Šta sada?
- Konačno možemo da se posvetimo svojim poslovima. Bar se nadam! A posle ovih izbora očekujem da će uistinu na snazi biti zakoni, odgovornost i sposobnost. Možete li povući paralelu između onoga šta se i kako se radi na televiziji i u pozorištu kod nas a kako u svetu? Zaostajemo li i koliko?
- Mi u svakom smislu zaostajemo. Naši autori su se bavili onim što je bilo akutno, a to su političke teme i dileme. A gde smo mi, pitam se. Šta je sa ljudskim pitanjima, tipa preljube, recimo, ili sa emocijama, ili sa problemom usamljenosti... Pa, na to ovde niko i nije ni pomislio. Niti je mogao. U svetu se tome posvećuje velika pažnja. Uostalom to se u umetnosti obrađuje još od antičke Grčke. Međutim, živeli smo zatvoreni u konzervu a to ima svoju cenu koju moramo platiti. A koliko smo samo zaostali u nauci ili medicini? Hoćemo li imati strpljenja da prođemo bolan proces 'vađenja iz konzerve'?
- Bilo bi nerazumno da sada pokažemo nestrpljenje. Ovaj narod je trpeo turke 500 godina, Broza 50, Miloševića 10... Uveren sam, da sada kada se vidi svetlo na kraju tunela, kako se često kaže, budemo strpljivi jo dve ili tri godine ne bismo li počeli da živimo normalno.
Tatjana Njezić
