Izvor: B92, Tanjug, 16.Apr.2010, 13:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vatikan i sveštenici pedofili
AP otkriva 30 slučajeva u 21 zemlji na šest kontinenata kako su rimokatolički sveštenici posle učinjenih seksualnih zlodela prema deci menjali mesto službovanja. Neki su se pokajali, neki nastavili grešan život, a ima i "bezimenih" grešnika.
Posle pet decenija od skandaloznog slučaja silovanja dečaka koji je bio žrtva svog sveštenika u SAD, u jednom katoličkom crkvenom listu pojavila se fotografija tog istog sveštenika sa polugolim indijanskim detetom u naručju, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << snimljena u Brazilu.
Reč je o Mariju Pecotiju, koji danas ima 75 godina, optuženom za seksualno zlostavljanje dece 1959. u Holistonu, u Masačusetsu. Slučaj je izbio u javnost 1993. kada se njemu već izgubio svaki trag, a on bio misionar u prašumama Amazona u Brazilu. Jedna od žrtava iz Holistona ga je prepoznala zahvaljujući pretraživanju katoličke štampe.
Pritisnut dokazima, napustio je Brazil i otišao u Parmu, u Italiji. Pismom se izvinio žrtvi koja ga je prepoznala. Živ je i danas. Novinarima ne želi da komentariše slučaj, a njegovi nadređeni kažu da se "usrdno moli Bogu".
Fotografija je nemo svedočanstvo o dugo skrivanoj praksi crkvenih vlasti da sveštenika koji je zgrešio "sklone" na neko drugo mesto, "daleko od očiju" sredine gde je silovanjem deteta označen kao neko ko je pogazio sve norme morala, pogotovo što se radi o licu u pastirskoj odeždi.
Da takvih nije malo, ukazala je američka agencija AP u opsežnoj analizi u kojoj je navela 30 konkretnih slučajeva rimokatoličkih sveštenika u 21 zemlji na šest kontinenata. Među njima ima sveštenika svih boja kože, a neki su službovali skoro po celom svetu.
U analizi ima i "neimenovanih" sveštenika čija su zlodela zabeležena u izveštajima crkvenih vlasti uz naznake da ih "treba pratiti". Oni koji su odlazili s kontinenta na kontinent, vešto su izmicali toj kontroli.
Najkarakterističniji slučajevi su vrlo poučni. Na primer, Enrike Diaz Himenez je ceo život proveo po crkvama gde se "selio" pošto bi upropastio dečake. Najpre je sredinom 80-ih zbog silovanja tri dečaka promenio dve crkve u Njujorku, osuđen je 1991. na četiri meseca uslovno i deportovan u rodnu Venecuelu, gde je kasnije zbog silovanja 18 dečaka suspendovan na 20 godina. Službovanje i zlodela je nastavio u Kolumbiji. Svojim nadređenima je govorio da menja mesta službovanja "zbog problema sa ženama".
Hose Angel Areguerana službovao je u Čileu, iako je osuđen na ravno 817 dana zatvora zvog posedovanja fotografija dečje pornografije u španiji gde je predavao veronauku. Niko ga nije optužio, ali fotografije svedoče. Biskup Fransisko Hose Koks je imao visoku crkvenu dužnost u La Sereni na severu Čilea, a zbog "glasina" da je pedofil poslat je u Santjago, zatim u Rim, pa u Kolumbiju i konačno u Nemačku. Svuda je "molio Boga da mu oprosti grehe" i činio nove. Od 1999. je lečen kao psihijatrijski bolesnik u Rimu.
Hose Andres Aguire Ovale poslat je iz Čilea da bi izbegao 12 godina kazne zbog silovanja devojčica od 13 i 16 godina. Nastavio je službu u Hondurasu. Godine 2003. je silovao devetogodišnju devojčicu i uhvaćen u još jednom pokušaju. Osuđen je iste godine.
Nikolas Aguilar Rivera je 1988. pobegao iz Los Anđelesa u rodni Meksiko čim je policija počela da istražuje priče o seksualnom zlostavljanju mladića. Ispostavilo se da su mu žrtve bili 19 mladića i 10 dečaka. Iz Meksika nije isporučen da se suoči sa pravdom, već je nesmetano nastavio da radi kao sveštenik. U tom periodu dokazano je, da je silovao jednog dečaka.
Eleuterio Ramos je 70-ih bio podvrgnut psiho-terapiji zbog pedofilije. Selili su ga iz samostana u samostan, odao se alkoholu, ali nije odustajao od pedofilije. Tek 1985. jedan 17-godišnjak ga je javno optužio za silovanje. Tada je postalo jasno zbog čega se on toliko selio.
Džejm Tali je bio misionar u dve dioceze u Sijera Leoneu. Pokazivao je otvoreno naklonost ka dečacima. Okupljao je dečake da igraju bejzbol i opijao ih, zatim orgijao. Lečen je, ali 1994, 1998. i 2002. godine u javnosti su izbili slučajevi silovanja mladića. Prebačen je u Rim na dužnosti koje nisu pružale mogućnost kontakata. Sada je Nju Džersiju.
Deni Vadebonker je tek u svojoj 69. godini osuđen na 20 meseci zatvora zvog seksualnog iskorišćavanja dečaka i sodomije u Kvebeku 80-ih godina. Posle je nastavio službu u Francuskoj gde je zbog silovanja dečaka osuđen na 12 godina zatvora, gde se nalazi i danas.
Fransoa Lefor, francuski lekar i "humanitarac" osuđen je 2005. u Francuskoj zbog silovanja dečaka u Senegalu 1994-1995. Na suđenju se ispostavilo da je isto činio i u Mauritaniji. Crkvene vlasti mu nisu zabranile rad sa decom.
Bivši kardinal Hans Herman Grer je 1995. osuđen zbog silovanja u jednom manastiru u Austriji, a povukao se na lični zahtev pokojnog pape Jovana Pavla II. Nije mu suđeno, sada ga štampa često pominje.
Gregor Miler je zbog silovanja dece i adolescenata 70-ih godina premeštan iz Švajcarske, Austrije, Nemačke. Na kraju je radio u crkvi u jednom malom mestu u Švajcarskoj dok ga nije prepoznala jedna žrtva.
Brendan Smajt je vešto skrivao počinjena seksualna iskorišćavanja dece u Istočnom Grinviču tokom 70-ih godina prošlog veka. Deci niko nije verovao, mada se papski nuncije u Irskoj obratio policiji da proveri. Smajt je otišao u Severnu Dakotu, pa se vratio u Severnu Irsku. Svuda su ga pratile "glasine" Tek 1997. osuđen je zbog silovanja najmanje 20 dečaka i devojčica u periodu 1958-1993. godine. Umro je od srčanog udara prošlog meseca dok je izdržavao 12. godinu zatvora.
Patrik Magire je radio u Japanu, gde su ga optužile opatice. Nastavio je službu u Severnoj Irskoj gde je optužen za silovanje dečaka i sodomiju. Lečen je, ali bez uspeha. Jedom ga je jedna parohijanka našla u krevetu sa svojim sinovima, drugi put ga je optužio 21-godišnji mladić. Danas je u blizini Dablina, ali crkvene vlasti "budno motre" na njega.
Alan Vudkok je na Novom Zelandu silovao 11 dečaka, ali je nakon toga upućen da službuje u Irskoj. Posle 21 silovanja, na suđenju na kome se pojavilo 11 žrtava, izrečena mu je kazna od sedam godina zatvora i izručen je Novom Zelandu.
Milanka Mirković, Tanjug.
.jpg)
