Izvor: Politika, 18.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uskrsnuće života iz postradanja
„Kosmičke stene” su doskora smatrane vinovnicima sveopštih istrebljenja, najnovija pretpostavka ih istovremeno označava i – podstrekačem svekolikog bujanja života na Zemlji!
Geolog Birger Šmic sa Univerziteta u Lundu (Švedska) dugo je sakupljao dokaze i uobličio gledište da je udar meteorita u razdoblju ordovicijuma (trajao otprilike od 505 do 438 miliona godina pre naše ere) u nekoliko miliona godina omogućio da se broj trilobita i mnoštva morskih životinja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << s tvrdom ljuskom gotovo utrostruči. Uskrsnuće posle postradanja.
Zvuči prilično čudnovato, ali ni objašnjenje da je dinosaure pre 65 miliona godina istrebio asteriod koji je pogodio našu planetu naučnici nisu iz prve prigrlili.
U asteroidnom pojasu između Marsa i Jupitera sudarile su dve oveće gromade (mala nebeska tela), posle čega su se po Sunčevom sistemu razletele kamenčine, od veličine Menhetna (područje Njujorka) do mikroskopski vidljive svemirske prašine. I danas gotovo petina meteorita što ih povremeno vidimo kako sagorevaju na nebu (zvezde padalice), a pokoji se stropošta na tle, potiče iz tog „bliskog susreta” koji se zbio pre oko 470 miliona godina. Kamenje nazvano el-hondriti, uostalom, preovlađuje u tzv. meteorskoj kiši.
Kosmičke padavine
Imajući u vidu da ove „svemirske krhotine” sadrže jedinstven oblik radioaktivnog hroma, nije nimalo teško pouzdano odgonetnuti kada, koliko često i u kojoj srazmeri su zasipale plavo-zelenu planetu. Upravo se iznenadni skok u broju poklapa sa porastom biološke raznovrsnosti, objavljeno je nedavno u časopisu „Geonauka” koji izlazi pod okriljem čuvenog parnjaka „Priroda” (Nature). Sručile su se „kosmičke padavine” sto i više puta obilnije od uobičajenih! Birger Šmic smatra da je uzajamna veza očigledna.
Petnaestogodišnji zametan istraživački trud obuhvatio je prikupljanje skoro jedne tone kamenja iz svih krajeva sveta koji su kiselinom razlagani da bi se izdvojili delići pomenutog hroma, a potom sravnjivanje sa slojevima u davno izumrlim ostacima (fosili) biljaka i životinja. Na kraju bilo je očigledno da je život na Zemlji počeo naglo da cveta nakon pada asteroida, u doba ordovicijuma. Isto toliko leta potrajaće traganje za zatrpanim udubljenjima, svojevrsnim kolevkama u kojima su trilobiti i ostali jednostavni organizmi počeli naglo da se umnožavaju.
Ni švedskom naučniku nije sasvim jasno kako je strahotno uništenje porodilo novi život, a najpre mu je na umu da su tako nastala upražnjena mesta (niše) za proste životinjice koje su se uspešno prilagodile surovim uslovima. I sama evolucija se na sličan način odigrava – vrste koje se nisu upodobile novonastalim okolnostima nastale su, a taj prosgor su zaposele neke druge.
Da li je ili nije stropoštavanje „kosmičke stene” na Zemlju pre 470 miliona godina neizbežno izazvalo bujanje života iziskuje dodatna proučavanja. Izvesno je, međutim, da su „nebeski udesi” s tim povezani, što je očevidno u pojedinim od pet najvećih iščeznuća – prozvanih „pet velikih” – naknadno dočaranih istraživačkim nalazima i zamišljanjima. Ima naznaka da je u nekima „obarač smrti” povučen iz utrobe planete.
Sva su se, inače, dogodila u minulih 500 miliona godina, usmrćujući od 50 do 95 odsto vrsta. Nema ni trunke sumnje da je to određivalo sudbinu budućeg života na ovoj planeti.
Supervulkan u Sibiru
Vremenski najbliže ljudskom postojanju je najviše opisivani nestanak dinosaura pre 65 miliona godina, na izmaku krede i na početku tercijera. S najkrupnijim stvorovima koji su nastanjivali „treći kamen od Sunca”, zauvek je zbrisana polovina svih vrsta. Upražnjena staništa ogromnih gmizavaca na kopnu, u moru i vazduhu (pterosauri, pleziosauri, inhtiosauri...) – od kojih su većina bili mesožderi – zauzeli su veliki sisari, i sami uveliko istrebljivači.
Redak metal iridijum, a pronađen u naslagama iz tog doba, povezuje se s padom asteroida ili komete.
Dinosaurima je put za neugroženu i predugu vladavinu (135 miliona godina) prokrčio događaj na kraju trijasa, pre otprilike 200 miliona godina, iskorenivši polovinu tadašnjih stvorenja, među kojima mnoštvo nalik sisarima koji su u brojnosti nadmašivali preteče najglomaznijih gmizavaca – arhosaure. Evoluciiono klatno prevagnulo je u korist najvećih.
Dotično iščeznuće je najskromnije proučeno zato što mu se posvetilo malo učenih glava, pa su u opticaju dva uzročnika – riganje (erupcija) džinovskog vulkana nasred Atlantskog okeana koji je zahvatio oblast površine 11 miliona kvadratnih kilometara ili pogodak iz svemira. U svakom pogledu rečena prirodna zla kob ostaje pod debelom koprenom tajne.
Najstrahotnije izumiranje zabeleženo je na izmaku perma ili na prelasku iz perma u trijas (otplike pre 250 miliona gopdina), u kojem je zauvek zbrisano 95 odsto vrsta s lica Zemlje! U okeanima su carovala stvorenja pričvršćena za dno, a hranila su se propuštanjem vode iz koje su izvlačila hranljive sastojke (nalik morskim ljiljanima). Docnije su se u morima namnožila pokretljivi stvorovi, kao što su puževi, krastavci i rakovi. Okidač je bio, najverovatnije, izliv supervulkana negde u Sibiru, čije je bljuvanje lavom prekrilo sedam miliona kvadratnih kilometara.
Kasno izumiranje u devonu pre 360 miliona godina pokazuje dva vrhunca, razdvojena vremenski od 300 do 100 hiljadugodišta. U oba slučaja naglo je pala površinska temperatura toplih okeana koja je iznosila 26 Celzijusovih podeljaka. I za jedan i za drugi hladni talas okrivljeni su isti kao u prethodnom zbivanju. Na kopnu su obitavale različne biljke, a među životinjama su bili najbrojniji insekti (pauci, škorpije...). Pojavili su se prvi vodozemci, a najmljnje deset miliona godina docnije ponovo su na suvom iskrsli – kičmenjaci.
Svrstano na drugom mestu po opustešenju, najranije stradanje od „pet velikih” desilo se na isteku ordovicijuma ili razmeđi ordovocijuma i silura, pre 444 miliona godina. Dovodi se u vezu sa dugotrajnim ledenim razdobljem, što je uzrokovalo opadanje okeana. I dalje je nepoznanica čime je izazvalo, a najuverljivije je tumačenje da su ogromne količine ugljen-dioksida povučene iz atmosfere. Iako je nastao veliki pomor, posledice na opstanak života nisu bile toliko pogubne.
Za razliku od četiri prethodna što su dovela do smene preovlađujućih vrsta u životinjskom carstvu, posle prvotnog iščeznuća opstale su iste koje su prethodno živele.
U pet najstrašnijih postradanja odškrinuta su, nesumnjivo, vrata bićima poput nas.
[objavljeno: ]
