Izvor: B92, 24.Apr.2009, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Unutar manastirskih zidina
Manastir u Gomirju dugo je bio najzapadniji manastir Srpske pravoslavne crkve u Evropi.
Piše: Marta Lozančić
Fotografija: Saša Kosanović
Izvor: National Geographic Srbija
Stari beli autobus lenjo se vukao ionako lošim putem, a ispred njega krivine su se nizale kao za inat. Leto se već razlilo krajolikom, a prijatna gorska svežina obavijala se oko prstiju oca Mihaila dok je >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << mahao gledajući autobus. „Evo ih", doviknuo je mati Paraskevi koja je požurila prema maloj kuhinji na kraju manastirskog zdanja, i krenuo prema kapiji da dočeka hodočasnike.
„Ajde barem ne kasnite", šalio se otac Mihailo s grupom od tridesetak hodočasnika koje je čekao skoro celo popodne. Na svom dvodnevnom putovanju obilazili su pravoslavne crkve i manastire po Hrvatskoj, a na hodočasničkoj karti manastir u Gomirju bio je nezaobilazna svetinja.
U ovu inače mirnu gorskokotarsku dolinu, leto sa sobom donosi sve više hodočasnika, turista, ali i onih koje, bežeći od brzog gradskog života, put nanese barem na sat-dva. Vernici dolaze na liturgiju, da upale sveću ili da potraže odgovor na neshvatljiv mozaik svoje sudbine. Turisti, pak, razgledaju hram i uživaju u bezbrižnosti koju pruža pogled na šumom uokvirenu manastirsku dolinu. Ima i onih koji ne znaju zašto su došli, ali ipak navrate. Boravio je tu nekoliko dana i Nikola Tesla kad se vraćao iz Gospića s majčinog pogreba.
„Dolaze, svako iz svojih razloga", reče mi mati Paraskeva. „Ali niko tu, sine, nije došao slučajno. Bog ga je poslao iz ovog ili onog razloga."
I dok tako mnogi dolaze u Gomirje, tek retki znaju da je to najzapadniji manastir Srpske pravoslavne crkve starijeg datuma u Evropi.
Na samom istoku Gorskog Kotara, južno od Vrbovskog, vijuga put prema sedam kilometara udaljenom Gomirju. Dva kilometra do najbližih gomirskih kuća, među planinskim kosama, prostrla se dolina kojom protiče potok Ribnjak koji se u blizini uliva u Dobru. S desne strane puta usamljeno stoji manastir. Naslonjen na Goricu nasuprot Gomirskoj kosi, suvereno dominira krajolikom obraslim zimzelenim drvećem i bukvom.
Nastavljajući dalje iza malog mesnog groblja, put nestaje u oštroj krivini iza koje počinju da se ređaju prve gomirske kuće.
Gomirje u kojem živi srpsko stanovništvo nekad je imalo status opštine, a danas ne broji ni osamsto stanovnika. Mladi odlaze na školovanje, uglavnom u Rijeku i tamo ostaju, a stari ih čekaju iako znaju da se verovatno neće vratiti. Ne živi se loše, ali moglo bi i bolje. Poljoprivredom se bavi sve manje ljudi; bogati pašnjaci uglavnom zjape prazni. U mestu postoje tri strugare, pa su manje-više svi u drvnoj industriji.
Dani su dugački i spori, ovde na 350 metara nadmorske visine na obroncima Stražnika u masivu Velike Kapele.
Tiho je i mirno u manastiru Gomirje. Otkako je nedavno preminula sestra Jovana još je tiše. Tuga se zavukla među dugačke manastirske hodnike kojima sada prolaze još samo tri monahinje i iguman (duhovnik) Mihailo.
Dane provode u radu i molitvi. Kad negde pred zoru crkveno zvono probudi uspavanu dolinu, sestrinstvo i duhovnik okupljaju se u 6 sati na jutarnjem bogosluženju. Posle molitve, svako odlazi na svoje poslušanje, u kuhinju ili baštu, svejedno, jer posla uvek ima, za njih četvoro nekad i previše. Ali šta god da se radi, Bog se pominje i njemu se moli. A onda večera, redovna dvosatna molitva u 18 časova i počinak. Smerno, jednostavno i plemenito prolaze dani, godine.
Ustaljeni manastirski red samo donekle mogu da izmene veliki praznici i posete većeg broja ljudi. Za manastirsku slavu u julu i zavetni saborni dan na Veliku Gospojinu u avgustu okupi se i staro i mlado iz cele Gornjokarlovačke eparhije, pa i šire. U ta dva dana, na svečane liturgije i slavlje vernici pristižu sa svih strana, pa se broj Gomirjana i utrostruči. A inače kao i drugde, i kao po nekom nepisanom pravilu – hram posećuju uglavnom stariji meštani u vreme nedeljne liturgije.
„Najprije ćemo u crkvu da vas upoznam sa istorijom hrama", reče otac Mihailo hodočasnicima svojim zanimljivim naglaskom izmešanog hrvatskog i srpskog jezika. „Crkva i manastir nastaju u vrijeme kad se Srbi doseljavaju u ove krajeve."
Priča o crkvi Rođenja svetog Jovana Preteče (Krstitelja) i manastiru uz koji se nalazi potiče iz XVI veka. U Gomirje, tada puste frankopanske posede, iz Dalmacije su 1597. godine pod vođstvom uskočkog generala Juraja Lenkovića došli prvi Srbi. Sa doseljenicima je stigao i jedan stari duhovnik kojem je odmah po dolasku sagrađena mala kapela. Ubrzo, iz dalmatinskog manastira Krka došla su još šestorica monaha i sagradila mali drveni manastir u nameri da tu i ostanu. Istoričari su saglasni da je to bilo u periodu 1600–1602. godine.
Istorija beleži XVIII vek kao period u kojem je manastir doživeo svoj procvat. Početkom tog veka sazidano je veliko manastirsko zdanje sa 12 kelija, ali i nova crkva. Podignuta je uz četvrtastu kamenu kulu, osmatračnicu, koju je skoro sto godina ranije podigao grof Vuk Frankopan. Pogrešno je uvreženo mišljenje da i danas stoji Frankopanska kula u vidu zvonika. Srušena je za vreme poslednje od tri velike crkvene obnove, 1889. godine, i umesto nje podignut zvonik u duhu ideja Hermana Bolea.
Zahvaljujući mladom srpskom kaluđeru Simeonu Baltiću, koji je u Rusiji izučio crkveno slikarstvo, Gomirje je postalo nadaleko poznato. On je
1762. godine došao u Gomirje i osnovao školu ikonopisa. Ikonostasi gomirske slikarske škole krasili su mnoge crkve po celoj Gornjokarlovačkoj eparhiji (obuhvata prostor Banije, Korduna, Like i Krbave, Gorskog Kotara, te severne Hrvatske i Istre). Neke od tih ikona danas su delimično sačuvane u Muzeju Srba u Hrvatskoj, u Zagrebu.
NATIONAL GEOGRAPHIC SRBIJA U APRILSKOM BROJU DONOSI:
- Hatšepsut: Žena kralj Egipta
- Raj za polarne medvede
- Australijska suša
- Izmenjene kiše
- Manastir Gomirje
Više o aprilskom izdanju National Geographic Srbija saznajte na: www.nationalgeographic-srbija.com.
