Izvor: B92, 27.Jan.2009, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost užasa Miroslava Lakobrije
Izlazimo iz sablasne crne limuzine (čitaj žutog taksija) i nestajemo u mraku, ispred glomazne napuštene zgrade stare šećerane. U jednom od napuštenih skladišta nalazi se lokacija na kojoj se snima "Srpski film”, po svojoj estetici, ultimativno nesrpsko filmsko ostvarenje. U društvu smo čoveka u crnom, scenariste filma, krupnije polovine legendarnog šokkoridorskog tandema, Aleksandra Radivojevića.
Prolazimo uskim hodnicima, na putu ka lokaciji, kada iz jedne od sporednih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << prostorija, čujemo neobičan zvuk. Uputimo se prema njemu i zatičemo dirljiv prizor; grupa lakobrijanaca, na laptopu, gleda Kronenbergov "Dead Zone”, na koristan način prekraćujući pauzu u snimanju najnovijeg terora nadolazeće generacije srpskih sineasta. Oko njih, veštačka glava našeg poznatog glumca, gola tela (takođe, njihovih ruku delo, a ne majke prirode), kao i veštački penisi. Da nije njihovih nevinih, široko osmehnutih lica, zakleli bismo se da smo u odeljku seks šopa, namenjenom mušterijama sa specijalnim potrebama.
Ko su lakobrijanci? Verska sekta? Viteški red? Navijačka banda? Zapravo, pomalo od svega. Oni su vitezovi reda sedme umetnosti, s fundamentalističkom verom u budućnost srpskog filma i ničim potkrepljenim entuzijazmom lokalnog filmskog huligana. Oni su make up & special effects majstori u kinematografiji, u kojoj su vrhunska dostignuća maske, pre njihovog pojavljivanja, bile našminkane bubuljice u "Varioli Veri”, Gorana Markovića. A njihovo najprepoznatljivije lice i ime, prvi među jednakima, jeste junak naše priče – Miroslav Lakobrija.
„Kao klinac počeo sam da pasionirano gledam filmove svih žanrova, ali pre svega horore. U njima su me najviše privlačile maske, specijalni efekti. U početku sam se stvarno plašio, ali su mi moji roditelji otkrili da su to trikovi, da to nije stvarno. Od tada pa nadalje, svaki put kada bih gledao strašne scene proučavao bih ono što sam video i često uspevao da odgonetnem kako su trikovi izvedeni."
Za uverljivost tih trikova bili su zaslužni pioniri modernih filmskih specijalnih efekata (SPFX, SFX ili, prosto, FX), poput Dika Smita ("The Exorcist”, "Little Big Man”, "The Godfather”, "Taxi Driver”), Stena Vinstona ("Terminator”, "Jurrasic Park”, "Edward Scissorhands”, "Aliens”), Rika Bejkera ("An American Werewolf in London”, "King Kong”, "Men in Black”, "Ed Wood”), Roba Botina ("The Thing”, "Total Recall”, "Se7en”, "Robocop”), ili, Lakobriji omiljenog, Toma Savinija ("Dawn of the Dead”, "Friday the 13th, ”Creepshow”).
Umetnici prostetičkog mejk-apa, koji je uže opredeljenje i lakobrijanaca, najzaslužniji su za vizuelnu predstavu modernog čoveka o Frankenštajnu, vukodlaku, vampiru i nizu drugih mitoloških ili, pak, sveže izmaštanih bića, fenomenima poput egzorcizma, ili, pak, naizgled običnim pojavama poput starenja, gojaznosti ili porođaja. Oni su umovi i udovi iza likova iz naših košmara, a Miki Lakobrija je naš pastuv u toj neravnopravnoj fantazmagorijskoj trci.
„Nisam planirao da postanem umetnik koji će raditi na filmu. To je došlo nekako spontano i prirodno. U srednjoj školi sam s najboljim prijateljem Jakšom Vlahovićem snimao kratki film "Povratak pacijenta". Na Festivalu jeftinog filma u Subotici, 1999. godine, osvojili smo nagradu, a u žiriju je bio režiser Dejan Zečević. On me je pozvao da sarađujemo na filmu koji je upravo pripremao. Poslao mi je scenario za "TT sindrom" i tako je sve krenulo. To je bio prvi bioskopski film na kome sam sarađivao. Radili smo uglavnom prostetičke efekte, veštačke delove tela, nekoliko trikova ubistva, sarađivao sam s pirotehničarem. Uslovi su bili skromni, materijala nedovoljno, novca još manje. Ipak, uživao sam u poslu i nisam se žalio na uslove. Učio sam i isprobavao šta sve mogu da postignem s lateksom i ostalim materijalima. Taj film mi je bio velika i dobra škola. Paralelno s "TT sindromom", radio sam i na studentskom filmu Mladena Đorđevića, s kojim sam kasnije sarađivao i na 'Životu i smrti porno bande', filmu čija se premijera uskoro očekuje..."
Nakon "TT sindroma", Lakobrija je radio još na uveliko zaboravljenom i slabo gledanom filmu «Krojačeva tajna», a zatim nekoliko godina nije bilo poziva. Bilo je neophodno da nova generacija autora pronađe svoj put do novca, mimo fondova, da bi lakobrijanci dobili finansijska sredstva za pravljenje monstruma od lateksa.
„Za to vreme, radio sam druge stvari. Kreirao sam lutke za serijal "Nikad izvini", radio na spotovima, sarađivao s mnogim amaterima, pomagao im savetima, ali i konkretno. Radio sam specijalne efekte na dvadesetak kratkih filmova – u nekima od njih sam i glumio. Koristio sam svaku priliku da naučim što više o efektima i budem spreman za nove projekte."
Učenje zanata i dalje profilisanje sopstvenog umetničkog izraza kroz konkretne projekte za Lakobriju je bio i jedini način za dalji razvoj, pošto u Srbiji, naravno, nikakav klasičan oblik školovanja mejk-ap umetnika ne postoji. Iako se školovao na Akademiji primenjenih umetnosti (odsek vajarstvo), stručno usavršavanje junak naše priče je postizao naručivanjem stručne literature od prijatelja iz inostranstva.
Časopisi, knjige, internet i neumorna, entuzijastička energija kojom je Lakobrija iste analizirao, kao i razmena iskustva s kolegama s fakulteta koji su imali slična interesovanja, bili su neadekvatan, ali ipak, u njegovom slučaju, dovoljan supstitut. Ipak, i pored svih manjkavosti sredine u kojoj živi i radi, Lakobrija ima dirljivo samosvesno viđenje sledećih koraka u svojoj karijeri.
„Teško je probiti se na zapadu. Svi glavni majstori u Holivudu imaju diplome, završene kurseve kod nekog ko je ime, kao što je Tom Savini, koji drži školu i obuku. Mogao bih da odem, ali bih sigurno bio nečiji asistent, pravio kalupe i slično. Kod nas je veći izazov, a dobro je i to što je sve više filmova kakve ja volim. Imam svoju ekipu i mogućnost da radim onako kako ja želim, imam potpunu slobodu. Voleo bih da odem kod Savinija, čisto da obiđem kurs, da naučim neke nove stvari, neke zanatske sitnice, ali ko zna da li će mi se za to pružiti prilika."
U prilog Lakobrijinom viđenju idu i činjenice vezane za njegovu „domaću" karijeru. Teško da bi u Holivudu imao šansu da kao mlad radi s najvećim ili najperspektivnijim autorima, dok u Srbiji u svojoj biografiji već ima rad na filmovima Srđana Dragojevića, pomenutog Dejana Zečevića, Aleksandra Radivojevića ili Mladena Đorđevića. Ono što je počelo kao hobi, postalo je profitabilna profesija.
Ipak, projekat u kome su lakobrijanci najviše uživali i najviše mogli da pokažu svoje umeće jeste bio prvi srpski zombi horor film "Zona mrtvih", u režiji podjednakih entuzijasta Milana Todorovića i Milana Konjevića.
„Meni je najzanimljivije da smišljam i pravim maske, naročito razne vrste zombija, u svim fazama raspadanja, od početka do totalnog raspada. Dosta radim s kalupima i otiscima, pravim veštačke udove i slično, ali to je za mene sada rutinski posao. Maske su mi najveći izazov. Oživeti likove, karaktere. To je ono što me motiviše da radim.
U "Zoni mrtvih" imali smo četrdeset maski: ful maski, manjih delova maski, sitnica, šablona. Plus dvadeset pozadinskih maski navlakuša za statiste. U svim zombi filmovima, prave se maske za prvi plan, drugi, pa sve do zadnjeg plana. Ukupno, u celom filmu smo šminkanjem i maskama preobrazili oko 450 ljudi. Sve to za samo pet nedelja snimanja. Nisam očekivao da ćemo uspeti da to ostvarimo. Radili smo dan i noć, bilo je iznurujuće. Svakog dana smo se pripremali oko četiri sata pre početka snimanja, a onda nas je čekalo još oko petnaest sati rada na setu.
Za svaki posao, pa i ovaj kojim se ja bavim, najvažnije je da ga voliš. Dati sve od sebe, pružiti maksimum, da bi svi bili zadovoljni. Što više učestvovati, stalno stvarati, pomagati ljudima da snimaju filmove, što više filmova snimiti. Meni je drago da se sve više filmova snima..."
I ne samo da mu je drago već u slobodno vreme, kad obični smrtnici pecaju, igraju karte ili tuku žene, Miki Lakobrija, da bi odmorio mozak, "režira" filmove!
„Imam urađenih dvadesetak kratkih filmova koje sam snimio sa svojim prijateljima. Smislimo neke efekte unapred pa pripremimo za sutradan. Imamo dosta uspeha. S "Pacijentom2, trominutnim treš-hororom, prošli smo televizije i festivale odavde do Italije, Sibira, Sijetla. Na ovogodišnjem varaždinskom festivalu treš filma osvojili smo nagradu za film "Dragon Rage", kratki kung-fu film.
Većina majstora specijalnih efekata postaju režiseri. Tom Savini je režirao rimejk "Noć živih mrtvaca". I ja polako krećem njihovim stopama. Zasada mi je režija hobi, ali i sa specijalnim efektima sam tako počeo. Želeo bih da režiram ozbiljan kratki film, u dobroj produkciji, da bih mogao da učestvujem po festivalima van zemlje. Ne mora biti horor. Ne bih snimio film zbog specijalnih efekata, nego zbog dobre priče, atmosfere. Mali budžet, ali da bude tehnički dobro. Važno je da imam ekipu ljudi koji su spremni da mi pomognu. Imam prijatelje koji rade kompjuterske efekte, scenariste, više priča i ideja koje bih voleo da realizujem, pretvorim sinopsis u knjigu snimanja... I onda bih realizovao sve!"
I dokle tako?
„Dok ne osvojim Oskara, hahaha."
Miroslav Lakobrija je svetla budućnost srpskog filma, u svakom smislu pa i u doslovnom smislu te reči. Naime, čak četiri filma na kojima je radio, "Život i smrt porno bande", "Sveti Georgije ubiva aždahu", "Zona mrtvih" i "Srpski film", na kojima je zapravo i najviše iskazao svoj talenat, još nisu imali premijeru.
Postupak kreiranja maske
Najpre je obavezno uzimanje otiska lica glumca. Zatim, u plastelinu vajamo masku i dobijamo pozitiv maske, zatim izlivamo negativ u gipsu. Kad se osuši gipsani kalup, počinje izlivanje u foam-lateksu. Maska se peče u keramičkoj peći oko četiri sata. Gotova maska lepi se na lice, retuširaju se ivice, nanosi se šminka, paleta raznih boja. Oslikavanje i lepljenje proteze oduzimaju najviše vremena. Nanose se kompletna šminka, svaki detalj, kapilari, vene po vratu, na licu, nekad i celo telo... Pravljenje maske od foam-lateksa je dug proces, izuzetno zahtevan.
Aleksandar Radivojević
scenarista ("Čarlston za Ognjenku", "Srpski film") i koautor kultne emisije "Šok koridor"
Lakobrija i njegova ekipa su redak fenomen, poput tekuće vode u crnogorskom kršu ili polučistog toaleta u Južnoj Osetiji, dakle pojava ravna čudu. Ljudi koji se bave prostetičkim efektima u okviru kinematografije, u kojoj se prostrelne rane improvizuju temperama i bajatim kečapom, pojava su koju treba državno subvencionisati, maziti, paziti i napolju doškolovati.
U lažnoj državi i nepostojećoj kinematografiji, gde je teško naći bilo koga ko se „loži" na bilo šta, ljudi vođeni isključivo sopstvenim fanatizmom i ljubavlju za ono što rade (osakaćena, mrtva i živa tela, krv, iznutrice, grimizni tuševi) vredniji su od suvog zlata. Nažalost, ti dragoceni manijaci ovde nemaju dovoljno povoda da egzistiraju i podrobnije bruse svoj zanat. Kada bi se više mladih reditelja zaista ponašalo u skladu sa svojim godinama, a ne poput penzionerskih mrcina, koje snimaju poludokumentarce o izbeglicama koje hrane golubove, i više nego uverljive lutke koje prave lakobrijanci ne bi morale da se animiraju najlonskim žicama, već animatronikom, a scenska krv se ne bi štedela poput burbona, već bi se nemilice trošila, kao na našim ratištima.
MAXIM SRBIJA U JANUARSKOM BROJU DONOSI:
Naj izgovori u istoriji:
Gluposti koje su na servirali političari, sportisti, glumci i voditelji
Vesele devedesete Part II:
Kako preživeti krizu
Kako ne biti metroseksualac:
Bolje retro nego metro
Vodič kroz svet vidovnjaka i iscelitelja:
Dragan Ilić upoznaje nas sa "onostranim”
