Izvor: Blic, 27.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U životu opstaju spartanci
U životu opstaju spartanci
Ponuđena mu je ljubav od koje je pobegao, a to je greh, užasan greh da odbiješ ono što ti život radosno pruža, da strahuješ od sreće koju život nudi, jer ako ne primaš darove sam si kriv... Stidim se, duša se osramotila - izgovara Laza Lazarević u romanu 'Ikona' Ljubice Arsić, kojoj je za ovo delo dodeljena nagrada 'Borislav Pekić', inače šestoj knjizi književnice koja se prevashodno zanima za suptilne međuljudske odnose.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Šta vas je podstaklo da se bavite životom Laze Lazarevića?
- Život Lazarevićev je odlična građa od koje može da se napravi književni junak: prerano ostao bez oca, nežnog zdravlja, detinjstvo proveo sa majkom i sestrama, na studijama medicine u Berlinu odvojen je od Srbije dovoljno daleko, i prostorno i kulturološki, da bi za njom mogao da pati i da je u samoći priziva, podeljen je od rane mladosti na lekara, sigurnu i moćnu figuru, i budućeg pisca koji nije baš sasvim siguran u smisao svog pozvanja. Na kraju, tu je i njegova ljubav prema strankinji Ani Gutjar - sve u svemu, dovoljno čežnje za jednu knjigu, dovoljno građe od koje se, kako reče Šekspir, prave snovi. Šta se to dogodi pred čovekom da se zaustavi pred nečijim licem, da sluša nečije reči i zavoli ih?
- Dugo mi je na radnom stolu stajala fotografija Laze Lazarevića, s nje su me gledale njegove pronicljive melanholične oči uokvirene slavolukom obrva. Sada mi se čini da je on više gledao u mene nego ja u njega. Odjednom sam pomislila: vidi, kako Laza liči na mene, možda bih ja ovako izgledala da žene nose brkove. U stvari, uvek se zaustavljamo pred onim licem koje liči na naše. Ljudi iako su ponosni na svoju neponovljivu ličnost ipak žele da u drugima prepoznaju nešto od samih sebe i tako objasne i dopune svoju ličnu priču. Zašto mislite da put do toplote uvek vodi kroz hladnoću?
- Volim te i ne volim te, kaže pesnik Sengor, jer život je moguć na dva načina. Sneg ima u sebi sunce, a vatra polovinu studeni. Kada se prividna raznolikost sveta svede na svoju suštinu, onda se on pokaže u svojim suprotnostima koje se dopunjuju. Ko može da oseti pravu blagodet toplote ako nije prošao kroz hladnoću? Šekspir je zamislio grobare kako se na Ofelijinom grobu zavitlavaju sa smrću, a opet, u smehu ima nečeg zaumnog i tužnog, beketovski ukočenog.
Da li je tačno da pisac što više čita, manje zna o životu?
- Sve mi se više čini da je tako, zato što književnost ne prima život u svom pravom obliku, već pisac, kao vunu iz uležalog dušeka, rastresa životnu stvarnost prebacujući je u knjige. Sve ono teško i odurno iz života kad pređe u knjige postaje lepo i uzvišeno. Knjige imaju hipnotičko dejstvo, one mogu da zavedu i začaraju, kao što su zaludele Don Kihota i Emu Bovari. Svi znaju kako je prošao pesnik Lenski koji je uoči dvoboja sa Onjeginom umesto da se ispava čitao stihove. Život traži sportska pravila, u njemu opstaju spartanci. Kažete da se piscu duša uredi kad napiše knjigu i da je svaka sledeća knjiga jedno veliko spremanje, sunčana prokrčena stazica, i što je više knjiga, više je potkresanog žbunja. Koju stazicu sad krčite?
- Volela bih da napišem knjigu o nekim neobičnim ženama i neobičnim događajima iz njihovog života. Zatim knjigu o odrastanju jedne gradske devojčice, koja ne bi bila priča o Alisi u zemlji čuda, već nešto mnogo oporije - priču o onom dobu u kojem osećate da vam iz kože rastu bodlje. Ponekad mi se čini da ono što nije zapisano kao da se nije ni dogodilo. Da li je umetnik monah koji živi u svojoj ćeliji?
- Ne treba mistifikovati umetnika; nigde se on ne zavlači, ni od čega ne treba da se brani, jer ako je pravi, on mora da živi svoju umetnost. Nije njegov zadatak da bude isposnik već da izađe na vetrometinu, da greši kao i svaki čovek, da se kocka i druži sa robijašima, da se kladi na konje kao Bukovski, da čak pogine u dvoboju. Pomalo me nervira što svi mi imamo komad slanine u mozgu. Životi nekih pisaca bili su isto tako uzbudljivi kao i njihove knjige, mogli su da dovrše i zaokruže njihova dela. 'Zaboravio je da je upravo odlučio da nikome ne daje dušu', kaže Laza Lazarević. Da li je moguće književnost pisati bez duše?
- Moguće je, kao što je moguće kloniranjem napraviti ovcu ili dete iz epruvete. Svet je prepun sterilnih osmeha, priča bez strasti, mlakih odnosa koje u očajanju nazivamo ljubavlju ili prijateljstvom. Ali to se odmah vidi, sve što nastaje bez zanosa liči na mnogo puta podgrejano jelo - bljutavo je. Priča je dobro ispričana ako je samo moja, ako samo ja mogu i umem da vam je ispričam. Bar tako kaže Singer. Zagrebite čoveka i naći ćete zver, kažu na Zapadu. Slovenska duša veli: zagrebite čoveka i naći ćete anđela. U šta vi verujete?
- Zavisi koliko duboko treba da se grebe. Šalim se, ko zna šta je od toga tačno. Dozvoljavam svojim likovima da ponekad budu pametni i patetični pa da izgovaraju ovakve istine. Smeta mi što se stalno piscima obraćaju kao mudracima i vidovnjacima; zašto bi oni morali baš sve da znaju!? Možda bi čitaoce interesovalo šta pisac koga čitaju voli da kuva, koja mu je omiljena boja, šta radi na letovanju, sa prijateljima. Neki novinar je jednom pitao Markesa šta misli o rimskom papi, a on mu je odgovorio da o papi ne misli ništa. Pa šta mislite o nedavno održanom kongresu parapsihologa? Ništa. Zašto pisci moraju da nose kamen mudrosti u džepu? Baš me interesuje šta bi papa rekao o Markesu. Nisam još nikad čula da su nekog političara pitali šta misli o postmoderni, čita li štogod, da li je čitao neke srpske pisce. Ali zato pisce pitaju šta misle o smeni generala Pavkovića. Da li mislite da su burna vremena idealna za pisce? Imaju li srpski pisci u tom smislu prednosti?
- Nema mirnih vremena, za pisca su sva vremena burna. Milena Marjanović
