Izvor: Politika, 22.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U kontaktu sa životom
Moram da priznam da sam najkasnije od svih uvideo da se svet ne može menjati, ako je čovek ikada računao na to. To valjda dolazi sa godinama. Međutim, apsolutno verujem u to da se na svest drugih može uticati
INTERVJU: FOLKER ŠLENDORF
Filmom „Ulžan” uglednog nemačkog reditelja Folkera Šlendorfa, sinoć je u Beogradu svečano počeo 36. Fest. Najuglednija filmska manifestacija u Srbiji omogućila je tako ponovni susret sa autorom čija je biografija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i bogata i plodna, započeta još 1966. godine filmom „Mladi Terles” s kojim je Folker Šlendorf (1939) ušao u svet filma i ostao zabeležen kao autor ličnog izraza, velike angažovanosti, kao umetnik koji stvara trajne vrednosti.
U Šlendorfov opus spadaju filmovi: „Ubistvo i smrtonosni udar”, „Smrt trgovačkog putnika”, „ Izgubljena čast Katarine Blum”, „Homo faber”, „Ritina legenda”, i naročito izdvojeni „Limeni doboš”, s kojim je 1979. godine osvojio Oskara za najbolji strani film.
U razgovoru za „Politiku”, čiji su delovi sada pred vama, Folker Šlendorf govori o izazovima poslednjeg filma „Ulžan”, o času kada je možda potrebno povući se iz profesije, o političkom angažmanu...
Otkuda film o ličnoj tragediji, o misterioznom junaku koji se, bežeći od bola, obreo u stepama centralne Azije?
„Ulžan” je film o velikom jadu i bolu koji čoveka ophrva posle gubitka deteta, žene, prijatelja. Bola koji se ne može ispričati, niti deliti sa bilo kim, koji ne može da izbledi ili umine, od kojeg se beži, nestaje, kao što je želja za nestankom nagnala mog junaka na put u nepoznato i predaleko. Što je odlazio dalje, što je više hodao bežeći od stvarnosti i života, to ga je sopstveno telo učilo da je on čovek koji zapravo voli život.
Zar ga nije ljubav spasla, ljubav mlade stepske devojke Ulžan s kojom se iznenada sreće, ljubav koja je iskrena, nezahtevna, čista?
To zaista zvuči dopadljivo. Ulžanina ljubav je sigurno pomogla Šarlu, ali mislim da je istina o odluci da se nastavi život mnogo dublja. Ona dolazi iz utrobe, ona je u našem razumu, mišićima, u činjenici da uz svu ličnu tragediju koju proživimo, samo uz kretanje napred bez stajanja, možemo da prevaziđemo. Poput stepskih nomada koji jednom kada stanu ne ustaju više. Zaista iskreno verujem u to.
Da li je odlazak u Vama nepoznate pustinjske i stepske predele centralne Azije bio i neka vrsta avanturizma?
I za pisca scenarija Žan-Kloda Karijera i za mene, centralna Azija je neka vrsta poslednje nepopunjene tačke u našim mentalnim mapama. Bilo je uzbudljivo krenuti u film iz pozicije potpune „tabule raze”, sa svega tri lika i grandioznim pejzažima u kojima nastaju i razvijaju se emocije. U ruševinama kroz koje prolaze likovi, o kojima su kao o sibirskim gulazima već govorili i Solženjicin i Kopeljev, o kojima je Dostojevski pisao u „Zapisima iz mrtvog doma”. Pustinje u filmu nisu nastale samo kao posledice vekovnih klimatskih uslova, već i atomskih proba i čoveka indiferentnog na prirodu i samu ljudsku agoniju.
Pre nekoliko godina rekli ste mi da ste razmišljali da napustite film, da se bavite nečim drugim. Čak ste rekli da biste ponovo studirali nešto sasvim drugo. Zašto?
Jednostavno, naziralo se da je prošlo vreme u kom je moja generacija osim pukog snimanja filma mogla da prenese drugima još nešto. Pogledao sam svoju braću koji su lekari i imaju prijatelje među arhitektama, inženjerima. Kod njih, što je čovek duže u profesiji to je čvršći temelj na kome može da se radi. Samo u našem pozivu, kao kod vrhunskih sportista, kada kucne čas moramo da se povučemo.
Da li to znači da ste mišljenja da se ipak umetnošću ne mogu menjati društveni procesi niti uticati na svest gledalaca, da se ne može „menjati svet”?
Moram da priznam da sam najkasnije od svih uvideo da se svet ne može menjati, ako je čovek ikada računao na to. To valjda dolazi sa godinama. Međutim, apsolutno verujem u to da se na svest drugih može uticati. U to sam se uverio kada sam snimio film prema Belovoj priči „Izgubljena čast Katarine Blum” i posle mnogih razgovora koje sam vodio sa gledaocima koji su mi govorili: „Konačno je neko izrazio ono što mi osećamo.” Naravno, u to vreme mogli smo da pravimo takve filmove zato što ih je nemačko društvo tražilo. Sada kada se češće traže neobavezne komedije, ja ne mogu da ih isporučim.
Vaš prethodni dugometražni igrani film „Ritina legenda” mnogi smatraju svojevrsnim nastavkom filma „Izgubljena čast Katarine Blum”. Da li i dalje insistirate na tome da snimate političke i društveno angažovane filmove?
„Ritina legenda” je bio samo oprezan pokušaj da se snimi neka vrsta nastavka „Katarine Blum”. To je priča o teroristima koji su se svojevremeno povukli iz Zapadne u Istočnu Nemačku. U središtu priče je izmišljen lik, ali sklopljen od niza autentičnih događaja. Nužno je politički gledati na naše živote. U filmovima mora da se događa stvarnost, inače su proizvoljni, besmisleni. Ako u Nemačkoj snimam film, nemam izbora, onda pravim filmove o Nemačkoj. Ovaj film kroz lik junakinje Rite kazuje kako neko sa Zapada odlazi u, po mnogima, svojevremeno najegzotičniju i najtajanstveniju zemlju na planeti – u Istočnu Nemačku, koja je odmah iza granice, odmah iza zida. Iako govore istim jezikom, reči nemaju isto značenje. Postoje razlike u navikama, standard je drugačiji. No, nisam hteo da govorim o sudbini tih ljudi iz sedamdesetih, već sam hteo da ispričam priču o savremenicima.
Kako Vi gledate na ono što se naziva novi nemački film?
Reditelj sam starog kova i možda su moji filmovi pomalo zastareli, jer sam se školovao i na nemim filmovima. Čini mi se da, osim časnih izuzetaka, moje kolege u Nemačkoj nisu zainteresovane da svoje filmove plasiraju van granica zemlje. Važnije im je da u Nemačkoj ostvare dobru gledanost, a za Evropu ih nije mnogo briga. To je suviše „provincijski stav”. I ne samo to, oni tretiraju film kao robu ne kao umetničko delo, a takav stav je sve prisutniji u mnogim evropskim kinematografijama. Nikako sa tim ne mogu da se pomirim. Kada snimam film želim da on ostane kao trajna vrednost.
Pre nekoliko godina ukazana Vam je velika počast u San Sebastijanu retrospektivom koja je priređena i činjenicom da su mnoge od kopija restaurirane, čime je Vašim filmovima obezbeđena još trajnija vrednost.
Festivali su mesta koja otvaraju ogroman prostor za umetnost, za autorski film koji često ne dođe do bioskopa. U bioskopima mi gledamo uglavnom američke filmove, tri četvrtine su nešto što se naziva naučnom fantastikom. Ako izuzmemo nekoliko nezavisnih produkcija, Holivud se definitivno nametnuo kao mesto globalne produkcije. Zauzvrat, na američkom tržištu strani filmovi predstavljaju samo dva posto repertoara. Sve ostalo, osim Holivuda, može se okvalifikovati kao „regionalna produkcija”. Evropljani, a čini mi se najviše Francuzi, godinama su trošili ogromnu energiju da bi se taj smer obrnuo, ali je to i dalje prilično nemoguće. I šta je to onda do činjenice da bilo koji gledalac na planeti kada kupi ulaznicu za bioskop u stvari ne kupuje pristup filmu – već američkom načinu života. Nije li to previše?
Dubravka Lakić
[objavljeno: 23/02/2008]
